NJEGOŠEVI PALINDROMI

Tekst sa "Свет палиндрома" http://www.facebook.com/pages/Svet-palindroma/380117718669315

И један од највећих српских песника, П. П. Његош (1813-1851) послужио се палиндромима када је у претпоследњој и последњој строфи четврте песме „Луче микрокозме“ именовао три Сатанине слуге, Наполеона, Цезара и (Алекса)ндра Великог именима Ноелопан, Разец и Аскела.
     Ово певање открива Сатанине амбиције о успостављању власти на небу, али и на земљи, где су му главни помоћници ова тројица војсковођа. Нимало случајно, њихова имена он наводи наопако и, користећи ананим, односно дволични палиндромни израз (versus Diabolicus), супротставља Божјем уређеном свету потпуно супротан, као у огледалу контрастан Сатанин свет хаоса, нереда и анархије.
     Карактеришући даље духове поднебесја он им, опет палиндромима, додељује епитете зла и пакла: Алззенк - кнез зла; Илзхуд - дух зли; Алзавалг - глава зла; Обенизрем - м/е/рзи небо и Ајобаз - Забоја (свађалица, склон боју), користећи се притом и вокалним „л“ – које је реткост у српском језику.
     Дакле, у првом случају, када су у питању лична имена, Његош просто обрће редослед слова у речи, док у другом случају, када даје епитете, он пре инверзије прво спаја две речи.

„Сатанини злоумишљеници
иду к њему с општег договора:
Алззенк, Илзхуд и Алзавалг горди,
Обенизрем и Јаобаз злобни,
зломе цару тешку круну дају,
с којом круне своју погибију
општом вољом изгубљене војске.“

.„Ево Адам, ево Ноелопан,
ево Разец и ево Аскела:
од њихова несретњега лика
отпадника неба поздрављају,
куну му се бит дружина вјерна,
само своју ријеч да одржи
– да их круни самодржавијем
по над једним, ка је река, миром.".

     Пишући наизглед неразумљиве речи великим словима, песник их претвара у лична имена и тако им даје јединствено значење, које до краја може бити остварено само ако се тумачи кроз форму палиндрома.
     Интересантно је да Његош не изврће Адамово име, него га оставља откривеним. Адам, по њему, спада између божијих и Сатаниних сила, са могућношћу избора и непрестаним колебањем, о чему се говори у петом певању, приликом описивања побуне на небу.