I HRVATI MOGU DOBITI PIĆE

Eroteka (l)

Podijeljene su medalje i pehari. Svode se utisci uz večeru. Malo ko je izgubio apetit jer je razočaran plasmanom. Od sad pa nadalje, samo smo turisti. Ko je šta osvojio, osvojio je…Idemo to proslaviti. Pero Veliki predlaže šetnju uz more, da se nađe kakav dobar restoran i provjeri ponuda pica. Okupljeno društvance (Živko, Marko, Radoja, Nebojša, Gojko, Božo i Slavko) prihvata ponudu jednoglasno. Stojimo pred hotelom i komentarišemo vremenske prilike. Nije toplo, a primorci su u majicama kratkih rukava. Dvoume se da li da odu do sobe i uzmu nešto prikladnije,…dvoume se…a onda Pero naredi pokret (“Nećemo se dugo zadržati”- reče). Mislim da se malo previše kur…hm…junače, ali nisam im ja ni mama ni tata, valjda znaju da li im je hladno ili nije. Iskusno, u skladu sa svojim godinama obukao sam laganu jaknu. Nogu pred nogu šetamo kraj mora, a malo više od lagano ćaskamo. Pero vodi glavnu riječ. Ko ga zna, pretpostavlja kako teče priča. Svoj uspjeh i uspjeh kompanjona iz ekipe shvata onako kako treba, kao nešto normalno. U sred priče o plasmanima, ničim izazvan, zaustavi se kao da će nešto važno da saopšti. “Žao mi čovjeka!” – reče, i nastavi priču gdje je stao. Znamo Peru šaljivdžiju, shvatamo poentu njegovog “žaljenja”. Nastavi da priča, kao da ništa nije kazao. Povremeno i mi ostali ugrabimo da kažemo koju riječ pohvale na Valterov račun. Stižemo do restorana koji nam se učinio kao simpatičan, ali, avaj, nije “baždaren” za nas. Stolovi su za po četvoro, a mi smo došli, što bi prost narod kazao, u čoporu, kao razuzdana banda. Sam restoran je s jedne strane ulice, a “bašta” na koju smo bacilli oko, s druge strane, uz more. Priskače mlađani konobar kad je vidio grupu izgubljenih (zalutalih) turista. Kaže da će vidjeti s gazdom pa da spoji stolove. Osvrće se prema “glavnom objektu” pa kako je (vjerovatno) dobio odobrenje u vidu klimoglava, priskače da spoji tri stola. Kad je bio u sred posla, Pero ga onako nonšalantno pita: “A, da li i Hrvati mogu dobiti piće?”. Momče ga zbunjeno pogleda, pa kako vidi s kim ima posla, uz smiješak reče: “Naravno, mogu i Hrvati!”. Smještamo se, a ne prestajemo da “meljemo” i “drobimo” (Svi, nije samo Pero kriv!). Dolazi konobar koji se brzo uklopio jer je brzo shvatio da je ovo neka vesela neozbiljna družina da uzme narudžbe. Pero se obraća Živku…”Živadine…(prasnu u smijeh)” . Mlado momče ga je već skužilo, pa kaže, samo vi nastavite, ja sam iz Novog Sada. To nas je zainteresovalo, pa se počesmo raspitivati: “Ko si, šta si, ko ti je baba (baba=otac), imaš li tetku za udaju, navijaš li za “Vošu”…?. Na kraju ispade da nije iz Novog Sada već iz Beočina. Vjerovatno je pretpostavio da nismo ni čuli za Beočin, a kad neko reče da smo jedne godine imali enigmatsko druženje u Beočinu, ispostavi se da je Beočinac radio baš u onom istom restoranu u kome smo mi nekad davno pretresali enigmatske teme. Naručujemo, te ovaj će ono, te ovaj će ono, ne-ne ipak ću ovo, te daj točeno pivo, te daj sok a da nije hladan, daj tu i tu rakiju i malo vode, te imate li ovo, te imate li ono, ne ja ću ipak ono što sam prvo rekao... Konobar ništa ne zapisuje. Pitam hoće li sve popamtiti, a on odmahnu rukom – “Pićete šta vam donesem!”…I ode. Usluga je brza, tačna i vesela. Zapamtio je sve.  Vrijeme brzo prolazi u dobrom društvu. Imamo tema i-ha-haj. U neko doba, naš novi prijatelj Beočinac kaže da mora da isključi svjetlo (zapravo da ga malo priguši) a da mi slobodno možemo da ostanemo. Šampion, onaj koji pravi najbolje problem, i onaj koji ima najveći …pehar…rado časti društvo. I treba! Nije mala stvar biti prvak Hrvatske. Pero ima da još nešto doplati, pa i on pruža novčanicu. Vraća se konobar s kusurom. Pruža Peri i Živku kusur. Oni odmahuju rukom, u značenju: “Ne, ne treba kusur, zaslužio si”.” A, ne, ne…ne uzimamo manču”- reče, a sve se osvrće oko sebe. Sad se svi čudimo…Čuj konobar, a ne prima bakšiš?! (Ovo sam sam sebi preveo na naški, jer mi je “manča” nepoznat pojam, ali sam iz konteksta shvatio da je to napojnica, tringelt ili na naškom: bakšiš). Ahaaaaa, Evropska Unija, bato! Pa šta sad da radimo…? Balkanac šapnu, da se može na stolu ostaviti svašta, a da je on u obavezi da raspremi stolove, pa ako šta nađe, našao je. Ne mora to znati ni gazda, ni država, a ni teta Ursula fon der Lajen. Tako je, tako kaži, brate mili!

Pomalo je zahladilo i vrelim primorcima, a i svjetlo za fajront žmirka. Hajdemo, polako! Treba sutra biti oran za razgledanje Labina.

Nastavak slijedi: NEMA LABAVO U LABINU