PRIJATNO DRUŽENJE (1)

Ivanišević, Tepšić i Perić idu na Skupštinu, a NN ide u suprotnom pravcu (foto: Ero)

Eroteka (123)

Pojedinci (koji inače ne posjećuju ovaj blog i koji su obećali da neće dolaziti ovdje, a kamo li da će nešto komentarisati) smatraju da nemam pravo da budem veseo i da uživam u druženju s kolegama, niti da javno kažem da mi se nešto sviđa. Srećom, u pitanju su pojedinci (pojedinac) pa će ipak mnogobrojni posetjetioci ovog bloga imati priliku da pročitaju (ako ih zanima) moje viđenje subotnjeg enigmatskog skupa u Beogradu.

Od kako sam prvi put, 1984. godine u Vinkovcima, bio učesnik Susreta enigmata Jugoslavije, imam želju da učestvujem na svakom okupljanju enigmata u ovom dijelu Evrope. U tom mom nastojanju imam priličnog uspjeha, te mi se čini da sam bio prisutan na svakom sastanku enigmata, kada je postojala i najmanja šansa da to ostvarim. Mislim da je bilo vrlo malo (ili nimalo) enigmatskih druženja za koje sam kazao „neću“, a nekoliko puta je bilo „ne mogu nikako“ ili „nije nikako izvodljivo“.

Svakom sastavanju sa kolegama se iskreno radujem, pa sam se obradovao i šansom da se juče sretnem sa nekim dragim kolegama, i uz prijatne razgovore provedem(o) jedan dan. Na ovakva okupljanja obično iz Kikinde ide dvojac – Zlatan i ja, ali ovog puta bio sam „usamljeni i pospani putnik na relaciji Sjeverni Banat – BG“ (iako je jutarnji autobus bio pun). Zlatan je bio spriječen nekim ličnim obavezama, te sam vrijeme u busu morao da provedem u „buljenju kroz prozor zagledan u monotoni kajolik“, a ne, kao što je uobičajeno, u dvočasovnom razgovoru o enigmatici (Obično ne zaklapamo usta!).

Stigoh u metropolu, i taman razmišljam gdje da se srkne postautobuska kafa, kad začuh „Moćni Slavko!“! Milutin Tepšić me „sačekao u busiji“. Ispozdravljasmo se kao najrođeniji (To i jesmo, zar ne!?) te odosmo „u busiju“. Naime, u obližnjem restoranu Milutin je već pijuckao (cenzurisano) a za stolom je bila i Milutinova (cenzurisano). Pridružih se društvu, jer vidim da tu neće trebati ništa što treba cenzurisati, popismo kafu, ispratismo zemljakinju do voza, i nas dvojica krenusmo lagano uz prijatan razgovor ka „Mažestiku“.

Stižemo na „polaznu tačku pred Skupštinu“, a tamo već (oko 10 sati) za stalnim „enigmatskim stolom“ u čošku sjede Živanić i Ivanišević. Pozdravljamo se i započinjemo enigmatske razgovore na razne teme. Provociraju me pitanjima kako sam smio ostaviti „nebranjen blog“ i slično.

Ivaniševiću predstavljam Milutina, i kažem mu da je on – kada bi me pitali koga bih volio u ekipi, uvijek na prvom mjestu (i kada je sastavljanje i rješavanje u pitanju) jer ja u ekipi volim imati bolje od sebe. Ukratko se rekog da smo više puta bili u istoj ekipi i da smo često „čupali jedan drugoga“ jer se nije desilo da i jedan i drugi podbacimo.(Neka drugi dobri takmičari izvine, ali u Tepšića imam najviše povjerenja)

Ubrzo nam se pridruži i Sreten Perić. Atmosfera postaje još veselija. Pitam Sretena, da l’ treba išta da mu vraćam. Opšti smijeh. Naravno, nastavljamo razgovor u šaljivom tonu (Srećom, nisam mu ništa dužan!). Sreten se vraća uređivačkom poslu u jednom enigmatskom listu te me pita za dozvolu da sa ovog bloga koristi sitne radove. Može, naravno, rekoh mu – ali moje, te da bi bilo dobro da ostale autore pitamo to isto. (Evo, autori koji su voljni da dozvole Periću da koristi njihove anagrame, rebuse i ostalo, neka mu to i dojave). Takođe, Periću obećah da ću urgirati kod jednog mog drugara da mu radi neke neenigmatske priloge. (Već sam preduzeo prve korake po tom pitanju).

U prijatnom razgovoru vrijeme brzo prođe, te smo se u 11.30 zaputili lagano ka Šahovskom savezu Srbije.

A šta je dalje bilo, saznaćete ako kupite sledeći broj „Nevena“.

(Objašnjenje za neupućene: Ovom rečenicom je uvijek završavala svaka epizoda kultne TV serije „Neven“)