IZLET U MOSTAR

Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa...buć

Eroteka (144)

Nedjelja je po planu i programu bila rezervisana za izlet u Mostar i razilazak, svak na svoju stranu uz dogovor za susret na istom mjestu dogodine u isto vrijeme.

Probudismo se u cik zore! Sva trojica iz „Šeherezade“. Brzo spremanje i trk na kafu/kavu razbuđušu. Svi smo čili, orni i veseli. Mlados’ je to! Pucamo od snage i pozitivne energije.

Kavica razbuđuša u cik zore

Čim smo otvorili oči, i čim smo se sastali za astalom u restoranu u prizemlju hotela nastavismo tamo gdje smo sinoć udarili zarez. Enigmatika i oko enigmatike! Taman pomislimo sve smo ispričali, a iskrsne nova tema. Nismo otpili ni prvi srk, a eto i Nevenka. Kaže: „Znao sam! Kažu mi da ovi neće ustati do 11, a oni već za stolom. Jeste li spavali?“. Nevenko se odmah maši za telefon i javlja Ružici da smo spremni za ekskurziju.

Brzi doručak (ne treba dangubiti!), kafa razgovoruša, pivce da se može izdržati dugačak put do Mostara (25-30 minuta) i pali motore!

Nevenko i ja smo u jednom automobilu da možemo da ogovaramo ostale, Ružica, Džems i Luka u drugom autu da mogu ogovarati nas dvojicu. (Uputstvo za neupućene: Prethodna rečenica je napisana u svrhu uveseljavanja čitalaca i takva stilska figura se zove zajebafora.)

Idemo u Kujundžiluk (stari dio Mostara). Fotografišem k’o japanski turista! Pod mostom se zatičemo kada je jedan od lokalnih momaka zarađivao svoju dnevnicu. Postoji jako društvo skakača koji, po njima znanim pravilima i tačno utvrđenim tarifama i po redu koji samo oni znaju po cijeli dan izvode skokove u ’ladnu Neretvu sa 28 metara visokog mosta. Koliko platite takav ćete skok dobiti. Pravilo je – Kod skoka na noge treba da ima što manje „štrapa“ a kod skoka na glavu („laste“) što više pljusneš to je bolje. Ovo su sve majstori nad majstorima koji imaju na hiljade skokova u sezoni.

Most star, a mi mladi. U pozadini ušće Radobolje

Pokazujem ušće Radobolje koja je pomenuta u nekom od prethodnih nastavaka.

Prelazimo na istočnu obalu, škljocam k’o Hidetoši Nakata. Valja ovo sve zabilježiti. Hrabro gledamo s mosta u rijeku. Oni hrabriji pogledali su i dva puta. Ko nije bio na mostu, ne zna o čemu pričam. Ovim skakačima svaka čast. Nedavno je neki ludi turista skočio s mosta i jedva je živ ostao, a mnogi su i glavom platili tu ludost. Treba ipak, osim hrabrosti imati i dosta iskustva i znanja.

Nevenko, Luka, Ružica, Željko, Hans i mali Peter

Na samom mostu, zvoni telefon! Javlja se Ilija Đurković iz Podgorice. Pozdravlja društvo, otpozdravljam, kažem mu da sam na Starom mostu (ne znam da li mi je vjerovao, ali imam svjedoke da je bilo baš na mostu). Očekujemo i Iliju sledeće godine, pa ćemo (ako treba) ponoviti i ekskurziju.

Na vrhu mosta susrećemo mladence. Mladi i lijepi došli da se tu fotografišu. Gledamo pažljivo u Marinovića. Neeee, nema fobiju od svatova. Slučajno se desilo da su svatovi u kojima je trebalo da bude tri puta bili baš u vrijeme enigmatskih susreta. Neeee, ne boji se svatova, no su mu enigmatski veseljaci draži. Džems lično mladencima poželi sreću, a kada smo se domakli desetak metara tiho prokomentarisa: „E, mlada, bolje bi ti bilo da si se odmah strmeknula s mosta u Neretvu“.

I ovo smo mi, kada se uozbiljimo

Planiramo da se nakon obilaska domognemo debele hladovine (Pripek’o zvizdan k’o u sred avgusta u Mostaru – Ovo je mjera za veliku vrućinu prvog stepena, crvena uzbuna!). Polazimo, ali hoćeš đavola! Džems svakoga zna, i njega svi znaju. Svraćamo do „Maršala“ da se malo okrijepimo, kafića koji drži Džemsov školski drug. Zadovoljavam se ’ladnim tonikom. (Pogađate – i to bilježim na digitalni zapis moderne i malo manje moderne foto-tehnike).

Uz maršala Tita, junačkoga sina...

Rekoh li da ne prestajemo sa pričom. Povremeno i Nevenko progovori koju, kada nas trojica zastanemo da uzmemo vazduha. Ružica se davno predala. Nije istina da žene više pričaju od muškaraca. Taj ko je tu teoremu lansirao nije u obzir uzimao Hercegovce i Dalmatince koji se rijetko sastaju, koji su željni da se ispričaju o temi koja ih interesuje – o enigmatici. Žene su nepravedno optužene! (Evo već tri-četiri dana držim jezik na leru da se malo povratim, a vjerujem da je slično i kod ostalih).

Hladovina restorana godi.

Pivo prija i osvježava.

Još malo je ostalo do razilaska pa smo prebacili u drugu brzinu. Dotakli smo se kvizova, takmičenja, izleta, susreta, kolega, klubova, listova, zagonetaka, pjesama, saveza, mrguda, veseljaka, urednika, nadriurednika...

U 15.00 idemo do stare austobuske stanice. Plan je bio da ispratimo Luku. Ako Luka ide preko Bune (i Stoca) za Bileću idem i ja do Bune, a onda ću sutra za Nevesinje, a ako moramo čekati do 17.30 za bus preko Nevesinja idem i ja s njim pa ću drugi dan na Bunu. U drugoj varijanti, već smo ošacovali hladovinu obližnjeg restorana.

Luka ima bus preko Bune u 15.10 ali to je mini-bus krcat do Trebinja, pa mene ne prima jer „mogu i pješke“. Pozdravljamo se sa domaćinima, najavljujem još jedno viđenje u periodu od 15. do 20. avgusta u Mostaru ili kod mene na Buni, ispraćamo Luku, a ja se hvatam drugog busa koji kreće u isto vrijeme, ali samo do Stoca.

Već u 15.45 sam pio kafu s majkom, ujakom i ujnom (koji se zatekoše u gostima).

(Kraj serijala uz jednu malu dopunu koja slijedi za koji minut. Hvala na pažnji i vidimo se dogodine po ovom pitanju).