REČ PO RIJEČ (1130)

PISMO MAJCI

(Pesma Sergeja Jesenjina)

Jesi l' živa, staričice moja?

Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.

Nek uvečer nad kolibom tvojom

Ona čudna svetlost sja i dalje.

Pišu mi da viđaju te često

zbog mene veoma zabrinutu

i da ideš svaki čas na cestu

u svom trošnom starinskom kaputu.

U sutonu plavom da te često

uvek isto priviđenje muči:

kako su u krčmi finski nož

u srce mi zaboli u tuči.

Nemaj straha! Umiri se, draga!

Od utvare to ti srce zebe.

Tako ipak propio se nisam

da bih umro ne videvši tebe.

Kao nekad, i sada sam nežan,

i srce mi živi samo snom,

da što pri pobegnem od jada

i vratim se u naš niski dom.

Vratiću se kad u našem vrtu

rašire se grane pune cveta.

Samo nemoj da u ranu zoru

budiš me kao pre osam leta.

Nemoj budit' odsanjane snove,

nek' miruje ono čega ne bi:

odveć rano zamoren životom,

samo čemer osjećam u sebi.

I ne uči da se molim. Pusti!

Nema više vraćanja ka starom.

Ti jedina uteha si moja,

svetlo što mi sija istim žarom.

Umiri se! Nemoj da te često

viđaju onako zabrinutu,

i ne idi svaki čas na cestu

u svom trošnom starinskom kaputu.