STILISTIKA STIHA

ЕНИГМАТСКА КЊИГА

У ФУСНОТАМА УНИВЕРЗИТЕТСКОГ УЏБЕНИКА

Пише: Момир Пауновић

Када сам одлучио да напишем књигу „Стиховни анаграм и његове варијације“ (Књижара „Прота Васа“, Панчево, 2001), знао сам да код нас анаграми до тада нису били озбиљније анализирани са енигматског аспекта, па сам имао скромну амбицију да, полазећи од сопственог искуства у састављању ових загонетака, сачиним мали приручник, који би представљао практично упутство будућим анаграмистима. Међутим, током рада упустио сам се у детаљнију анализу прозних, а посебно стиховних анаграма, па је резултат тога био текст на шездесетак страна, коме је додат избор од 250 стиховних састава. Мимо очекивања, књига је наишла на леп пријем, не само у енигматској већ и широј јавности, па је приказана у десетак гласила. Посебно треба истаћи приказ Јована Вуковића „Тајне и чари стиховног анаграма“ у књижевном часопису „Свеске“ (број 59-61, децембар 2001, стр. 153-155), као и текстове књижевног критичара Васе Павковића у новосадском „Дневнику“ и „Панчевцу“ и песника Недељка Терзића у „Борби“.

Неколико година касније, показало се да је ова књига била занимљива и једном озбиљном научном истраживачу. Наиме, године 2004. истакнути српски филолог, проф. др Милосав Чаркић, научни саветник Института за српски језик САНУ и професор на више факултета, објавио. је у часопису „Стил“ (стр. 307-325) чланак „О неким особеностима анаграма у поезији српских модерниста“, а 2006. у издању Института за српски језик САНУ уџбеник „Стилистика стиха“ обима 287 страна.  У попису цитиране литературе за ова два своја рада проф. Чаркић је навео и књигу „Стиховни анаграм и његове варијације“, на чије делове упућује са неколико фуснота.

„Стилистика стиха“, поред осталог, садржи одељак „О неким стилским особеностима анаграмирања у поезији српских модерниста“. У том делу књиге, на страни 144, након констатације да „код нас анаграми  нису били предмет систематичнијег проучавања“, у фусноти 95) дају се следеће напомене:

„Треба рећи да се 2001. године појавила књига Стиховни анаграм и његове варијације. Приступ овој проблематици је умногоме другачији од нашег. Наиме, аутор Момир Пауновић прилази анаграму као врсти загонетке, преметаљке и посматра је изоловано као одређену врсту енигматског састава. Пауновић у првом делу своје књиге даје опште напомене о анаграму (место анаграма у царству загонетки, настанак и развој анаграма, појам анаграма) и указује на врсте анаграма (анаграм према садржини, анаграм по структури, анаграм по броју варијанти, анаграм према односу поставке и решења, анаграм по форми обраде), износећи веома интересантна запажања. Други део књиге је посвећен тајнама и чарима анаграма, где се износе опште напомене и чиниоци који одређују квалитет стиховног анаграма (поставка стиховног анаграма, актуелност решења, стиховна обрада анаграма и других загонетки, основни елементи енигматских стихова, модели стиховне обраде) и на крају даје изабране стиховне анаграме и сродне стиховне загонетке. Међутим ми анаграм посматрамо као нераздвојну структурну целину песничког дела (песме), где он не функционише као посебна стилска фигура.“

На страни 145 проф. Чаркић истиче да „код српских песника симболиста функционишу три врсте анаграма: потпуни, делимични и привидни“. Уз појам „потпуни“, у фусноти 98) даје се следећа напомена:

„М. Пауновић у својој књизи за ову врсту анаграма користи термин прави или чисти анаграм“.

На страни 145 и 146 аутор „Стилистике стиха“ у фусноти 99) пише:

„За анаграме којима смо ми дали име делимични и привидни, Пауновић употребљава збирни назив модификовани анаграми, које дефинише на следећи начин: „Ови анаграми се такође заснивају на преметању слова, али (за разлику од правих амандмана) немају потпуну подударност слова (слово више или мање) односно по врсти слова (једно слово замењено другим). Постоји пет врста модификованих анаграма: крњи анаграм, проширени анаграм, логогрифни анаграм, учаурени анаграм и мрежне варијанте анаграма“ (Пауновић 2001: 14). Оваква подела „неправих“ анаграма детаљнија је од наше, али је непрецизна и у њој се мешају различите структурне врсте анаграма.“

На готово идентичан начин проф. Милосав Ж. Чаркић поменуо је књигу „Стиховни анаграм и његове варијације“ у фуснотама уз чланак „О неким особеностима анаграма у поезији српских модерниста“ (часопис „Стил“, 2004, стр. 307-325).

Треба посебно истаћи да је у литератури датој уз књигу „Стилистика стиха“ (стр. 242-250), поред књиге „Стиховни анаграм и његове варијације“, наведена и књига Мирослава Шантека „Загонетке анаграм и палиндром“ (Чвор, Бјеловар, 1975), као и приказ Јована Вуковића „Тајне и чари стиховног анаграма“ (часопис „Свеске“ број 59-61, децембар 2001, стр. 153-155), а имена тројице њихових аутора наведена су у именском регистру (стр. 281-285).

Чињеница да књиге и други текстови енигматских писаца могу да побуде пажњу и шире, па и научне јавности, доказује да су енигматска удружења и Енигматски савез Србије на правом путу и представља додатан мотив да се, иначе богата издавачка делатност у области загонеташтва, још више развије