Enigmatska susretanja i druženja su, po mom mišljenju,
nešto najvrednije što nam pruža ova naša „zaluđenost“ enigmatikom. Lepota
stvaranja i kreativnost jesu ono što nas pokreće, ali živa reč je živa reč. Lep
je osećaj kada s nekim možeš popričati o ovoj „najvažnijoj sporednoj stvari na
svetu“. Hajde da se prisetimo naših prvih susreta sa kolegama.
Da li se sećate koji je prvi enigmata koga ste sreli i
upoznali uživo?
Pavle Gregorc
ОдговориИзбришиVlasta Pavlović- urednik Enigme
ОдговориИзбришиSimon Racković Enigma Beograd
(istog dana - 27.oktobra 1957. godine)
Vjeko Hudolin - Miloduh!
ОдговориИзбришиKako je došlo do susreta s Pavletom? Prvi rad objavio mi je Superpip 24.12. 1985.Ohrabren poslao sam nekoliko radova KIHu i Križemkražemu kojeg je izdavao enigmatski klub DOMEN. Križemkražem mi je objavio jedan rad 1.2.1986. Na moje veliko iznenađenje marta 1986 dobijem poziv od UD Domen, na susret slovenskih enigmata u gostioni "Mrak" u Ljubljani. Otišao sam na susret i u dvoranici zatekao dvadesetak eminentnih enigmata, koje sam poznavao samo po radovima, bili su u nekoj žučnoj raspravi. Opazio me je Pavle koji je tada bio urednik Križemkražema i predsedik UD Domen, došao je do mene pozdravio me i tako je krenulo saradnja i prijateljstvo sve do njegove smrti 2006.
ОдговориИзбришиPrvi kontakt i upoznavanje s "pravim" enigmatom , je posljedica bavljenja folklorom i plesom u " RKUD Šumari" iz Vinkovaca, kada se upoznajem s pok. Dušanom Šuša, koji je bio voditelj programa. A kad sam ga gledao u "Kviskoteci",normalno, počeše razgovori i o drugim temama. E, onda to polako kreće....
ОдговориИзбришиРаде Гољо
ОдговориИзбриши
ОдговориИзбришиNedavno sam pisao na blogu DUE, a povodom smrti Ivana Šagadina, da me je sa njim upoznao Alojz Buljan. Da, Alojz je prvi enigmata koga sam upoznao uživo, odmah po dolasku na studije u Banjaluku krajem 1982. On je rodom iz Ključa, dvije godine je stariji od mene, i studirao je ekonomiju. Pošto je tada bio vrlo aktivan u enigmatici, te 1982. dobio je Goranovu nagradu za enigmatsku poeziju, znao sam da se nalazi u Banjaluci i vrlo lako sam ga pronašao u studentskom domu, gdje je, čini mi se, „ilegalisao“ u trokrevetnoj sobi. Cimeri su mu bili jedan Savić, zaboravio sam mu ime, i Mile Zlojutro, donedavno načelnik opštine Kozarska Dubica. Ubrzo potom Alojz me upoznao sa Ivanom Šagadinom i Hajrudinom Hodžićem.
Sjećam se jednog zanimljivog detalja iz naše prve zajedničke posjete Ivanu kod njega kući. Ivan je držao raspeće na zidu u dnevnom boravku, i nas dvojica smo u povratku od njega to komentarisali. Nedugo po završetku fakulteta Alojz je dobio posao u Novskoj, gdje se preselio i zasnovao porodicu. U početku smo se povremeno čuli, a kasniji razvoj događaja je uticao da potpuno prekinemo kontakt, iako živimo na udaljenosti od svega 40-ak km.
Nikola Petkovski (u vlaku od Zagreba do Karlovca)
ОдговориИзбришиŽeljko Lebeda, išli smo u isti razred Gimnazije, bili smo početnici, a prvi pravi zagonetač kojeg sam upoznao bio je Milan Puškar iz Okučana...
ОдговориИзбришиVjeko Hudolin
Ako izuzmem oca Boška Nikića koji se pomalo bavio enigmatikom i strica Dušana Nikića od kojeg sam dobijao prve korisne savete, prvi sledeći je požarevljanin Aleksandar Kobeljski. Bio sam kod njega kući, pregledao stare časopise i takođe dobio puno korisnih saveta.
ОдговориИзбришиPrvi susret bio je sa Petrom Grubišićem (tada iz Gruda) u proljeće 1984. godine. Nekoliko dana nakon našeg susreta u Mostaru otišli smo do Lištice (sada Široki Brijeg) gdje smo upoznali braću Soldo.
ОдговориИзбришиPetar se više ne bavi enigmatikom, sada je novinar u Zagrebu. Mariofil i Nevenko se i sada, 33 godine kasnije, enigmatikom bave punom parom.
Maglovito se sećam, davno je to bilo, ipak je prošlo već tri meseca od tada. Prvi enigmati koje sam upoznala su bili Željko Dimović, Milutin Tepšić i Mirko Rančić u studentskom domu u Subotici. Ja sam im prilazila dugačkim holom, a oni su me zbunjeno gledali: Ko je sad pa ovo, mora da je pogrešila, a ne - ipak prilazi nama. :-D
ОдговориИзбришиEvo i mene, 13. praseta sa 13. komentarom. :)
ОдговориИзбришиKada sam upoznao najistaknutije članove našeg enigmatskog cirkusa Medrano, zaključio sam da među onima koji nikad nisu ništa objavlili u novinama, a iz detinjstva i kasnijeg života su mi poznati po svom interesovanju za zagonetke, ima mnogo sadržajnijih i kreativnijih ljudi, tj. mnogo većih enigmata od onih koji se tako predstavljaju. Zato ću pisati o njima.
Slika 1: Išao sam nekoliko puta sa svojim dedom u njegovu fabriku koja se bavila proizvodnjog omotnog papira i ambalaže, i provodio sam tamo celo radno vreme. Moj deda je radio u laboratoriji, a s obzirom na to da je delio prostoriju sa trojicom, po mojoj slobodnoj proceni, svako od njih je dnevno radio po pola sata do sat, što znači da im je ostajalo 7 sati za slobodne aktivnosti. U tu fabriku je 2 ili 3 puta mesečno dopreman papir sa svih strana. Između ostalog, otkupljivali su remitendu, tako da su bukvalno sve novine bile dostupne svakom zaposlenom radniku sa zakašnjenjem od najviše mesec dana. Tako su se tamo formirale čete rešavača koji su kratili dosadno radno vreme enigmatikom. Takođe, oni su prilično slobodno nosili sve te novine kući (slikovito: ako su bili moćniji, mogli su da iznose papir u džakovima), tako da sam od svog dede (i ujaka) mogao da naručim šta god mi treba (u to vreme sam obično tražio Politikin zabavnik, jer nije bilo potrebe da kupujem štivo koje ne zastareva, ako već mogu da ga dobijem besplatno za 20 dana).
I tako sam u FOPA - i prvi put u životu (otprilike neke 1991) prvi put video gomile enigmatskih časopisa u laboratorijskim fiokama. Neki su bili rešeni, neki su bili na čekanju, neki su bili spremni za bacanje (da bi se oslobodilo mesto za one koji će tek stići), i naročito me je fascinirala brzina sa kojim dedine kolege rešavaju ukrštene reči (moj deda je voleo šahovske probleme, enigmatika ga nije mnogo zanimala)! (Uzgred, ako je neko od vas primetio na Kupindu ljude iz Vlad. Hana koji revnosno prodaju stare novine, to su zacelo bivši radnici propale fabrike, koji su godinama iznosili i gomilali remitendu).
Slika 2: kad sam bio u V razredu, u mojoj školi je pokrenut školski časopis, imao je enigmatsku stranu, a rebuse, ispunjaljke, anagrame (...) i ukrštenice je pravio nastavnik fizičkog (možda je i meni predavao, ne sećam se... a ne sećam se ni kako se zvao... imao je nadimak Keki).
Slika 3: moj pok. komšija Dragoslav je bio strastveni rešavač i imao sam utisak da ne postoji ništa što ne zna.
Slika 4: moja profesorka francuskog Snežana je rešavala neke od mojih prvih ukrštenica, i uvek je imala konstruktivne savete. Jednom mi je rekla da je u životu rešila na hiljade čaopisa, i da ih uglavnom čuva! Iako nije bila dovoljno luda da bi se bavila enigmatikom, na osnovu njenog baratanja informacijama i lakoće sa kojom je operisala verbalnim materijalom, verujem da bi kao autor bila bolja od većine enigmata koje sam upoznao.
Slika 5: upoznao sam mnoge pesnike kad sam bio mali, a neki od njih su (opravdano ili ne, nebitno) uvršćeni u LSE.
Boris Nazansky! (kasnije mi je postao vjenčani kum).
ОдговориИзбришиSjećam se jedne anegdote s početka naše suradnje, kad sam u zgradi Vjesnika (redakcija "Kviza" bila je na nekom visokom katu) "žestoko protestirao" :):) na promjenu jednog opisa u križaljci.
Naime, opisao sam pojam INES: po Dediću se neće dati (tada je bila aktualna Dedićeva "Ne daj se Ines"), što je Boris (kao moj mentor) promijenio u ime neke glumice (čini mi se).
Slučajno je razgovoru bio prisutan i moj današnji šef, Robert Pauletić, koji mi je rekao da on traži baš nekoga tko bi određene pojmove opisivao na taj način.
Eto, slučaj nas je ipak spojio, nekih 30-ak i nešto godina kasnije.
Dinko Knežević. Stanovali smo u istoj zgradi u Kninu, ja na broju 8, on, čini mi se na broju 6. Tamo negde 73. počeo sam kupovati i rješavati i enigmatske časopise ("Kviz", "Čvorova" izdanja), i naravno, "Eureku", u kojoj je Dinko već bio etablirani saradnik. On je bio stariji od mene 5-6 godina (i sada je), već se zamomčio i nije učestvovao u našim klinačkim igrama (fudbal, pikuće i pale /ko zna, razumeće/, "trule kobile" itd). Sjećam se dobro kada sam ga presreo jedne jesenje večeri kada smo jurcali za loptom u onom prostoru između zgrada na kojem još nije bilo asfalta, već samo prašine (i blata, kad padne kiša). Snebivljivo sam ga pitao je li on "taj" Dinko Knežević, a on mi je strpljivo objašnjavao ko se krije iza kog pseudonima, kako se pripremaju radovi za slanje redakcijama itd. Zapravo, taj slučajan susret je u velikoj mjeri odredio moj enigmatski put i definitivno i nepovratno me usmjerio u čudesan svijet enigmatike.
ОдговориИзбришиJa sam prvo upoznao oraškoga zagonetača Jusufa Kabaklića koji je kao nastavnik u Donjoj Mahali 1981. vodio školsku enigmatsku sekciju. Jovana Nedića i mnoge druge sretoh i vidjeh na SZOJ-u Bjelovaru 1983.
ОдговориИзбришиU svet enigmatike uveo me i zarazio komšija Jovan Savić, 1961/62. Svakodnevno je kupovao Politiku i zajedno rešavali ukrštene reči. Dozvolio mi je da iste isecam i pravim album. Počeo sam da pravim "rečnik" od reči koje nisam znao i žao mi je što ga nisam sačuvao. Od enigmata, ako ne računam komšiju pok. Žarka Pešića, koga sam možda ja zarazio, jer sam mu stalno pričao o čika Jovanu kako rešavamo ukrštene reči i kako je to lepo i zabavno, a u međuvremenu počeo da šaljem radove "Enigmi", a i "skoknuo" do redakcije "Enigme", Bulevar vojvode Mišića 67, BGD. Tu sam upoznao Milana Damjanovića, administratora koji me je uputio kod Vlaste Pavlovića, urednika Enigme,a koji je radio na Sajmištu. Kasnije upoznao Vladu Šarića, Branka Polića i dr.
ОдговориИзбришиJa mislim da sam uživo prvo upoznao Mladena Đurđevića iz Darde.
ОдговориИзбриши