ЗАГОНЕТКЕ КО НЕКАД

У данашњој дигиталној, интернетској и посттранзицијској ери, ери хиперпродукцијске а нискотиражне и енигматике сумњивог ауторства, загонетке Гојка Мандића сабране у овој књижици дјелују, и не само дјелују – оне то доиста и јесу, посве реликтно. Када боље размислим, Гојко Мандић је отпочетка био јединствена појава у нашој енигматици и његово стваралаштво је одувијек носило дух патријархалних вриједности и некадашњег даштања, што му је давало посебну чар. Само се то раније, док су односи међу свима нама били много блискији и људскији, мање примјећивало. Није Гојко учинио, он се није мијењао, већ је вријеме учинило да то сада постане примјетљивије. Да просто експлодира у свој својој љепоти, топлини и једноставности. У контрасту са временом у коме је настало.

Гојко Мандић саставља врло једноставно и веома лако. У његовим радовима нема рекордерства, жеље за истицањем и мегаломанских прохтјева. Нема презахтјевних и предугачких синтагми, тачније оних које не би могао „упаковати“ у строфу од максимално 4 стиха. Право је чудо колико је љепоте у тим енигматско-пјесничким минијатурама. Колико душе, љубави и топлине. Колико музике ријечи! Да, читајући и одгонетајући ову књигу, нисам могао не сјетити се „Музике ријечи“, наслова још једне изузетне књиге истог  издавача, а чији је аутор Милорад Телебак, познати лингвиста из Републике Српске. Такође, нисам могао не сјетити се да је љепота управо у једноставности, како је тврдио чувени њемачки филозоф Артур Шопенхауер.

Структурна и фонетска љепота кључних ријечи којима се аутор овдје поиграва и разиграва, додатно је аудио и визуелно оснажена ијекавским изговором и ћириличним писмом. Чаробњачки вјешто једне ријечи претвара у друге старим енигматским методама, од којих су неке помало и заборављене. У зависности од начина претворбе, он ову књигу са укупно 321„ситном“ загонетком, како их обично зовемо, дијели у 9 несразмјерних цјелина.

Далеко највећу цјелину чине анаграми, уз укрштенице и ребусе најзаступљенија енигматска врста. Ту аутор-енигмата до замишљеног рјешења долази анаграмирањем ријечи и синтагми које могу бити, али чешће нису, у смисленој вези са њим (рјешењем), да би аутор-пјесник стиховима спојио наизглед неспојиво, или већ постојећу везу још више ојачао. Гојко то ради вјешто, лако и неусиљено. Треба рећи да су стихови потка, саставни дио загонетке, начин изражаја аутора, и да најчешће немају одлучујућу улогу да би се докучило рјешење.Углавном је наслов тај који, сам или у комбинацији са другим елементима загонетке, јасно упућује на рјешење.

Загонетке сврстане у осталих 8 цјелина битно су другачије. Наслов сваке од њих је назив загонетке и он упућује на начин њеног рјешавања, а све остало је на стиховима. Њима се загонетка и задаје и рјешава. Гојко то ради с истом лакоћом и на исти или сличан начин као и код анаграма. Оно што посебно желим истаћи је избор ријечи које он претвара једне у друге. Исто се односи на рјешења већине анаграма.То су махом једре, свјеже и актуелне ријечи (или синтагме), онакве какве преферирају састављачи укрштених ријечи, што говорио утицају „краљице загонетки“ на остале форме енигматског стваралаштва.

Поред овог бих истакао и као посебну вриједност подвукао„завичајни“ утицај на аутора, односно чињеницу да је отприлике свака десета загонетка у овој књизи повезана са његовим родним крајем и широм околином, укључујући Бању Луку и цијелу БиХ. „Није Здена, није Ливно“, каже он у „новозеландском“ анаграму, а ја бих из ове групе издвојио као врло допадљива рјешења: драгуљ – Угар, Девети јануар, Крупа на Врбасу, Мостарске кише, Национални парк Козара, Хајдучке воде, Челиначке новине...

На крају, желио бих препоручити вашој пажњи анаграме са рјешењима породица и Десанка Максимовић. За њих не могу рећи да су бољи од осталих многих лијепих, квалитетних и подједнако добрих стиховних загонетки из ове збирке, али су врло значајни за заокруживање цијеле ове приче. Приче о загонеткама „ко некад“ и њиховом аутору Гојку Мандићу, који је своју љубав према поезији и енигматици спојио у креације непролазне вриједности, по угледу на народно загонетање и енигматско стваралаштво великих српских пјесника: Јована Јовановића Змаја, Десанке Максимовић и Добрице Ерића.

Радоја Рацановић