Jučerašnja diskusija o ponavljanju istokorenskih reči u ukrštenicama, inspirisala me je na preispitivanje proizvođačkih principa. To su principi kojima su se, uglavnom, rukovodili oni od kojih sam učio tj. prethodnici koji su formirali standarde. U svetlu relativizacije tih standarda, celovekovne tradicije i tehničkih specifikacija, nekome bi se – čitajući do logoreje glagoljiv, ali suštinski vrlo uzak traktat Tončija Milata – moglo učiniti da akumulirani kriterijumi ne samo da ničemu ne služe, već i vuku enigmatiku unazad, koče razvoj kreativnosti i blokiraju rast kvaliteta.
Imam sasvim dovoljno sastavljačkog iskustva, da mogu da posvedočim koliko je teško istovremeno poštovati sve zanatske kriterijume, a ima ih na desetine. Utoliko je teže kada čovek zna da ništa od toga ne mora – prazna mreža se može popuniti na milijardu načina, na autoru je da izabere pristup, stil, pravila (...) i referentni okvir. Refentni okvir je, zapravo, najvažniji faktor izbora: svaki autor teži pripadnosti nekoj grupi u okviru branše – ukoliko, naravno, nije genijalan, pa negacijom ili nekom sličnom –acijom pokušava da nadraste i preskoči sve ono što već postoji kao ustanovljena vrednost.
Ako govorimo o Stanislavu Železniku, zasigurno nemamo na umu genijalca tog reda veličine. On je pripadao generaciji enigmatskih entuzijasta koji su, zapravo, gradili vrednosti, standarde i kriterijume. Ne bi se mogao nazvati inovatorom jer nikakvim pronalaskom nije promenio tok enigmatskog razvoja, ali je stremio zanatskoj perfekciji i sadržajnosti, što je samo po sebi veliki doprinos. Kao takav, on je postao ideal naredne generacije, a svaka sledeća generacija, po logici stvari, nastavlja i usavršava tekovine prethodne. U suprotnom – na snazi je degeneracija. U umetnosti je, istina, među degenericama bilo genijalaca, ali u enigmatici, u našoj enigmatici – to treba naglasiti – svi takvi pokušaji bili su karikaturalni.
Bilo je i autora, vrlo dobrih i dobrih, koji su imali izrazito liberalan odnos prema formi. Fehim Kujundžić, na primer. Ali on, čije su ukrštenice sadržinski gotovo uvek bile sjajne, nije postao uzor narednim generacijama. Uzor – barem u našim okvirima – nije mogao da postane niko ko nije prihvatio staro, primenio ga, ponovio i personalizovao ličnom invencijom, i to bez negacije tradicije. Milan Jelenković je, recimo, odlično poznavao sve tradicionalne sastavljačke principe, trudio se da ih primeni, pokušao da replicira najistaknutijima – ali to nije bilo dovoljno za prijem u krug najcenjenijih.
Evo poente: percepcija i evaluacija nečijeg enigmatskog izraza, barem kada govorimo o ukrštenim rečima u našem regionu, u gotovo svim vremenima uključivala je i sadržinu, i formu. Ni o kvalitetu sadržine, ni o kvalitetu forme se ništa pouzdano ne bi moglo znati – bez standarda koji su prethodnici postavili. Ukrštene nisu naš patent, no, vremenom su se udaljile od prauzora i dobile identitet. Ta ukrštenica koju su, udruženim radom postulirali jugoslovenski autori, razlikuje se od svih drugih ukrštenica na svetu. Forma je elemenat tog identiteta, a čitav identitet uključuje jedinstvo forme i sadržaja.
Zato je za nas koji držimo do identiteta, ako ne do tradicije, nedopustivo da retroaktivno rušimo visoke standarde – koristeći nereprezentativne radove onih koji su, gle paradoksa, i postavili te standarde. Železnik je, naravno, kršio pisana i nepisana pravila, takoreći: svoja pravila, kao što su ih kršili i svi drugi, ali malo je verovatno da je to bio kompromis zarad boljeg sadržaja. Ne, videli smos amo jedan rutinski sastav čiji su nedostaci posledica nepažnje i namere da se potroši što manje vremena. Kvalitet rada – u lokalnoj konotaciji, a Železnik i svi mi smo samo lokalni autori – ni u kom slučaju nije mogao da bude podignut ponavljanjem istokorenskih reči, jer je to – opet u skladu sa našim, tradicionalnim, lokalnim, shvatanjem kvaliteta ukrštenice – karakteristika rđavih sastava i manir loših sastavljača.
Ako, pak, izađemo iz tog lokalnog referentnog okvira (ali, zašto bismo koristili tuđe kriterijume ako imamo svoje?), u nekom ksenofilnom kontekstu, svi sastavljački standardi koji grade naš identitet, mogu postati sitni i nebitni. Moguće je da Tonči Milat, kao velikosvetski teoretičar enigmatike, neopterećen lokalnim frustracijama, stvari posmatra isključivo globalno, bliže istini: proamerički i do samoporuge pragmatično, a možda je samo – kako se to i očekuje od genijalnih – pre većine uvideo da smo 100 godina bili na pogrešnom putu i da nam nema napretka i selameta bez napuštanja zastarelih i nazadnih modela.
Dojma sam da se Mladenov kvalitetan odgovor ignorira zbog načina na koji je izložen (znam, znam, standardna boljka!), iako su teme kojih se dotiče vrijedne komentara.
ОдговориИзбришиDakle, kao i obično, ne osvrčući se na Mladenov stil, evo,
uz prvu jutarnju kavu, mog utiska:
Ironično, iz moje perspektive, svi Mladenovi argumenti pate od istog "simptoma": pretjeranog poopćavanja. Sve je ili crno ili bijelo:
"Ako odbacimo jedno pravilo, odbacilo smo ih sve"
"Ako se usporedimo sa stranom enigmatikom, odrekli smo se svoje tradicije"
A kada se posluži svojim omiljenom stilskom figurom, hiperbolom (sa žličicom sarkazma), svi ostali su ili budale ili genijalci. Nema sredine :)
Za mene je takav stav neodrživ: da, možemo se razići oko detalja, odnosno oko toga što je trenutno važeći standard (pri čemu sam svjestan da se isti razlikuje od redakcije do redakcije i od natječaja do natječaja), ali teza da su uspostavljeni kriteriji nepreispitivi samo zato jer su postavljeni kroz pedeset godina tradicije, u konačnici je kontraproduktivna.
Počnimo od ekstrema: apsolutno jedinstvo forme i sadržaja u križaljci zapravo znači križaljku bez crnih polja, s najboljim mogućim izborom riječi.
Taj ideal je nedostižan, ali čak i ako se maknemo iz te čisto teoretske zone, vjerujem da se možemo složiti da svaki križaljkaški stil radi kompromis na jednoj od ove dvije osi: naravno da je rad koji napravi manje komporomisa bolji (možemo npr. usporediti Dinkove i Markove osmice i vidjeti koliko smo odmaknuli naprijed u ovoj vrsti križaljkaškog izražavanja), ali baš zbog toga što čitavo vrijeme moramo balansirati između sadržaja i forme, potrebno je jednim okom motriti i na kriterije kojima sadržaj i formu vrednujemo.
Da se pozovem na lijep članak koji je jednom sam Mladen napisao: nije li legendarni Boško Petrović kompromitirao jedno od do tada najvažnijih pravila (ono o ljepoti same mreže) kad je krenuo sastavljati križaljke s bjelinama? Naravno, u ovom slučaju lako je zapljeskati takvoj inovaciji, ali na mikrorazini takvu odluku o kriterijima donosi svaki autor svaki put kad nešto sastavlja: želim da bude potpuno jasno: Tonči Milat se ne zalaže za bacanje standarda kvalitete u koš: on se zalaže za to da ih se uvijek sagledava uzimajući u obzir zajedno formu i sadržaj.
Mladene, ističeš koliko je teško poštovati sve zanatske kriterije, a ima ih na desetke. No, što da ih je desetke desetaka? Što da u svakom uratku sve riječi moraju biti isključivo imenice? Ne mislim pri tome na to možeš li ti sastaviti takav uradak, nego bi li imao jednaku stvaralačku širinu i slobodu da se toga MORAŠ pridržavati u svakom uratku? Ovaj primjer nije slučajan: taj je kriterij (ili je to bilo pravilo?) nekada odlučivao pobjednike natječaja. Što bi bilo da danas prilikom žiriranja sve radove koji su upotrijebili glagol automatski svrstam u donji dom nekog natječaja: bi li to značilo da sam dobro odžirirao? Ono što jamčim je da bi mi bilo lakše.
ОдговориИзбришиŠto da je kriterij do kojeg Hajro toliko drži, jednoslovi i dvoslovi u sredini, neslomljivo pravilo? Koliko bismo prekrasnih centralnih bjelina imali?
Na kraju, dva su komentara u tvom tekstu koja me, više od bilo čega drugoga, čine tužnim: prvi je:
"Uzor – barem u našim okvirima – nije mogao da postane niko ko nije prihvatio staro, primenio ga, ponovio i personalizovao ličnom invencijom, i to bez negacije tradicije."
Nadam se da sam gore ukazao da enigmatika naših prostora nikad nije bila tako rigidna kakvom je ti pokušavaš oslikati: ta osobna invencija o kojoj pričaš (uvrstiti glagol, sastaviti nesimetričan lik, sastaviti bjelinu, uvrstiti dvoslov, da odaberem samo nabanalnije primjere) je u tom trenutku bila upravo negacija tradicije: da nije tako, i dalje bismo svi sastavljali isključivo imenicama na simetrične likove.
Drugi komentar koji me razočarao je:
"Zašto bismo koristili tuđe kriterijume ako imamo svoje?"
Ponovno, nitko nije rekao da su tuđi kriteriji bolji od naših: već da je usporešivanje s drugima ono što nam može dati inspiraciju da reevaluiramo svoje kriterije i procijenimo jesu li još uvijek relevantni. Inzistiranje da je enigmatika ovih prostora dosegla svoj vrhunac u kojem je sve jasno i treba samo slijediti formulu, je potpuno isti način razmišljanja koji je imala Nokia kad je riječ o Smartphoneu ili Blockbuster kad je riječ o streaming uslugama. Ako ne zadajemo sami sebi konastantan izazov da potvrdimo ili preispitamo vlastite kriterije, gubimo evolucijsku utrku.
Da se poslužim primjerom iz američke engimatike (ne zato što mislim da je bolja od naše, nego zato što je primjer relevantan): sve križaljke u NYT su simetrične. Međutim, prvi moleraj 15x5 koji je objavljen je bio nesimetričan. Prekršeno je jedno od najsvetijih "pravila": zašto? Jer se time otvara persepktiva. I ne, rad nije bio natprosječan: ali je procijenjen u konekstu vlastitog postignuća. Radovi s korijenima pobjeđivali su i na natječajima: najvećih časopisa na ovim prostorima. Nije li križaljčica 15x8 od koje je proistekla Feniksova "borba za kvalitetu" imala ZDRAVSTVO i ZDRAVLJAK? Je li to stvarno veći grijeh od bjeline u kojoj 5 uzastopnih pojmova završava na ACIJA? Možda je i taj uradak trebao biti diskvalificiran ;)
Vremena imam, ali nekako mi se čini da imam i preča posla. Ne mogu baš redom da razbijam teze, da ne kažem: zablude.
ОдговориИзбришиGeneralno, nisam za crno-belo. Znam i za sivo i sve nijanse sivog, ali u ovom kontekstu, kao i u svim sličnim kontekstima, kontrast ima određenu funkciju. I mislim da sam bio jasan na tu temu, a ako je neko u mojim izlaganjima između redova pročitao: "Ako odbacimo jedno, odbacujemo sve" i slične implikacije, to više nema veze sa mnom i potpada pod interpretaciju.
Kompromis je neophodan, slažem se. Ali se ne slažem sa otvorenim i apriornim zalaganjem za unakariđivanje forme i minimiziranje svih drugih kriterijuma - osim kvaliteta reči, pri čemu se i same reči očigledno procenjuju zasebno, a ne kao elementi jedne celine. Ako u jednoj križaljci imamo, recimo, čvrsta točka i ščvršnjavanje - to, u celini, ne podiže kvalitet već ga kompromituje, iako su ti pojmovi - svaki ponaosob - i semiotički, i strukturalno vrlo vredni.
Dalje, ne mogu da podržim stav da se ukrštenica/križaljka razvijala na račun sličnih kompromisa. Nije. Gore spomenuti Boško je razbio simetriju u novinama koje su tehnički kaskale za svetom 100 godina (danas samo 50), pa su insistirale na simetriji iz praktičnih razloga, a inače, asimetrična ukrštenica je već tada bila poznata, prihvaćena, popularna i niko je nije smatrao nakaznom. Boškov izraz je otvorio polje bele kombinatorike, no bez negacije dotadašnje tradicije (ne znam odakle nekome ta ideja?) Njegov doprinos nije inovacija (ah, da li mladi enegmatski Hegel zna da su beline postojale i pre Boška?), nego podizanje standarda u kombinatorici. U beloj kombinatorici. Ali se ni on, ni bilo koji drugi uzor, kao što već rekoh, nije zalagao za legalizaciju istokorenskih reči, niti za bilo koju nakaradnu pojavu tog tipa. Takođe, Boško nije uveo glagole, jer kriterijum "sve reči moraju biti imenice" nikada nije ni imao opšti karakter. Možda se to visoko vrednovalo u nekim redakcijama i na nekim konkursima (redukcijom raspoloživih reči zadatak se otežava, što na vrh izbacuje najambicioznije), ali generalno, nikada nije bilo tako (osim u Sloveniji).
Takođe, ukazao bih na, nadam se, očiglednu razliku između "koristiti tuđe kriterijume" i " upoređivati se sa drugima". Tuđi kriterijumi mogu samo da obesmisle domaći proizvod, a poređenje može da bude inspirativno.
I samo još jedna stvar, vrlo bitna: ja ne zagovaram slepo poštovanje pravila (da li vam ja ličim na takvog čoveka?) Samo se zalažem za granicu koja ne vodi, po stoti put govorim, unakarađivanju ukrštenice. Nije nakaradno staviti kombinatoriku u službu moleraja ili beline, ali je nakaradno (rekao bih čak: samo po sebi, i kad izađemo iz enigmatskog okvira) ponavljati iste korenove, neopravdano i neumereno rabiti dvoslove, skraćenice, opskurne pojmove, kao što je nakaradno zloupotrebljavati banalne, monotone i bezvredne reči u svrhu veličanja forme (kao u onom radu sa osmicama), izolovati delove križalke crnim poljima, opet u cilju veličanja forme itd.
I ovde stajem, nema me više na ovoj temi. Pozdravljam Tončijevu mladost i nedoučenost.
Da bi ovakva diskusija bila smislenija i produktivnija trebalo bi ovdje pokazati konkretne primjere izvornih, starih standarda pa onda faze u, kako Mladen kaže, nastavljanju i usavršavanju.. Korak po korak bi se došlo do ovog što imamo danas i u tom nizu prepoznalo važne promjene. Onda, ako želimo, možemo pokušati procijeniti šta je bilo dobro, a šta ne, koje su promjene korak unazad, a koje su istinsko usavršavanje. Možda ćemo naći i promjene, inovacije koje su odbačene, a sad se čine dobrim idejama. Kako procijeniti šta je dobro? Prosuđivanjem po kriteriju kreativnosti i interesa enigmatike, odnosno sukladnosti sa njenom suštinom. Ako se složimo da je nešto dobro onda je promjena starog standarda dobitak a ne šteta. Ako se ne složimo opet smo na dobitku, imaćemo pred sobom različite argumente i svaki pojedinačno ćemo biti kvalificiraniji nego prije. Možda nešto promijenimo u svojoj praksi, nije važno javno slaganje, važno je prihvatiti istinu da više glava zna više, da različiti pristupi mogu temu pokazati u drugačijem svjetlu. Razmjena mišljenja, gledanje šta se drugdje radi nisu i ne mogu biti loši sami po sebi.
ОдговориИзбришиŽeleznikov bušman je slučajno bio povodom diskusije i treba ostati na tom nivou, samo povod. Jednako treba smanjiti specifičnu težinu nekih napisanih formulacija i digresija, jednostavno nije relevantno ni primjereno, još manje produktivno. Železnik je možda previdio, a možda svjesno prihvatio dva DOBRA istokorijenska pojma, zaista nije važno. Njega nećemo suditi po ovom radu već po njegovom opusu i uticaju. Jednako našu temu o mijenjanju standarda, propitivanju šta je razvoj, a šta nije, treba obraditi gledajući opus enigmatske zajednice kroz izrazite primjere, a i različita mišljenja. Tek kad to bude urađeno imaćemo osnova za nekakve zaključke i generalizacije. Svi mi imamo iskustva i znanja, ali imamo i svoju pristrasnost, ukuse, samouvjerenost, taštine...
Ako je jasno, a jeste, da nekakav kolektivni napor da se pozabavimo ovom temom nije izgledan, ima li smisla i počinjati ovakvu diskusiju? Vjerujem da ima, možda bude pojedinačnih doprinosa obradi ove teme.
Ako možda nisam jasan evo primjer: nekad nismo imali sintagme bukvalno nikako (a najljepše su svakodnevni izrazi, poslovice i sl, znači znali smo ih ali ih nismo htjeli, postavili smo takav standard), onda smo ih počeli pripuštati, pa sve više, pa su danas vrlo poželjan dio sadržaja. No, nije tako jednostavno... valjalo bi pogledati sve faze tog razvoja, primjerima pokazati kad je to istinski dobitak, a kad baš i nije. Lako ćemo se složiti da je nekad davno grafički diktat zadanih likova (vezan za crtanje, klišee i sl) eliminirao sintagme, no tehnika nam je odnijela više mogućnosti pa smo to i iskoristili. Rješavači su nesumnjivo bili na dobitku, jednako i autori koji su dobili obilje zanimljivih dugih pojmova, svi zadovoljni. Danas je tehnika još moćnija, dobili smo baze podataka, softvere za sastavljanje, internet... možemo više s tim alatkama, moguć je i dešava se značajan napredak, tu nema dilema. No, ima dilema oko pitanja je li diktat forme kao faktora važnijeg od sadržaja (recimo nekakve obavezne minimalne bjeline), istinsko usavršavanje starog standarda da je bjelina važan faktor. Zavšili smo sa preširokim tumačenjem ša je prihvatljiuva sintagma, rješavači se sigurno čude nekim stvarima. Nije važno gdje, kada i zašto je to inaugurirano, neki bi rekli i nametnuto, važno je jesmo li kao grupa bili na visini zadatka, jesmo li uticali na smjer mijenjanja tih važnih nam starih standarda. Jesmo li samo slijedili, koliko je bilo linije manjeg otpora, odsustva kompleksnog pristupa, sklonosti brojevima, koliko neodolijevanja iskušenju... Dobar je primjer i mog insistiranja na odsustvu jednoslova i dvoslova. Ako pogledamo bušmane koje sam radio za Feniks najčešće sam taj samonametnuti diktat platio prisustvom opskurnih troslovnih kratica i podugim spiskom nepoznatih pojmova ispod mreže. Taj kriterij o jednoslovima i dvoslovima je vrlo smislen, lako je to dokazati (čini se da su ga mnogi usvojili kao smislen kriterij), ali je besmisleno postaviti ga kao nedodirljivo pravilo. U ulozi urednika nisam to ni radio (Radoja je to lijepo konstatirao davno kod Mladena). Jednako je smisleno težiti bjelinama, odsustvu istih korijena i sl.
ОдговориИзбришиTežnja autora, odnosno aktera, da pripada nekoj grupi u okviru branše je možda činjenica, ali nije univerzalna, nekad ni moguća, neki prihvataju različite stvari iz različitih grupa, riječ je o kreativnom radu, a ne o članskoj knjižici ... Meni je dovoljno da u ovom kontekstu budem samo enigmat i tako gledam i druge. Naravno, ne može se ne biti i sve što drugo što jesam, ali se može kontrolirati manifestiranje jer je možda nezanimljivo ili neprihvatljivo drugima (prihvatam da sam ponekad dobar primjer).
Htjedoh se zahvaliti, ali se sjetih jučerašnjih oskarovaca, eto neću da zazvučim tako. Ova diskusija jeste smislena i napredak u kontekstu javne enigmatske riječi.
Čitam tekstove Mladena i Tončija, stvarno su se potrudili objasniti svoje stavove. Po mome mišljenju križaljka Stanislava Železnika više nije naročito relevantna. Relevantno je mišljenje urednika u redakcijama u koje se šalju radovi, što oni odobre to je standard. Honorarce se ne pita.
ОдговориИзбришиToliko od mene, žao mi je ako je netko pomislio da ću napisati nešto više, ali ne mogu - nisam enigmatski teoretičar.
Pozdrav čitateljima ovog bloga