SA FEJSBUKA

Марко Радаковић

Радио се не слуша као раније.
Жалим што је ово заборављен медиј. Главни кривац за то је оно "немамо времена". Недавно сам слушао радио док сам возио ауто и сетио се како сам као младић чекао кад ће бити радио емисија у којој сам могао да наручим песму или гласам за своју омиљену. Па онда стиснеш два дугмета кад наиђе песма коју волиш, да је снимиш на касету коју си раније куповао на пијаци. Још памтим мирис фришке пластике касете, подсећа ме на то узбуђење: које ћу нове песме овде забележити? Упоредо, слушајући радио, решавао бих укрштене речи а чешће би ту били пријатељи са којим бих пио кафу или јео свеже направљене кокице. Викендима бисмо пили и пиво. Тада бих пустио касету, сабиралиште нових утисака - и тако сам се радовао тим новим утисцима, много више него сада! Моја соба било је сабиралиште друштва, како на селу, тако и на факултету. Волео сам то. Мало бисмо причали, мало слушали радио. Но све се то променило, сви смо се променили. Јасно, младићи и девојке имају више времена, али не лажимо се. Навикли смо себе на журбу, крајње нездраво смо прихватили брз темпо и "немамо живаца" да опуштено слушамо радио, да ћутимо с пријатељима, укрштамо речи. Не увек и нужно, али брзина се намеће као стандард. Недостаје ми спорост. Не тромост, већ споро упијање живота, споро доживљавање свега, споро увирање у утиске, споро уживање.
Причам данас ђацима, Бог освећује и простор и време, Своју творевину. Зато поштујемо и једно и друго. Постоје света места и постоји свето време. Шест дана ради, седми је одмор Господу Богу Твоме. Бар седмину живота успори, ослушни, додирни, пусти да вечност навире у време.
Има једна добра илустрација: човек и пас поред обале мора гледају залазак сунца. Нацртано је како човек у мислима и срцу доживљава новац, ауто, обавезе, страхове... Упоредо, пас доживљава - залазак сунца на обали мора. Често жртвујемо садашњост зарад прошлости или будућности, и то јесте некако део нас, још од Адамовог изгнанства из раја и Божијег: "У зноју лица свога јешћеш хлеб...". Овоземаљски живот је несигуран и кратак, то нико не спори. Али морамо да нађемо времена да нам он не буде само сушта брига, но да буде живот у својој пуноћи. Света Литургија то омогућује, то освећење времена, ту живу захвалност, то Живљење, а не само битисање, не само борбу, трзање, преживљавање. Лепо је живети.

(На слици ја док водим радио емисију "Питање пастиру" црквене радио станице "Благовесник").