JUČE U BEOGRADU (1)

Eroteka (200)

Zvoni mi telefon u četvrtak kasno uveče, a kada telefon zvoni, pronicljiv čovjek može pretpostaviti da ga neko zove. Stoga, stisnuh odgovarajuću tipku i učtivo uzviknuh:“Halo, ko smeta?!“. S druge strane bežične veze, muški glas, obaviještava me da treba da dođem u subotu u 10 na snimanje kviza „Naslovna strana“. Prikrivajući iznenađenost, rekoh da ću sutra potvrditi dolazak i da mi trebaju uputstva o tome kako da dođem do studija. Stižu i uputstva, uz napomenu da sačuvam autobusku kartu jer pokrivaju troškove. Ispozdravljasmo se, i rekoh Najboljoj od svih žena o čemu se radi, i dok sam ja stigao da se počeškam po glavi (u znak razmišljanja) već čujem telefonski razgovor: „Slavice, može li jedno muško šišanje za sutra uveče?!“. Vidim, gotovo, ...obuvaj se pa šta ti Bog da!

Digresija: Taj kviz (na Heppy TV) uopšte ne gladam jer u vrijeme emitovanja obično radim (20.00). Stoga se prihvatih telefona i počeh se raspitivati kako bih prikupio što više informacija. Pitate se otkud to da me zovu. Pravo da vam kažem i sam sam iznenađen. Na FB sam davno (prije jedno 4-5 mjeseci) pokazao interesovanje za kviz, i eto meni poziva.

Informacije koje prikupljam su i ZA i za PROTIV, ali ipak odlučih za ZA jer su se poklopile neke kockice. Naime, trebalo je da pošaljem jednu važnu pošiljku tazbini u Nevesinje (koja nije mogla poštom!) pa sam smišljao način kako to da izvedem. Rekoh – Odlično, bus za Nevesinje iz BG kreće u 20.00 (kada i za Kikindu) pa ću moći da izvršim predaju pošiljke i stignem na svoj bus. Potapšah se po ramenu, kako sam pametan. U međuvremenu, potvrdih dolazak na snimanje, javih u beogradsku podružnicu EKK da ću biti u „Gradu na vodi“ tada i tada, pa ako...Dakle, da nije bilo pošiljke, ne bih ni išao na kviz (već sam imao  mnogo obaveza pribilježenih za subotu)

Subota, rano jutro. Ustajanje na noge lagane prije prvih pijetlova. Očajavanje (ispijanje čaja), zašuškavanje po propisu, odnosno po ženinom naređenju- kapa, rukavice, šal, debela jakna...malo je falilo i da se mašim i za unterciger). Brzi hod ka autobuskoj stanici (hladno!) i usputno opskrbljivanje potrebnom poputninom (toplo pecivo). U busu koleginica s posla koja je pošla na slavu u Valjevo. Vuče 2-3 torbe pa sam se džentlmenski ponudio da pripomognem. Čevrljamo pa vrijeme brzo proleti.

U BG stižemo u 9.20 i sada treba naciljati da se stigne do 10 do Novog Beograda. Prvo trk do polazne stanice da ovjerim povratnu kartu, pa onda trk nazad (jer bus broj 83 polazi skoro od dolaznih BAS perona). Na moju sreću, baš u momentu kada sam stigao na stanicu stiže bus. Pružam novac vozaču i on me u čudu gleda i daje mi kartu. Vjerovatno misli:“Odakle je ovaj šljegao?!“ (Ko još kupuje kartu u busu?!). Dobio sam uputstvo da treba da izađem na drugoj stanici od Starog Merkatora. Gledam kroz prozor i mislim: „Đe vam je Stari Merkator? Ne znam ni đe je novi!“. Odlučih da još jednom šokiram vozača svojim provincijalizmom: „Možete li mi kazati gdje je Happy televizija? Kazali su mi da je to druga stanica od Starog Merkatora“. Zabezeknuti vozač mi „ljubazno“ (u mom kraju se to za to kaže „Odgovara preko one stvari“, samo ...što ta „ona stvar“ ima ime) odgovara: „Ne znam za televiziju, ali ovo je ta stanica. Izlazim i vrtim se na jednu, na drugu stranu i ne znam gdje sam. Srećom iz istog busa izlazi (na zadnja vrata) Radomir Jocić. Idemo na isto mjesto. Pitam zna li kuda, a on reče da zna. Da ne bi njega, sada biste me tražili po Novom Beogradu. Nikad ne bih skontao da treba ući na neku veliku željeznu kapiju (nikakav natpis) pa kroz nekakvo gradilište, pa na jedna, pa na druga vrata i ući u jednu zgradu koja više liči na zgradu u izgradnji već u televiziju sa nacionalnom frekvencijom.

Skupljaju se takmičari, ukupno nas je šestorica. Svi imamo veliko iskustvo sa kvizovima, ima nekoliko pobjednika raznih kvizova. Čevrljavom 5-10 minuta, popunjavamo upitnike i pravac u studio. Unutra hladno, hladnije nego napolju, ali šta je tu je...valja se žrtvovati za slavu. Nije lako „izaći na televizor“. Meni kažu da prvi nastupam (odmah!). Dobro, šta je tu je...sjedam na poziciju. Neću vam sada otkriti šta se dešavalo u kvizu, jer ćete imati priliku da to gledate od 2. januara pa nadalje (ako vas interesuje) pa ću tada o detaljima i pikanterijama. Sada ću samo nabacati neke zanimljive sitnice:

-Dobio sam neke dobre knjige (npr: „Frazeološki rečnik Srpskog jezika“ Đorđa Otaševića) pa će tako biti pojačan fond nagrada za rebusno takmičenje koje će se održati za koji dan.

-Zaključio sam da mi je baš potreban odmor, odnosno potreban je odmor mom napaćenom mozgu, jer se dešavalo tokom snimanja da uhvatim sebe da uopšte nisam koncentrisan na pronalaženje traženog odgovora već da mi misli lutaju...Ipak nisam sasvim zarđao, pa sam izvlačio neke tačne odgovore iz malog mozga.

- Dva puta sam poslao skrivenu poruku porodici. Naime, kada zajedno gledamo slagalicuu igri „Korak po korak“ UVIJEK kada ne znam odgovor na prvo pitanje uzviknem MAČ. U početku je to ukućane nerviralo, a onda su navikli. Obrazloženje – Jednom ću pogoditi! Tako sam u onoj igri „toplo-hladno“ uzviknuo MAČ (naravno, nisam pogodio).

- Na jedno pitanje na koje sam znao odgovor(naravno jer ga znaju svi), MORAO sam da dam pogrešan odgovor jer pitanje to zaslužuje. Nije mi bilo žao da „bacim“ 3 boda na pitanje: Ko je ubio Bambijevu mamu? Morao sam da odgovorim da je Bambijevu mamu ubila Gorica Popović (Oni koji su gledali film „Profesionalac“ znaju u čemu je štos). Voditelj se zamalo nije upišao od smijeha, a i publiku je trabalo smirivati. Mislim – Kakvo pitanje, takav odgovor.