PIDŽAMA PARTI

Eroteka (m)

Nedjeljno jutro. Valja se nama pakovati.

Božo i ja smo, kao i obično, na nogama prije izlaska sunca, čili i orni za nove “radne pobjede”. Uzimam košulju koju mi je Najbolja Od Svih Žena kupila i nježnim, ali odlučnim glasom kazala:”Ovu košulju da si obukao u nedjelju! Stalno se slikaš u istom!”. Kažem Boži da moram ovu košulju da natakarim, zarad očuvanja mira u kući. Smije se jer i on ima sličan befel. Kažem, Najbolja mi je sve spakovala po redu, šta je za petak, šta za subotu, šta za nedjelju, a ja sam otkazao poslušnost pa subotnju košulju nisam ni oblačio jer sam stalno nosio EKK dres (dva komada sam mijenjao) i SOZAH majicu. Rekoh, moraću sada tri-četiri košulje i majice zgužvati i ubaciti u kesu s “prljavim vešom” da žena misli da sam ih koristio. Božo klimnu glavom, odobravajući da je to pametan potez. Onako skockan, vukući kofer, dolazim do recepcije. Džems me sačeka u busiji – “Đe ti je donji dio pidžame?!”, aludirajući na moj stajling. Zaprijetih mu da ću ga tužiti Milijani, jer je ona mužiću kupila ovu lijepu košulji. Onda on nastavlja, prijeteći pokazujući kažiprstom. “Nemoj. Znaš li ti da sam ti bio u svatovima…ne zavađaj me s Milijanom”. (Džems ne može da bude u zavadi ni s kim).

Hajde da izmirimo račun na recepciji. Okruglo 111,20 evra. Gdje nađoše ovih 20, zar nije moglo 111, 111,50 ili 112 evra? Treba još jednom kazati da ovakva usluga (smještaj, hrana, ljubaznost, ambijent,…) vrijedi svakog centa koji su nam naplatili. Plaćam kešom. Ljubazna recepcionarka mi predaje račun, a Božo razmišlja da li da plati gotovinom ili karticom. Platiće karticom, jer će mu gotovina možda zatrebati (Kasnije se ispostavilo da hoće, ali to je posebna priča). Predaje karticu i treba da ukuca pin. Klik, neće! Hajde ponovo – opet neće. Recepcionarka se ne uzbuđuje, ljubazno ponavlja postupke…a ja ne smijem da provociram Božu (inače bih kazao…”Nema veze praćemo sudove nekoliko dana”). Kod drugog pokušaja unošenja pina zapazih da je Božo brz ko Talični Tom, brži je od svoje sjenke, pa ga aparat ne može uhvatiti. Hajde polako…sačekaj…hajde sad…prođe! Sve troje (gospođica, Božo i ja) odahnusmo. Ubacujemo prtljag u kola, nas dvojica, Rešad i novopridoščica Amir Begović. Već ranije je dogovoreno da Amir ide s nama, pa da hvata bus za Travnik u gradu na Vrbasu. Hol hotela se polako, ali sigurno, popunjava. Izmičemo se da srknemo kafu  

Kažu da je danas planirano da obiđemo Labin. Pitam se zašto da ga obilazimo, kad nam je tu pred nosom, zar nije trebalo da ga posjetimo i razgledamo? Ahaaaa, poslije dva tri srka zaključujem – obiđemo=posjetimo. Dobro je!

U dogovoreno vrijeme svi (skoro svi) smo ispred hotela za zajedničko fotografisanje. Nema službenog fotografa, ali ima 4-5 dežurnih. Uspjevam da se i ja jednom fotografišem da dokažem gore navedeno manekensko pokazivanje nove košulje. Smještamo se u kola, te još jednom utvrđujemo – prvi ide Neba, a mi za njim. Taj raspored se dva minuta kasnije pokazao kao odličan izbor. Naime, na prvoj uzbrdici vidim da s Nebinih kola pada mobilni telefon. Povikah: “Stani, telefon!!”. Božo zakoči, pratimo pogledom telefon koji pada i Nebu kako se udaljava, sve s torbicom na krovu. Dok Božo zove oficira za vezu Gojka da im kaže da stanu jer gube stvari, Petar Grubišić nas pretiče, podiže telefon, te pojuri za njima. Nekoliko stotina metara dalje, pravimo inventuru. Sve je tu. Ništa nije ispalo osim telefona, a i on se nije polomio jer je pao tačno na ivicu. Sreća!

Stižemo na trg u Labinu (starom dijelu grada). Veliki prazan prostor između dva-tri restorana. Parkiramo, ali ubrzo dobijamo instrukcije da tu globe one koji se parkiraju (uokolo su kamere). Mi pješaci izlazimo, a vozači odlaze da se preparkiraju. Vidim da je Ozdanovac obukao narandžasti dres. Javno ga pohvalih, te na licu mjesta skidam nekoliko puta pomenutu košulju i oblačim, narandžastu majicu koja priliči sekretaru EKK.

Vrijeme je idealno za turističko razgledanje grada.

Nastavak slijedi: LIJEPI GRAD LABIN