Пише: Александар Јанковић
У петак, 30. октобра 2015.
године, од 12 до 14 часова, на 60. Међународном београдском сајму књига,
на штанду издавачке куће "Алма", традиционално се окупила група енигмата.
Били су присутни: Љубиша Бановић, Миодраг
Иванишевић (на штанд
дошао касније), Крста Иванов (Бор), Зорица
Јаковљевић, Александар Јанковић (Крагујевац), Весна Јовановић (Бор), Милица Јововић
(Вршац), Петар Јововић
(Вршац), Предраг Крстић (Црвенка), Мирослав
Лазаревић, Душко Лазић, Радомир Мићуновић, Драгана Милић (Загреб), Аница
Милошев (Црвенка), Јован Недић (Бели Манастир), Ђорђе Оташевић, Сретен Перић
(Лозница), Марјан Радаковић (Ниш), Ратко
Стојковић, Милутин Тепшић (Клјајићево), Миодраг Тошић, Владимир Шарић
(Шимановци), Момир Вученовић и Милан Жарковачки (Нови Сад).
У току скупа телефоном су се јавили Славко Бован (Кикинда), Драган Матовић
(Крагујевац) и Јован Вуковић (Нова Пазова) и СМС-порукама Љубислав Дракулић (Сисак) и Зоран Радисављевић (Нови Сад). Дружење је прошло у пријатном разговору
на енигматске и друге теме. Владимир
Шарић је присутнима поделио копије
новинских написа о енигматским дешавањима.
Домаћину Ђорђу Оташевићу Александар Јанковић је уручио Захвалницу за сарадњу
поводом 30 година ЕСС и за помоћ у реализацији 15. Сусрета енигмата Србије. Марјану Радаковићу је уручена Повеља ЕСС за енигматско издаваштво. Петру Јововићу, домаћину 9. Сусрета енигмата Србије 2009. године у Вршцу,
уручена је Златна повеља за 50 година енигматског стваралаштва и
Захвалница поводом 30 година Енигматског савеза Србије.
* Текст преузет са сајта ЕСС-а.
* Фото: Јован Недић и Горан Оташевић.
* Фотоалбум се може видети овде,
потребна претходна пријава на Фејсбук.
* Претходни извештај на овом
блогу: овде.
12 коментара:
Za one koji ne poznaju sve osobe koje su bile na druženju enigmata na Sajmu knjiga, treba reći da je Predrag Krstić sin Anice Milošev, koji je već bio na raznim enigmatskim skupovima. Milica Jovović je supruga Petra Jovovića i, kako čujemo, dobra rješavačica, a Vesna Jovanović je bibliotekarka na Dečjem odeljenju Narodne biblioteke Bor, koja sarađuje s Enigmatskim klubom Bor u enigmatskom animiranju (okolo)borskih učenika.
Treba pohvaliti Aleksandra Jankovića, predsjednika ESS-a, što je uveo praksu da o enigmatskom skupu izvještaj piše onaj ko ga je organizovao i ko je najupućeniji u zbivanja na njemu.
Rado objavljujem ovakve izveštaje. Rado čitam ovakve izveštaje.
Nikako da se i ovdje oglase Lega i IlijaO. Vidite li što ste propustili?
Mogao bi se oglasiti i Migo da se čuje kako smo se slučajno našli na Sajmu knjiga i još "slučajnije" na kraju i pogubili.
Na slikama se, uz Radomira Mićunovića, vidi i jedan stariji gospodin. Jedino on nije spomenut u nabrajanju učesnika druženja enigmata. Vjerovatno i nije enigmata, ali je bio tamo pa bi trebalo zabilježiti i njegovo ime.
Bilo je to jedno ludo nalaženje, a još luđe gubljenje. Radio sam do četiri sata i do Sajma vozeći brzom brzinom stigao oko pola pet pa pravo do štanda Alme. Tamo mi dvije ljubazne dame objasniše da su enigamte zaista bile tu, ali da su svi otišli svojim poslom itd. Sa jednom finom obećavajućom glavoboljom krenuo sam u obilazak i usred hale ugledao lako prepoznatljivu narandžastu majicu. Jovan Nedić, s leđa, glavom i bradom! I šta sad? Pa ništa, idemo odmah do Alme da se uslikamo u majicama EKK. Rečeno-učinjeno, što se moglo i vidjeti. Nismo stigli otići na neko piće, jer je kupovina knjiga ipak nekima bila prioritet, pa smo otišli do pulta na kojem je Jovan već rezervisao neke knjige. Dok je on smišljao sljedeći korak ja sam otišao do Službenog glasnika "samo na pet minuta" i tu je došlo do prekida filma. Kada sam se posle četiri minuta vratio nije bilo ni Jovana ni pulta za kojim sam ga ostavio. Znači, postoji mogućnost da su se izgubili i Jovan i pult, da se Jovan sam izgubio, i ona najvjerovatnija da sam se ja, iz hiljadu i jednog razloga koje ne bih objašnjavao, sam uspješno izgubio. Usput sam sreo Acu Jankovića što mi je ulilo nadu da postoji neka mala šansa da sretnem još nekog enigmatu. Znam da je Jovan žurio na autobus pa sam ga prestao tražiti oko pola devet, ili je to bilo oko devet. Ne znam da li me je Jovan mene tražio ili me je samo čekao, ali ne nađosmo se više.
Eto, tako je to bilo – ko drukčije kaže...
Ovo je moje viđenje "pogubljenja", a volio bih čuti i Jovanovo. Možda je on mene "slučajno" izgubio?
Drugi put ćemo znatno drugačije postupiti. Da smo otišli na piće ne bi bilo ni ove priče.
Ako ima zainteresovanih mogao bih vam napisati još jednu sajamsku priču, malo veseliju.
Ima zainteresovanih!
Migo me je presreo u Hali 1 Beogradskog sajma oko pola šest uveče. Na štandu "Alme" slikali smo se u 17:44, a potom smo otišli do štanda "Prometeja" da ja kupim oko što sam naumio. Dok ja to obavim, Migo će skoknuti na pet minuta do nekog drugog štanda (nisam upamtio koga). Platio sam račun od 8.700 dinara, jedva potrpao sve što sam imao u torbu i dvije kese i očekivao Migu da se vrati pa da mi pomogne nositi teški teret bar do izlaznih vrata. Ali njega nema pa nema..., vrijeme prolazi, a meni autobus kreće kući u 18:30. Čekajući ga, primijetio sam na "Prometejevom" štandu Boru Otića pa sam se upustio u razgovor s njim. Čak imam i dokaz za to: dvije fotografije snimljene u 18:02. Čekao sam Migu sve do 18:15, a onda sam morao krenuti natovaren kao nosač da pun autobus ne čeka mene. Ipak nismo krenuli na vrijeme jer su kasnile jedna Belomanastirka i njena kćerka.
Sljedećom prilikom biće nam potrebna onlajn-veza...
I ja sam zainteresovan da čujem tu drugu sajamsku priču...
Ovo je lagana pričica koja se dešava na Sajmu knjiiga uoči već opisanog susreta sa Jovanom.
Prije odlaska na sajam imao sam kratak telefonski razgovor s mojom boljom polovinom te kao usput dobih zadatak da joj donesem novi roman Ljiljane Habjanović Đurović, ako mi to nije teško i ako nađem vremena. Relativno lako sam našao knjigu i odmah je kupio, ali su mi ljubazne hostese skrenule pažnju da se na štandu nalazi i gospođa autorka i da rado potpisuje kupljene primjerke knjige "Gora preobraženja". Stao sam i ja u red koji se jako sporo pomicao - korak po korak. Na kraju reda nalazio se stočić za kojim je poput one proročice iz Matriksa sjedila Ljiljana i svakome ko bi sjeo na stolicu do nje posvetila nekih pet-šest minuta. Neke dame su imali i želju da se uslikaju s njom pa im je, iako vidno umorna, uz osmijeh udovoljavala.
"A, može li još jedna? I moja sestra? I njena mala?" Strašno, nevjerovatno je koliko je samo ta žena imala strpljenja za sve...
Poslije izvjesnog vremena shvatio sam da osim mene u tom povelikom redu nema niti jednog muškarca, sve dama do dame, mlade, stare, devojčice, studentkinje, poslovne žene, domaćice... Koračao sam polako držeći distancu i zvjerao po štandu lijevo-desno i odjednom se stvorio pred Ljiljanom Habjanović Đurović.
"Dobar dan."
"Dobar dan."
"Izvolite, sedite." Pokazala mi je stolicu pa sam sjeo. Predao sam knjigu i prestao disati.
"Ime? "
"Molim?"
"Koje ime?" Ljiljana je podigla pogled iznad naočala.
"Nada", rekao sam.
"Šta vam je ona? upitala je želeći valjda da zna čime me je dotična Nada toliko zadužila, pa stojim u tolikom redu i znojim se, gubim vrijeme...
Ne znam šta mi je prolazilo kroz glavu u tom trenutku, ali znam da sam gotovo teatralno izgovorio tu rečenicu koja je izazvala vrisak poput onog na koncertima Zdravka Čolića kada uhvati dobačeni grudnjak i prinese ga srcu.
"Ona mi je sve!", rekao sam kao u transu i tada je počelo rezanje vena, padanje u nesvijest, cika i vika svih prisutnih. Ljiljana je morala popiti čašu vode, pa još jednu, sve dame su odjednom dobile želju da me pipnu - da provjere da li sam stvaran, da li takvi primjerci još uvijek postoje ili sam samo lik iz mašte...
O ovom incidentu nije bilo govora u sredstvima informisanja jer pored silnih padova aviona i kojekavih eksplozija malo je koga zanimalo šta se sve izdešavalo na beogradskom Sajmu knjiga.
Posveta koju sam dobio svjedoči da ovo nije samo moje puko fantaziranje, a Ljiljanin blaženi pogled mi je najavio da bi se njen sljedeći roman lako mogao zvati "Nada mi je sve". Ako me se sjeti - sjeti.
U daljini sam ugledao narandžastu majicu i pošao prema njoj, ali to ste već čitali.
Ja sam tu posvetu vidio odmah nakon što je napisana, a i cijelu priču, u osnovnim crtama, čuo sam odmah nakon što se dogodila. Dakle, ja sam - u neku ruku - ključni svjedok ... a i više volim čitati ovakve priče, nego one druge kojima se kontaminira ovaj blog.
Постави коментар