OPROSTI MI PAPE

ПЕСМА  ПОСВЕЋЕНА  ОЦУ  ПАНЧЕВЦУ

            Реткo ко није чуо песму „Опрости ми, папе“ у извођењу Оливера Драгојевића. Ту забавну мелодију је пре више од 40 година компоновао Зденко Руњић и она је 1978. године била убедљиви победник на Сплитском фестивалу, а потом постала хит који се и данас радо слуша. Као и обично, уз песму се везује име певача и композитора, па се и у овом случају помињу само интерпретатор и аутор музике, док је текстописац остао у сенци. Мало ко зна да су стихови ове песме дело Момчила Попадића, који је за пријатеље у Сплиту био „Попе“, а за Панчевце „Поп“. Он је био новинар, познати песник, драмски писац и уз то аутор текстова многих песама које су, поред Зденка Руњића, компоновали Рајко Дујмић, Никица и Стипица Калођера, Алфи Кабиљо и други аутори забавних нота, а певали и „Нови фосили“, Јасна Злокић, Тереза Кесовија, Мери Цетинић, Мишо Ковач, Ђурђица Барловић и др.

            Занимљива прича везана је за текст песме „Опрости ми, папе“. О томе су писали панчевачки песник Божидар Вујић, сплитска новинарка Мирела Горета и наши новинари Петар Јањатовић и Ђорђе Матић. Из њихових текстова сазнајемо да је Момчило Попадић рођен 1947. године у Блату на Корчули, од мајке Далматинке и оца Србина. Момчилов отац Јован Попадић (1919-1982) је Панчевац (пореклом из Црепаје), похађао је панчевачку гимназију и дипломирао на правном факултету у Београду. За време рата био је у немачком заробљеништву, а по повратку у земљу службовао у Жагубици, Новом Бечеју, Сплиту и на крају у свом Панчеву. У време боравка у Сплиту Јован је са супругом Корчуланком добио синове Момчила и Гаврила Попадића. Боемског духа, склон љубавним авантурама, пићу и коцкању, није успео да одржи брак и вратио се у Панчево. Малолетни синови одрасли су уз деду и бабу на Корчули, траумирани њиховом и мајчином причом о оцу који их је напустио и који је женскар, коцкар, пије и хули на бога. Почетком седамдесетих година оба сина дошла су у Панчево и ту се запослили. Момчило је радио као библиотекар у панчевачкој Градској библиотеци, а Гаврило петнаестак година био кустос у овдашњем музеју. Године 1973. Момчило се вратио у Сплит, где је радио као драматург у Казалишту лутака, уређивао часопис „Видик“, а све до преране смрти био новинар „Слободне Далмације“. Врло брзо се афирмисао као песник (објавио је шест књига поезије),, више текстова за позориште, а афирмисао се и као текстописац за забавну музику.

            Сплитска новинарка Мирела Горета пише да је 1978. године Зденко Руњић за Сплитски фестивал спремио баладу за коју је тражио текст „о ћаћи“. Стихове је наручио од Момчила Попадића и овај му је у првој верзији припремио опширну литанију“. Након што му је Руњић рекао да то скрати „у рич-двије“, Попадић је за ноћ припремио коначну верзију текста:

ОПРОСТИ МИ, ПАПЕ

                                                Рекли су ми најгоре о теби,
                                                нису никад причали о себи,
                                                рекли су ми оно ћа су тили,
                                                вирова сан, старији су били.

                                                Рекли су ми да си свугди бија,
                                                рекли су ми да си пуно пија,
                                                рекли су ми оно ћа су знали,
                                                вирова сан, јер сан бија мали.i

                                                Oпрости ми папе све те грубе ричи
                                                и мој живот сада на твој живот сличи,
                                                oпрости ми папе, сад разумин тебе,
                                                гледан твоју слику гледајући себе.

                                                Рекли су ми да си женске јуби,
                                                на картама да си шолде губи,
                                                рекли су ми оно ћа су знали,
                                                вирова сан, јер сан бија мали.

                                               

                                                Рекли су ми да си сова Бога,
                                                рекли су ми приковише тога,
                                                рекли су ми оно ћа су знали,
                                                вирова сан, јер сан бија мали.

                                                Oпрости ми папе све те грубе ричи
                                                и мој живот сада на твој живот сличи,
                                                oпрости ми папe ћа сан друге слуша,
                                                ja сан папе исти,  јер сан живот куша.
                                                Опрости ми папе, опрости ми папе.

            Крхке душе, рањен очевим одласком и ружним причама о њему уз које је одрастао, Момчило Попадић је касније у себи препознао очеве боемске гене, схватио да га отац није одбацио, па овом песмом не осуђује оца, већ му се извињава и тражи опрост за „све грубе ричи“ у које је „вирова“ „јер је бија мали“.

            Панчевац Мирослав Жужић, пензионисани глумац „Атељеа 212“, сведочи да је Оливер Драгојевић 1980. године одржао у Панчеву концерт, коме је присуствовао и Јован Попадић. Оливер је у једном тренутку позвао Јована на сцену и представио га као оца Момчила Попадића, текстописца песме „Опрости ми папе“, што је публика пропратила дуготрајним аплаузом. Након тога, још дужи аплауз је изазвало извођење те песме. Жужић тврди да није тачно да је отац занемарио синове из првог брака. Додаје да се у младости дружио са Момчилом док је овај живео у Панчеву и да га памти као боема и доброг другара.

            Стицајем околности. имао сам срећу да 1975. године упознам Јована Јову Попадића, угледног судију Окружног суда у Панчеву. Остала ми је у сећању његова прича о пикантним боемским догодовштинама из времена када је као судија радио у тада забаченој Жагубици. Још неке детаље о Јови сазнао сам из приче његове друге супруге Јелене Попадић, са којом сам пет година радио у панчевачком осигуравајућем заводу. Касније сам упознао и њихову кћерку, професорку Бебу Попадић, која је имала одличан однос са полубратом Момчилом. Сазнао сам да се Момчило одрекао у корист ове сестре из Панчева неких својих ауторских права и да она уредно прима братовљеве ауторске тантијеме.

Момир ПАУНОВИЋ