Primjedba stoji. Doista ovaj redak čini križaljku gotovo pa neispravnom. Da napomenem, nije rajko uređivao nego ja. Križaljka ide u paru s drugom manjom križaljkom i prigodnim tekstom i kad ne bibilo tako sigurno ne bi bila objavljena. Valter Kvalić
Ja dosad nisam znao da tri dvoslova u istom (uzanom!) retku čine križaljku gotovo pa neispravnom.
U ovom sastavu cilj je bio da se uvrsti što više od ukupno 22 moguća tematska pojma, od kojih je više od pola od dva i tri slova. Uvršteno ih je - dvanaest (12).
U konkretnom slučaju, produljenjem riječi TALIJAN u TALIJANKA, mogla su se izbjeći ta tri dvoslova (RU + EM -> RUKAV), ali bi onda bilo manje tematskih pojmova i lošiji raspored crnih polja u donjem dijelu.
Prelistavanjem skorijih brojeva "Feniksa" i "Skandi Feniksa" vidim da moj sastav nije jedini takav "slučaj".
U istom "Skandi Feniksu" (str. 39), također u uskom (gornjem) dijelu skandinavke, postoji redak: DO + SU + N, a u "Feniksu" broj 683 (str. 72), opet u uskom (donjem) dijelu, postoji redak: Nj + RB + SE. Na sljedećoj stranici (73), postoji redak: AK + + ĆC + (+ označava crna polja).
Zapravo, u uskim dijelovima skandinavki (7 ili 8 slova), a da ne spominjemo one široke samo 6 ili manje polja), to baš i nije rijetkost. Npr. "Jesenski Feniks" (broj 101): K + ČK + DA (str. 34) ili P + U + I + A + I (str. 82).
Ili "Ljetni Feniks" (broj 100): peti redak: RN + AE, RA pa odmah šesti redak: + IP + KG + Nj (str. 34).
Tvrditi da redak s pojmovima: NZ - RU - EM čini križaljku gotovo pa neispravnom, je po mom mišljenju preterizam. Neispravna može biti križaljka ako se u njoj uvrste nepostojeće ili pogrešne reči ili su opisi za njih netačni. Gornji slučaj može dobiti samo epitet da je križaljka nekvalitetna ili manje kvalitetna. Autor je za svaki dvoslovni pojam dao validni opis, pa prema tome o neispravnosti ne može biti reč. Mislim da se u želji da se podigne kvalitet enigmatskog rada "traži dlaka u jajetu", a ovaj slučaj je po meni figurativno kazano "traženje dve dlake u jajetu". Da li zaboravljamo da se enigmatski časopisi ne objavljuju za samo 20-30-50 istaknutijih enigmatičara, nego za stotine i stotine, pa i tisuće čitalaca za njihovu razonodu i da oni nikad neće prigovoriti ako ima u jednom retku križaljke NZ - RU - EM i nikad neće tu križaljku proglasiti neispravnom. Enigmat sastavljač treba pre svega biti enigmat rešavač i da razume psihologiju običnog čitaoca i šta taj čitalac traži od enigmatskog časopisa koji će ga kupiti. Taj čitalac kupuje časopis i rešava zadatke za svoje zadovoljstvo, a ne za slavu autora enigmatskih zadataka.
Zanimljivo pitanje. Ovakav položaj dvoslova uzrokuje slabu povezanost donjeg dijela sa ostatkom mreže i to jeste mana, koliko ozbiljna ostaje uredniku da procijeni. Vezanost sa drugom stranom i broj tematskih pojmova su sigurno dobri argumenti.
Jednoslov je slijepo polje, nema ukrštanja ni s čim, u tom polju, odnosno s tom riječju nije u cjelosti (svim slovima riječi) ostvaren osnovni princip križaljke, ukrštanje riječi. Dvoslov je dvostruko slijepo polje (jer su svaka dva slova prihvatljiva) pa su dva polja, odnosno dvije riječi dijelom isključene iz ukrštanja. Slično, samo trostruko gore, je sa opskurnim troslovnim kraticama. Autore treba podsjetiti na to, počesto je ovo lako izbjeći uz malo više truda ili neke žrtve (manje tematskih pojmova, manja bjelina, više crnih polja...). Urednici će procjenjivati svaki rad posebno, nekad je cijena prihvatljiva, a nekad će rad u koš ili će mijenjati dio. Žiriranje je slična priča.
Napisah svoj prethodni komentar ne vidjevši Nikolin.
Lako se složiti sa važnošću zadovoljstva rješavača kao vrhunskim kriterijem. Ljudi u redakcijama to sigurno shvataju super ozbiljno jer žele sebi i svom izdanju prosperitet, no određeni kriteriji zanatskog kvaliteta ne znače zaboravljanje rješavača. Naravno, postoje primjeri (i neki moji radovi gdje sam želeći izbjeći dvoslove trpao svašta) gdje rješavač jeste žrtvovan. Balans je rješenje, ali, kao što je Jovan ranije pisao, treba pristati na veći broj crnih polja i sl... Pozdrav svima.
Točno je da ovo nije jedina takva kombinacija. Razlog tome je nedostatak boljih radova pa moramo objavljivati ono što imamo. Skandinavke se rade na slobodne likove i većina sastavljača smatra da crno polje može biti bilo gdje. Naravno, kad autor želi napravuiti neku bjelinu, onda je to razumljivo, Ipak i u tom slučaju, u svakom redu ili stupcu bi trebala biti barem jedna riječ od tri slova ili više. To nije nigdje zapisano, ali svaki iole ambiciozniji autor bi trebao težiti tome. Ja sam autor starog kova i sam sebi sam davno postavio neke norme od kojih ne odstupam niti kad radim za lokalne novine. Ja nikad ne uvrštavam jednoslove i dvoslove u sredinu križaljke, niti imam više od dva spojena crna polja, osim kod simetričnih. Kad bih to tražio od suradnika, imao bih grdnih problema za napraviti broj. Svojedobno kad sam uređivao "Izazov" to je bilo pravilo. Mislim da se toga i Hajro nekad držao u "Orbisu". sad kad uređujem Skandi, svakih 14 dana moram naći 45 stranica skandinavki dovoljno dobrih da se mogu objaviti, bez obzira na moje osobne preference. Usput, da sam ja radio ovu skandinavku, bih bih uvrstio sva slova hebrejskog alfabeta. Valter Kvalić
Pravo je čudo da redakcije uspijevaju izbaciti toliki broj strana, svaka čast. Puno je tu zanimljivih faktora, od tržišta (kiosci i autori), alatki, uredničkih kriterija, mentoriranja autora, honorara... sve bi se moglo analizirati u pogledu uticaja na enigmatiku... ne pomenuh blogove, posebna tema.
Ja sam (kako Radoja davno napisa) u Orbisu sugerirao prožetost, odsustvo dvoslova i slično, ali nisam nametao, išli su i drugačiji radovi. U tom dijelu sam se ugledao u Dr Kurpesa,... pokušavao pomicati stvari naprijed, sadržajnmo, grafički... (kako sam ja to vidio)... i to bi bila dobra tema za analizu. Ponekad se upitam kako bi izgledalo sve da smo onda imali blogove, autora je bilo više, čini mi se da su bili više hobisti, honorar nije imao težinu koju ima danas.
Ovde se zapravo diskutuje o jednom dvoslovu. Red je takav da ako imamo dva ivična mora da se pojavi i treći u sredini, a iz mog ugla, ovo ET gore je gotovo jednako neopravdano, bez obzira što imamo 3 - 2 - 1.
Moj stav je da dvoslovi mogu da imaju slaba, granična i jaka opravdanja. Slaba i jaka su obično očigledna, a ovakve situacije traže analizu. A analiza gornjeg dela (gde je ET) upućuje na zaključak da smo prvi dvoslov dobili iz nemara: niti je njime spašena neka vredna početna kombinacija, niti je centralni deo uslovio takvu poziciju cp. A ovaj dole je nastao iz još većeg nemara (kao da je mnogo bitno da li u križaljci ima 11 ili 12 hebrejskih slova).
Da se razumemo, radovi bez dvoslova ne moraju biti kvalitetniji od onih sa dvoslovima, ali su radovi sa neopravdanim dvoslovima sigurno šund. Dvoslovi su obično indikatori autorovih ambicija, te se u najambicioznijim radovima dvoslovi javljaju skoro jednako često kao i u najgorim sastavima. Jedina je razlika u tome što su u prvom slučaju opravdanja očigledna, a u drugom očigledno izostaju.
Tako stoje stvari iz ugla proizvođača enigmatike. E, sad, da li rešavači registruju dvoslove, da li će im smetaju ili ne, to ozbiljnu firmu koja plasira enigmatske proizvode ne mora ni da zanima, ukoliko ima kriterijume i drži nivo (kao što npr. pošteni proizvođač voćnog soka neće smanjiti procenat voća sa 15 na 10 % pod parolom "popiće se to, ambalaža i reklama rade za nas, 5 % koncentrata gore-dole").
No, da bi se sačuvao nivo, tj. da bi najamni radnici poštovali kriterijume koje je neko odredio, oni moraju da imaju nekakvu vajdu, to je valjda logično onome ko logiku ima (o ovome sam već 100 puta pisao, dosadan sam, nego evo, naleteo sam gore na jednu glupost, pa se pitam iz kog li su razloga ti mnogobrojni hobisti pre 40 godina poštovali tuđe kriterijume ako honorar nije imao težinu kakvu ima danas... A dalje, pitam se kakvu to težinu naši honorari imaju danas i pozivam svakoga da napravi anketu u svom neposrednom okruženju... lako ćete utvrditi da normalni ljudi koji žive u realnosti nikad ne bi radili ovo što mi radimo za te pare i u uslovima koji su, verujem, svima dobro poznati).
Naravno, to ne znači da je Jovan ovo smandrljao zato što je loše plaćen, nego da prosto ta firma koja je svoje urednike instruirala da cepidlače nije omogućila uslove za cepidlačenje. Da jeste, konkurencija bi bila jača, pa se Valter ne bi dovijao kako da popuni 45 strana, nego bi birao samo najbolje. Tako se obaraju kriterijumi, ne samo ovde, nego generalno.
Pišemo gluposti ili ne, svejedno, svi se ponavljamo, prihvatimo sve kao dosljednost:)
Hobisti su se trudili najviše iz hobističkih razloga (možda je teško povjerovati, ali je tako bilo), dokazujući svoju kreativnost i znanje, znajući da to drugi gledaju, da utiče na njihovu reputaciju... Kao i svi drugi hobisti, radili su nešto što ne moraju, ali vole, što jeste definicija hobija. Nisu enigmati tada bili bogataši, honorari jesu bili veći (koliko ja znam, sjećam se podataka koje je Miroslav iznosio), drago nam je bilo dobiti honorare, kupiti novu knjigu..., radilo se i po narudžbi, sve slično današnjoj situaciji, ono što je bitno različito je to da ekonomska situacija jeste bila opuštenija, tiraži neuporedivo veći, tezge brojnije... pa smo si mogli dozvoliti luksuz hobističkog pristupa. Ne zaboravimo da nismo imali alatke koje danas postoje pa je trebalo uložiti više vremena po jednoj križaljci.
Redakcije poštuju pravila zanata onako kako ih urednici vide, trebaju bezbroj korektnih radova, valja opstati... sve to nije lako postići. Faktori kao ekonomska situacija, ulaganje velikog rada u baze podataka, odsustvo mladih autora ... logično su doveli do stanja da redakcije trebaju autore na koje mogu računati, od kojih mogu naručivati i sl, a onda takvi autori legitimno očekuju poticajan honorar. E sad, koliki su honorari, da li su stimulativni, šta ako ih nema itd pitanja su o kojima nemam dovoljno znanja, generalno imamo tržište na djelu. Ne tvrdim da je hobistički pristup nestao, puno je dokaza da nije tako, ali vjerujem da je procent nehobističkih motiva porastao. To nije loše samo po sebi, sve se mijenja, važno je da generalno stvari idu na bolje, mislim na enigmatiku, kvalitet, razvoj... Da li je to slučaj trebalo bi čuti od mnogih. Naravno, hobistički ili ne, u zanatskom pogledu se računa samo proizvod - vrhunski rad je vrhunski kako god autor bio motiviran, radio pola sata ili tri dana, otužna konfekcija je to kakva god motivacija i uloženi rad bili.
Slažem se sa argumentom opravdanosti ili neopravdanosti dvoslova, lijepo rečeno.
Da se nadovežem na Mandrakova razmišljanja. Suradnike koje imamo moramo zadržati ako želimo izdavati listove, jer novi jednostavno ne dolaze. Nedavno je Jovan obilježio 50 godina od kad mu je izašla prva zagonetka, ja ću to isto učiniti u kolovozu ove godine. Kad mi je objevljena prva križaljka imao sam 19 godina. Danas, osim Filipa Karačića, ja ne vidim nijednog mladog autora. Na susretima zagonetača, svi smo mahom stariji od 50 godina. Ne mislim da je visina honorara zaslužna za to, nego nove generacije imaju drukčije afinitete, sukladno s općim trendovia u društvu. Sastavljanje zagonetki zahtijeva određeni mentalni napor na koji dobar dio mladih nije spreman. Uz to obrazovni sustav je slabiji nego nekada. ja sam nedavno lektorirao jedan diplomski rad jednog studenta zagrebačkog fakulteta i zaprepastio sam se uvidjevši da će diplomu dobiti osoba koja ne poznaje jezik. Uglavnom, u budućnosti će križaljke raditi kompjuteri ili ih neće biti, a vrlo vjerojatno neće biti ni rješavača. Tako stoje stvari kod nas. U svijetu stvari stoje nešto bolje. Vidim da u Americi sastavljačka i rješavačka natjecanja okupljaju veliki broj mladih. Valter Kvalić
Prije sat vremena stigoh kući s porukom na mobitelu da skočim na TIO. Ubih se od čitanja, neki bi stvarno mogli biti kraći, ali zaslužili ste reagiranje. Dakle, što se tiče honorara Feniks ih je u svojoj povijesti za vrijeme mog 26-godišnjeg urednikovanja isplatio u bruttu otprilike dva i pol milijuna eura. Vjerojatno je to više nego svi ostali zajedno. Ova Jovanova križaljka honorira se otprilike 10 eura. E sad netko tih 10 eura zaradi za pola sata, a netko za pola dana. Nisu svi jednako moćni ni talentirani. No tu je enigmatski sud koji će da vrednuje sastavak. Kod nas je uvriježeno da smo svi velemajstori i da smo u rangu s književnicima i pjesnicima. I ne pitajući ih trpamo ih u naše leksikone i adresare. Pitam se, ovo je za Nikolu, da li je neki kritičar savjetovao Krležu da piše jednostavnije kako bi ga što više ljudi čitalo? Da li stvarno želimo da enigmatika bude umjetnost ili želimo da svi budemo umjetnici? Pero
Nisam imao čast da učestvujem u hobističkoj proizvodnji enigmatike tokom prošlog veka, no verujem da sam prilično dobro izučio prilike i neprilike koje su pre 30, 40 i 50 godina vladale u ovom esnafu. Praktično, ne postoji nijedan viđeniji enigmatski časopis iz onog vremena koji nisam proučio, pa su mi tako poznata gotovo sva imena manuelnih enigmatskih proizvođača. I još bitnije, poznato mi je ko je kako i šta radio.
Oni koji su bili čisti hobisti ništa vredno nisu uradili, to potpisujem. Pre svega, pojavljivali su se ređe, drugo, svi su šlajfovali na početničkom nivou (hobi ne podrazumeva kontinuitet, a tamo gde nema kontinuiteta nema ni zanata), treće, ne postoji nijedan hobista koji je ikada bio bogzna kako cenjen u enigmatskom društvu, jer da je bio cenjen, prestao bi da bude hobista u zemlji u kojoj je izlazilo 100 enigmatskih časopisa; neko bi mu poverio nekakav ozbiljan angažman, imao bi odgovornost i poziciju u enigmatskom svetu.
Dakle, to što Hajrudin (često) priča je jedna idealizovana slika prošlosti koja nema skoro nikakve veze sa realnošću. On nije bio hobista, štaviše, bio je profesionalac, a ne znam da li ima smisla nazvati hobistom nekoga ko je npr. u martu 1984. imao 150 potpisanih radova u raznoraznim listovima. Pravi hobista je u tom mesecu mogao da ima 3-4 potpisa.
Drugim rečima, nijedan enigmatski list nikada i nigde nije opstajao od hobističke milostinje, tj. najbolji su uvek i svuda tražili da im se plati to što rade (počev od Boška Petrovića koji praktično nikome ništa džaba nije davao). Da li su pojedinačni honorari pre 40 godina bili bolji ili gori, to je sad diskutabilno, ali je svakako bilo mnogo više angažmana i sama potražnja je bila stimulativnija za autore.
Ako se vratimo u sadašnjost i na slučaj "Jovanovi dvoslovi", treba reći da je pozitivno to što Feniksova redakcija pokušava da sačuva nekakve visoke kriterijume, makar na mišiće, iako ja iz pozicije je*ene strane mogu da posvedočim da je zaista uvredljivo kad se trudite da nekome držite nivo, a to nikako nije nagrađeno. Da sam sastavljao za njih iz hobija, to bi bilo mnogo drugačije: moje križaljke bi otprilike ličile na ovu Jovanovu, a slao bih kad se setim i ukoliko me ne mrzi. A onda bih s vremena na vreme napravio nešto senzacionalno, iz svog zadovoljstva, i to otprilike jednom u 3 meseca, ali to bih mogao da pošaljem bilo kome - zašto baš Feniksu? - jer ja bih, kao takav, bio samo hobista, ne bih išao na kvantitet, nikakvu posebnu energiju ne bih trošio ni na čije zahteve i kriterijume i ne bih bio na nekom gubitku ako ne dobijem honorar za 1 rad - koji je pride nastao iz moje ljubavi prema sastavljanju, a ne iz želje da potrefim nečiji ukus, pa da svoj proizvod prodam buzašto.
Najpre - čestitke Peri za rođendan. A onda, Pero pročitaj polako još jednom moj komentar i videćeš da sam napisao: "Neispravna može biti križaljka ako se u njoj uvrste nepostojeće ili pogrešne reči ili su opisi za njih netačni. Gornji slučaj može dobiti samo epitet da je križaljka nekvalitetna ili manje kvalitetna. Autor je za svaki dvoslovni pojam dao validni opis, pa prema tome o neispravnosti ne može biti reč". O tome je bila reč - da li je ukrštenica Jovana Nedića neispravna zbog tri dvoslova u jedan redak. Teška reč - NEISPRAVNA. I naravno o kriterijumu da se upotrebi ta reč i šta treba da se ponudi stotinama i tisućama rešavačima za kojih se štampaju ti časopisi. I koliko je vrhunski kvalitet enigmatskih radova zaista prevashodno primaran u tim radovima, za koje čitaoci uopšte ne razmišljaju i ne vagaju ga. Ja sam poznato enigmatsko ime na ovim našim prostorima i mogu kvalifikovano da ocenim kvalitet radova u časopisu koji kupim, ali moj komšija koji takođe kupuje i rešava časopis je samo zaljubljenik u rešavanju i ne poznaje uslove za određivanje kvaliteta i ne mari za njih. Ali tavih kao mene je nekoliko desetina ljudi, a takvih kao njega je na stotine i tisuće. Vrhunski kvalitet sa svim postavljenim (kako od koga) uslovima je potreban isključivo na takmičenjima i konkursima gde učestvuju vrhunski enigmatičari i gde se određuje plasman i dobijaju nagrade, ali nivo kvaliteta može biti manji i slabiji kad se radi o širem pučanstvu gde je svrha ponuđene enigmatike razonoda, zadovoljstvo i ugođaj potrošača i kupca, a što je njihov broj veće, veći je i tiraž, zaradi se više novca, pa i honorari budu veći, jer ima odakle da se plati. Dakle, širokom pučanstvu nikad neće smetati ta tri dvoslova u jedan redak. A to da li je neko savetovao Krleži da piše jednostavnije? Učili smo u školi Krležu, imali smo njegova dela kao lektiru, ali svi su se slagali da su njegovo štivo i stil teški i da nam je bilo mnogo napornije da ga razumemo i savladamo, nego neki drugi pisac čiji je stil bio puno lakši. Da rezimiram - poenta mog komentara je bila: enigmatika za nas "profesionalne" enigmatičare i enigmatika za pučanstvo.
Propustili smo nulti korak u diskusiji – definirati pojmove. Ja govorim o HOBISTIČKOM PRISTUPU (kad novac nije glavni motiv) koji ponekad pokazuju i PROFESIONALCI (ljudi koji žive od enigmatike). Evo zgodnog slučaja – Nedjeljko je, dok smo mi ovdje pametovali, objavio kriptogramku iz Kviza iz 1986. godine. Dobra je i po današnjim kriterijima. Prije 35 godina takav sastav je tražio dosta rada, novac sigurno nije bio motiv (satnica bi bila besmisleno niska), no hobistički pristup je našao motivaciju u želji da se u uglednom izdanju ponekad objavi kvalitetna križaljka znajući da će to biti zapaženo od mnogih do čijeg mišljenja je autoru stalo. Nisam zaboravio ni užitak u kreiranju nečeg vrijednog, to akciju još više udaljava od novca kao motiva. Neke stvari se ne mogu novcem platiti. Treba li reći da je bezbroj sličnih primjera u ovom i drugim hobijima, zaista ništa novo.
Čini se da Mladen definira HOBISTE (kaže „čisti hobisti“) kao početnike bez kontinuiteta. PROFESIONALAC mu je znalac koji zna zanat i ima kontinuitet i značajnu produkciju. Nevažno je koja je definicija bliža realnosti, poentiram ovo tek kao primjer neslaganja koje možda i nije toliko suštinsko koliko izgleda. No, novac kao motiv jeste bio ishodišna tačka ove male diskusije.
Molim moju generaciju i starije da me isprave ako griješim – broj enigmata koji su bili profesionalni urednici i nije bio veliki, prije 90-ih je bilo 5-6 u redakciji Kviza, nekoliko u Čvoru, Eureka i Mozaik vjerujem slično, Slavko i ja u Orbisu, nekoliko honoraraca u Džokerovim izdanjima, ja u HIK-u. Suradnika je bilo više nego danas, svi su imali neka druga zanimanja i primanja, neki su radili mnogo pa je prihod od enigmatike bio značajan, neki su bili honorarni urednici, opisivači... Dakle 10-20 osoba su imali obavezu i redovan prihod i to ih, po mom mišljenju, čini profesionaliziranim. Ostali su bili hobisti, radili koliko i kad stignu, honorar tretirali kao zgodan dodatak („Nema malih para“ što bi nama tezgarošima u Oslobođenju govorio legendarni karikaturist Đoko Ninković) glavnom hobističkom i kreativnom motivu. U toj grupi su bili i vrhunski autori, mnogi od njih i vrhunski stručnjaci u svom primarnom zanimanju.
Ne može se listanjem starih izdanja spoznati ukupnost tadašnje enigmatske realnosti, šteta što češće i detaljnije ne obrađujemo prošlost, možda ponešto naučimo. Sadašnjost je vrlo jasna i, kako Valter reče, ne daje puno razloga za optimizam na temu budućnosti. To što je malo nade za veliku masovnost čini napore da se održe istinska kreativnost i kvalitet još vrednijim. Masovnost u svijetu kreativnosti nije presudna. Po istom rezonu su vrijedni i pokušaji korištenja novih medija bližih novim generacijama. Ako tom razložnom pesimizmu dodamo ugroženost jezika (iznutra sve prisutnijom nepismenošću i otužnim prosječnim vokabularom, izvana logikom globalnog sela) možda i nismo tako beznačajni, možda postoji potencijal koji, zabavljeni svojim prioritetima, ne vidimo. Kao i u svim velikim pitanjima – valja činiti šta se može, a biće kako će biti.
Na temu smislenosti visokih zanatskih kriterija u izdanjima za široke rješavačke mase predlažem da najprije definiramo mnogo šta, recimo pojam vrhunski kvalitet (ne ignorira rješivost!), zatim mjesto i ulogu enigmatike u društvu (željeno i realno) te naš doprinos napretku ili nazatku masovne (čiji smo dio) i svake druge kulture. Nisam sklon korištenju pojma umjetnost, pogotovo u kontekstu brojanja, računanja, mjerenja... umjetnost se ne pokazuje i ne dokazuje brojkama. Istovremeno mislim da počesto sami potcjenjujemo ovo što radimo, sami obesmišljavamo značajne napore i potencijale propuštajući da ozbiljnom kritičkom riječju i hobističkim i zanatskim zajedništvom promoviramo ozbiljnost i kvalitet. Kao i u svakoj drugoj djelatnosti postoje razlike u shvatanjima i praksi, za svaku opciju ima mjesta, ali treba biti svjestan realnih razlika u ozbiljnosti i potencijalu... Postoji enigmatika kao ubijanje vremena i postoji enigmatika kao kreativna djelatnost koja oplemenjuje i unapređuje i autore i konzumente, a sa njima i društvo i kulturu kojoj pripadaju. Kad god pomislim da pretjerujem (nostalgija plus hobistička pristrasnost) sjetim se da je sarajevska „Nada“, ugledni časopis za kulturu s kraja 19. stoljeća, imala enigmatiku na naslovnoj strani, te da su autori i rješavači bili ugledni ljudi izvan te svoje hobističke aktivnosti. Mi smo završili uz TV program i prognozu vremena, skrajnuti i potcijenjeni, zato hvala ozbiljnim redakcijama koje održavaju vatricu, nekad malko dimi ali tako to ide.
Pero, birthday boy (čestitke i Branku), a da napravimo enigmatski twitter sa ograničenim brojem karaktera. Treba biti karakter pa se suzdržati od ovih napada skribomanije, ne ide mi baš dobro... evo zloupotrebljavam prostor i vremensku razliku, zaspaću prije mogućih reakcija, a i s njima bih, ponavljamo se, no vrijedi. Naravno, i šutnja je reakcija.
Sve ono što sam napisao ticalo se proizvoljne i bezmalo apsurdne izjave da su autori nekad više bili više hobisti i da honorar nije imao težinu koju ima danas.
Mi sad možemo do razvodnimo te pojmove, da ih relativizujemo do besmisla i da u kategoriju "hobisti" smestimo sve one kojima enigmatika nije bila isključivi izvor prihoda, tj. ogromnu većinu. To bi dalje značilo da kod nas profesionalaca praktično nije ni bilo i da su pre 40 godina mnogobrojni entuzijasti trošili po 200 sati mesečno da bi npr. pomogli Hajrudinu da dobije svoj značajni urednički honorar, dok je njima takoreći bilo svejedno da li će nešto pazariti. U toj bajkovitoj priči, enigmatski hobista je svako ko učestvuje u enigmatskoj proizvodnji i plasira svoje proizvode na tržište sa namerom da "kreira nešto vredno", svestan da se neke stvari novcem ne mogu platiti, a na drugoj strani imamo Hajrudina i njemu slične koji su iz hobija dobro i redovno naplaćivali svoj rad.
To je možda tako u nekoj paralelnoj stvarnosti. U ovoj, nikada i nigde nisu postojali entuzijasti koji su objavljivali po 100 ili 150 radova mesečno s namerom da manifestuju svoju kreativnost. Čim neko ima masovnu produkciju, on više nije hobista i to je suština priče. Potpuno je nebitno da li je neko (bio) u ulozi honorarnog saradnika ili urednika, svi su oni radili za pare.
Dalje, iz moje perspektive, "profesionalni urednik" je jedna izmišljena, interna kategorija jer, pre svega, nijedno lice koje je iz ovog ili onog razloga obavljalo taj posao nije imalo zvanične kvalifikacije za to. To je kao kad bismo cirkuskog majmuna koji na kraju tačke pokupi sve slatkiše u svoju kesu smatrali profesionalnim cirkuskim poslenikom, a njegove kolege koji koji se majmunišu za po jednu bananu hobistima. Dakle, urednik i honorarni saradnik su uloge u enigmatsko-izdavačkoj delatnosti i svi su oni profesionalni tačno onoliko koliko naplaćuju svoj rad. Hobisti su hobisti sve dok njihovo učešće u enigmatskoj delatnosti ne podrazumeva povlađivanje tuđim zahtevima i kriterijumima u cilju plasmana enigmatskog proizvoda na tržište.
I još jedna stvar: i ja sam sada u ulozi enigmatskog urednika (doduše, ne u nekom prestižnom enigmatskom časopisu koji okuplja hobiste, već u listu za decu sa tradicijom od 140 godina), ali meni je to zvanje toliko nebitno, da ne kažem odbojno, da sam insistirao da ni u impresumu ne piše "urednik" (time sam valjda hteo da se distanciram od "profesionalaca"). Kreativnost se tu podrazumeva, to je uslov koji sam valjda ispunio da bih uopšte dospeo na to mesto (dok za mnoge urednike sa kojima sam sarađivao do današnjeg dana nisam utvrdio šta ih je tačno preporučilo za taj posao), ali moram da kažem da niti sastavljam, niti uređujem iz hobističkih razloga. Radim tačno onoliko koliko mi se plati, jer da nije tako, iz hobija bih za decu sastavljao kad mi dođe, bez obaveza, koncepta i programa.
Urednik je UVEK u pravu, a tebi ako se to sviđa, ti pošalješ radove ili ne. Sve su ovo nepotrebni komentari.
Što se tiče honorara svi treba da znaju da se od ENIGMATIKE ne može živeti u Srbiji, a verujem ni u Hrvatskoj. Mogu samo da žive urednici i izdavači enigmatskih časopisa i oni su PROFESIONALCI, svi ostali su HOBISTI. Da li se to nekome sviđa ili ne, to je druga priča.
Tvoj komentar je svakako nepotreban. Promašio si temu u više tačaka. Ovde niko nije pričao o tome da li je urednik u pravu ili nije, a i da je pričao, tebe niko ni u dalekoj asocijiciji nije okrznuo. Lično, ja te i ne smatram urednikom, da sam nisi nešto pokrenuo - nijedan ozbiljan poslodavac ti nikada ne bi poverio ni da uređuješ flajer seoske zadruge. Ti si, dakle, privatni, samostalni proizvođač enigmatskog đubreta, i po mom mišljenju ne ispunjavaš ni najosnovnije uslove za urednika časopisa: neobrazovan si, ograničen i nesposoban za rad sa ljudima. Na istu foru, mogao si da otvoriš i akademiju, to može kad čovek dođe do nekih para, ali te to ne bi činilo akademikom. Ti si prostak pa si prostak, to se parama teško popravlja (tu mogu da se složim sa Hajrudinom: neke stvariu se stvarno novcem ne mogu platiti). Drugo, niko nije ni rekao da se može živeti od enigmatike. Ili nisi čitao, ili nisi razumeo (istina, ovde ima previše testa za polupismenog čoveka). Treće, nema potrebe da nam čovek sa 3 razreda daje definicije profesionalac i hobista. I četvrto, ako je komentar sadržinski glup, ne mora da bude i nekulturan: nemoj da ti padne na tu svinjsku pamet da mi se još jednom obratiš velikim slovima.
Danas sam samo "jednim okom" bio na blogu i vidim da je diskusija otišla malo u "ausvinklo". Sada nemam vremena ni živaca da diskusiju vratim na pravi kolosijek (pogledaću sutra).
Vrlo bi bi olakšalo ako bi neko drugi to učinio umjesto mene.
Prije dvije decenije pokušah sa izdavaštvom ovdje, donkihotska posla (čuvanje jezika i sl, enigmatika...), ali sam morao pokušati... napravim najprije kolor magazin, potom crno bijelo glasilo... E u nazivu firme i tog magazina sam imao uklopljen dvoslov MI, u glavi magazina je to MI bilo naglašeno pa upitah poznanika Amerikanca da nema kakvo značenje, bezbroj je ovdje kratica i sl... Čovjek veli "Mission impossible", tako i bi... ništa od mojih projekata, naravno, osim zadovoljavanja želje i savjesti da čovjek pokuša nešto na temu koja mu je važna... Dakle to smo mi, MI, neka nas, idemo dalje.
Ako sam ovo već pominjao, nudim ispriku mlađahnom Peri (ostali nisu tako strogi), neka oprosti nama starijim, memorija popušta kad je riječ o nedavnoj prošlosti.
Izvinjavam se ako sam poveo temu u manje bitnom pravcu, a poštovani publikum podsećam da niko nije u obavezi da čita moje govorancije. Tako ja, recimo, uvek preskačem bujice Petkovskog jer sam odavno utvrdio da na to ne vredi gubiti vreme, dok ono što piše Hajro može da bude podsticajno, ma koliko vrteo jedno isto ukrug i ma koliko bio iracionalan.
Evo pravog koloseka, Slavko: diskutovali smo o neopravdanim dvoslovima u križaljkama tj. o jednom zanatskom kriterijumu u enigmatskoj proizvodnji. Ono što je usledilo je šira obrada teme, komparativna analiza stanja u enigmatskoj delatnosti nekad i sad i osvrt na pretpostavljene uslove za opstanak visokih standarda. :)
Dobro smo prošli, da je gazda gledao i drugim okom bilo bi vraćanja na liniju... Kvadratura kruga je to moje vrćenje ukrug, izazovna i lijepa sintagma.
31 коментар:
Redak s pojmovima: NZ - RU - EM u Feniksu teško prolazi, ali... Rajko
Primjedba stoji. Doista ovaj redak čini križaljku gotovo pa neispravnom. Da napomenem, nije rajko uređivao nego ja. Križaljka ide u paru s drugom manjom križaljkom i prigodnim tekstom i kad ne bibilo tako sigurno ne bi bila objavljena.
Valter Kvalić
Ja dosad nisam znao da tri dvoslova u istom (uzanom!) retku čine križaljku gotovo pa neispravnom.
U ovom sastavu cilj je bio da se uvrsti što više od ukupno 22 moguća tematska pojma, od kojih je više od pola od dva i tri slova. Uvršteno ih je - dvanaest (12).
U konkretnom slučaju, produljenjem riječi TALIJAN u TALIJANKA, mogla su se izbjeći ta tri dvoslova (RU + EM -> RUKAV), ali bi onda bilo manje tematskih pojmova i lošiji raspored crnih polja u donjem dijelu.
Prelistavanjem skorijih brojeva "Feniksa" i "Skandi Feniksa" vidim da moj sastav nije jedini takav "slučaj".
U istom "Skandi Feniksu" (str. 39), također u uskom (gornjem) dijelu skandinavke, postoji redak: DO + SU + N, a u "Feniksu" broj 683 (str. 72), opet u uskom (donjem) dijelu, postoji redak: Nj + RB + SE. Na sljedećoj stranici (73), postoji redak: AK + + ĆC + (+ označava crna polja).
Zapravo, u uskim dijelovima skandinavki (7 ili 8 slova), a da ne spominjemo one široke samo 6 ili manje polja), to baš i nije rijetkost. Npr. "Jesenski Feniks" (broj 101): K + ČK + DA (str. 34) ili P + U + I + A + I (str. 82).
Ili "Ljetni Feniks" (broj 100): peti redak: RN + AE, RA pa odmah šesti redak: + IP + KG + Nj (str. 34).
Tvrditi da redak s pojmovima: NZ - RU - EM čini križaljku gotovo pa neispravnom, je po mom mišljenju preterizam. Neispravna može biti križaljka ako se u njoj uvrste nepostojeće ili pogrešne reči ili su opisi za njih netačni. Gornji slučaj može dobiti samo epitet da je križaljka nekvalitetna ili manje kvalitetna. Autor je za svaki dvoslovni pojam dao validni opis, pa prema tome o neispravnosti ne može biti reč. Mislim da se u želji da se podigne kvalitet enigmatskog rada "traži dlaka u jajetu", a ovaj slučaj je po meni figurativno kazano "traženje dve dlake u jajetu". Da li zaboravljamo da se enigmatski časopisi ne objavljuju za samo 20-30-50 istaknutijih enigmatičara, nego za stotine i stotine, pa i tisuće čitalaca za njihovu razonodu i da oni nikad neće prigovoriti ako ima u jednom retku križaljke NZ - RU - EM i nikad neće tu križaljku proglasiti neispravnom. Enigmat sastavljač treba pre svega biti enigmat rešavač i da razume psihologiju običnog čitaoca i šta taj čitalac traži od enigmatskog časopisa koji će ga kupiti. Taj čitalac kupuje časopis i rešava zadatke za svoje zadovoljstvo, a ne za slavu autora enigmatskih zadataka.
Zanimljivo pitanje. Ovakav položaj dvoslova uzrokuje slabu povezanost donjeg dijela sa ostatkom mreže i to jeste mana, koliko ozbiljna ostaje uredniku da procijeni. Vezanost sa drugom stranom i broj tematskih pojmova su sigurno dobri argumenti.
Jednoslov je slijepo polje, nema ukrštanja ni s čim, u tom polju, odnosno s tom riječju nije u cjelosti (svim slovima riječi) ostvaren osnovni princip križaljke, ukrštanje riječi. Dvoslov je dvostruko slijepo polje (jer su svaka dva slova prihvatljiva) pa su dva polja, odnosno dvije riječi dijelom isključene iz ukrštanja. Slično, samo trostruko gore, je sa opskurnim troslovnim kraticama. Autore treba podsjetiti na to, počesto je ovo lako izbjeći uz malo više truda ili neke žrtve (manje tematskih pojmova, manja bjelina, više crnih polja...). Urednici će procjenjivati svaki rad posebno, nekad je cijena prihvatljiva, a nekad će rad u koš ili će mijenjati dio. Žiriranje je slična priča.
Napisah svoj prethodni komentar ne vidjevši Nikolin.
Lako se složiti sa važnošću zadovoljstva rješavača kao vrhunskim kriterijem. Ljudi u redakcijama to sigurno shvataju super ozbiljno jer žele sebi i svom izdanju prosperitet, no određeni kriteriji zanatskog kvaliteta ne znače zaboravljanje rješavača. Naravno, postoje primjeri (i neki moji radovi gdje sam želeći izbjeći dvoslove trpao svašta) gdje rješavač jeste žrtvovan. Balans je rješenje, ali, kao što je Jovan ranije pisao, treba pristati na veći broj crnih polja i sl...
Pozdrav svima.
Točno je da ovo nije jedina takva kombinacija. Razlog tome je nedostatak boljih radova pa moramo objavljivati ono što imamo. Skandinavke se rade na slobodne likove i većina sastavljača smatra da crno polje može biti bilo gdje. Naravno, kad autor želi napravuiti neku bjelinu, onda je to razumljivo, Ipak i u tom slučaju, u svakom redu ili stupcu bi trebala biti barem jedna riječ od tri slova ili više. To nije nigdje zapisano, ali svaki iole ambiciozniji autor bi trebao težiti tome. Ja sam autor starog kova i sam sebi sam davno postavio neke norme od kojih ne odstupam niti kad radim za lokalne novine. Ja nikad ne uvrštavam jednoslove i dvoslove u sredinu križaljke, niti imam više od dva spojena crna polja, osim kod simetričnih. Kad bih to tražio od suradnika, imao bih grdnih problema za napraviti broj. Svojedobno kad sam uređivao "Izazov" to je bilo pravilo. Mislim da se toga i Hajro nekad držao u "Orbisu". sad kad uređujem Skandi, svakih 14 dana moram naći 45 stranica skandinavki dovoljno dobrih da se mogu objaviti, bez obzira na moje osobne preference. Usput, da sam ja radio ovu skandinavku, bih bih uvrstio sva slova hebrejskog alfabeta.
Valter Kvalić
Pravo je čudo da redakcije uspijevaju izbaciti toliki broj strana, svaka čast. Puno je tu zanimljivih faktora, od tržišta (kiosci i autori), alatki, uredničkih kriterija, mentoriranja autora, honorara... sve bi se moglo analizirati u pogledu uticaja na enigmatiku... ne pomenuh blogove, posebna tema.
Ja sam (kako Radoja davno napisa) u Orbisu sugerirao prožetost, odsustvo dvoslova i slično, ali nisam nametao, išli su i drugačiji radovi. U tom dijelu sam se ugledao u Dr Kurpesa,... pokušavao pomicati stvari naprijed, sadržajnmo, grafički... (kako sam ja to vidio)... i to bi bila dobra tema za analizu. Ponekad se upitam kako bi izgledalo sve da smo onda imali blogove, autora je bilo više, čini mi se da su bili više hobisti, honorar nije imao težinu koju ima danas.
Evo ga, goooooooooool, golasso... golčina... šta bih ja bez mojih Latinosa, oni prenose mnogo nogometa.
Ovde se zapravo diskutuje o jednom dvoslovu. Red je takav da ako imamo dva ivična mora da se pojavi i treći u sredini, a iz mog ugla, ovo ET gore je gotovo jednako neopravdano, bez obzira što imamo 3 - 2 - 1.
Moj stav je da dvoslovi mogu da imaju slaba, granična i jaka opravdanja. Slaba i jaka su obično očigledna, a ovakve situacije traže analizu. A analiza gornjeg dela (gde je ET) upućuje na zaključak da smo prvi dvoslov dobili iz nemara: niti je njime spašena neka vredna početna kombinacija, niti je centralni deo uslovio takvu poziciju cp. A ovaj dole je nastao iz još većeg nemara (kao da je mnogo bitno da li u križaljci ima 11 ili 12 hebrejskih slova).
Da se razumemo, radovi bez dvoslova ne moraju biti kvalitetniji od onih sa dvoslovima, ali su radovi sa neopravdanim dvoslovima sigurno šund. Dvoslovi su obično indikatori autorovih ambicija, te se u najambicioznijim radovima dvoslovi javljaju skoro jednako često kao i u najgorim sastavima. Jedina je razlika u tome što su u prvom slučaju opravdanja očigledna, a u drugom očigledno izostaju.
Tako stoje stvari iz ugla proizvođača enigmatike. E, sad, da li rešavači registruju dvoslove, da li će im smetaju ili ne, to ozbiljnu firmu koja plasira enigmatske proizvode ne mora ni da zanima, ukoliko ima kriterijume i drži nivo (kao što npr. pošteni proizvođač voćnog soka neće smanjiti procenat voća sa 15 na 10 % pod parolom "popiće se to, ambalaža i reklama rade za nas, 5 % koncentrata gore-dole").
No, da bi se sačuvao nivo, tj. da bi najamni radnici poštovali kriterijume koje je neko odredio, oni moraju da imaju nekakvu vajdu, to je valjda logično onome ko logiku ima (o ovome sam već 100 puta pisao, dosadan sam, nego evo, naleteo sam gore na jednu glupost, pa se pitam iz kog li su razloga ti mnogobrojni hobisti pre 40 godina poštovali tuđe kriterijume ako honorar nije imao težinu kakvu ima danas... A dalje, pitam se kakvu to težinu naši honorari imaju danas i pozivam svakoga da napravi anketu u svom neposrednom okruženju... lako ćete utvrditi da normalni ljudi koji žive u realnosti nikad ne bi radili ovo što mi radimo za te pare i u uslovima koji su, verujem, svima dobro poznati).
Naravno, to ne znači da je Jovan ovo smandrljao zato što je loše plaćen, nego da prosto ta firma koja je svoje urednike instruirala da cepidlače nije omogućila uslove za cepidlačenje. Da jeste, konkurencija bi bila jača, pa se Valter ne bi dovijao kako da popuni 45 strana, nego bi birao samo najbolje. Tako se obaraju kriterijumi, ne samo ovde, nego generalno.
Pišemo gluposti ili ne, svejedno, svi se ponavljamo, prihvatimo sve kao dosljednost:)
Hobisti su se trudili najviše iz hobističkih razloga (možda je teško povjerovati, ali je tako bilo), dokazujući svoju kreativnost i znanje, znajući da to drugi gledaju, da utiče na njihovu reputaciju... Kao i svi drugi hobisti, radili su nešto što ne moraju, ali vole, što jeste definicija hobija. Nisu enigmati tada bili bogataši, honorari jesu bili veći (koliko ja znam, sjećam se podataka koje je Miroslav iznosio), drago nam je bilo dobiti honorare, kupiti novu knjigu..., radilo se i po narudžbi, sve slično današnjoj situaciji, ono što je bitno različito je to da ekonomska situacija jeste bila opuštenija, tiraži neuporedivo veći, tezge brojnije... pa smo si mogli dozvoliti luksuz hobističkog pristupa. Ne zaboravimo da nismo imali alatke koje danas postoje pa je trebalo uložiti više vremena po jednoj križaljci.
Redakcije poštuju pravila zanata onako kako ih urednici vide, trebaju bezbroj korektnih radova, valja opstati... sve to nije lako postići. Faktori kao ekonomska situacija, ulaganje velikog rada u baze podataka, odsustvo mladih autora ... logično su doveli do stanja da redakcije trebaju autore na koje mogu računati, od kojih mogu naručivati i sl, a onda takvi autori legitimno očekuju poticajan honorar. E sad, koliki su honorari, da li su stimulativni, šta ako ih nema itd pitanja su o kojima nemam dovoljno znanja, generalno imamo tržište na djelu. Ne tvrdim da je hobistički pristup nestao, puno je dokaza da nije tako, ali vjerujem da je procent nehobističkih motiva porastao. To nije loše samo po sebi, sve se mijenja, važno je da generalno stvari idu na bolje, mislim na enigmatiku, kvalitet, razvoj... Da li je to slučaj trebalo bi čuti od mnogih. Naravno, hobistički ili ne, u zanatskom pogledu se računa samo proizvod - vrhunski rad je vrhunski kako god autor bio motiviran, radio pola sata ili tri dana, otužna konfekcija je to kakva god motivacija i uloženi rad bili.
Slažem se sa argumentom opravdanosti ili neopravdanosti dvoslova, lijepo rečeno.
Da se nadovežem na Mandrakova razmišljanja. Suradnike koje imamo moramo zadržati ako želimo izdavati listove, jer novi jednostavno ne dolaze. Nedavno je Jovan obilježio 50 godina od kad mu je izašla prva zagonetka, ja ću to isto učiniti u kolovozu ove godine. Kad mi je objevljena prva križaljka imao sam 19 godina. Danas, osim Filipa Karačića, ja ne vidim nijednog mladog autora. Na susretima zagonetača, svi smo mahom stariji od 50 godina. Ne mislim da je visina honorara zaslužna za to, nego nove generacije imaju drukčije afinitete, sukladno s općim trendovia u društvu. Sastavljanje zagonetki zahtijeva određeni mentalni napor na koji dobar dio mladih nije spreman. Uz to obrazovni sustav je slabiji nego nekada. ja sam nedavno lektorirao jedan diplomski rad jednog studenta zagrebačkog fakulteta i zaprepastio sam se uvidjevši da će diplomu dobiti osoba koja ne poznaje jezik. Uglavnom, u budućnosti će križaljke raditi kompjuteri ili ih neće biti, a vrlo vjerojatno neće biti ni rješavača. Tako stoje stvari kod nas. U svijetu stvari stoje nešto bolje. Vidim da u Americi sastavljačka i rješavačka natjecanja okupljaju veliki broj mladih.
Valter Kvalić
Prije sat vremena stigoh kući s porukom na mobitelu da skočim na TIO. Ubih se od čitanja, neki bi stvarno mogli biti kraći, ali zaslužili ste reagiranje.
Dakle, što se tiče honorara Feniks ih je u svojoj povijesti za vrijeme mog 26-godišnjeg urednikovanja isplatio u bruttu otprilike dva i pol milijuna eura. Vjerojatno je to više nego svi ostali zajedno. Ova Jovanova križaljka honorira se otprilike 10 eura. E sad netko tih 10 eura zaradi za pola sata, a netko za pola dana. Nisu svi jednako moćni ni talentirani. No tu je enigmatski sud koji će da vrednuje sastavak. Kod nas je uvriježeno da smo svi velemajstori i da smo u rangu s književnicima i pjesnicima. I ne pitajući ih trpamo ih u naše leksikone i adresare. Pitam se, ovo je za Nikolu, da li je neki kritičar savjetovao Krležu da piše jednostavnije kako bi ga što više ljudi čitalo? Da li stvarno želimo da enigmatika bude umjetnost ili želimo da svi budemo umjetnici? Pero
Nisam imao čast da učestvujem u hobističkoj proizvodnji enigmatike tokom prošlog veka, no verujem da sam prilično dobro izučio prilike i neprilike koje su pre 30, 40 i 50 godina vladale u ovom esnafu. Praktično, ne postoji nijedan viđeniji enigmatski časopis iz onog vremena koji nisam proučio, pa su mi tako poznata gotovo sva imena manuelnih enigmatskih proizvođača. I još bitnije, poznato mi je ko je kako i šta radio.
Oni koji su bili čisti hobisti ništa vredno nisu uradili, to potpisujem. Pre svega, pojavljivali su se ređe, drugo, svi su šlajfovali na početničkom nivou (hobi ne podrazumeva kontinuitet, a tamo gde nema kontinuiteta nema ni zanata), treće, ne postoji nijedan hobista koji je ikada bio bogzna kako cenjen u enigmatskom društvu, jer da je bio cenjen, prestao bi da bude hobista u zemlji u kojoj je izlazilo 100 enigmatskih časopisa; neko bi mu poverio nekakav ozbiljan angažman, imao bi odgovornost i poziciju u enigmatskom svetu.
Dakle, to što Hajrudin (često) priča je jedna idealizovana slika prošlosti koja nema skoro nikakve veze sa realnošću. On nije bio hobista, štaviše, bio je profesionalac, a ne znam da li ima smisla nazvati hobistom nekoga ko je npr. u martu 1984. imao 150 potpisanih radova u raznoraznim listovima. Pravi hobista je u tom mesecu mogao da ima 3-4 potpisa.
Drugim rečima, nijedan enigmatski list nikada i nigde nije opstajao od hobističke milostinje, tj. najbolji su uvek i svuda tražili da im se plati to što rade (počev od Boška Petrovića koji praktično nikome ništa džaba nije davao). Da li su pojedinačni honorari pre 40 godina bili bolji ili gori, to je sad diskutabilno, ali je svakako bilo mnogo više angažmana i sama potražnja je bila stimulativnija za autore.
Ako se vratimo u sadašnjost i na slučaj "Jovanovi dvoslovi", treba reći da je pozitivno to što Feniksova redakcija pokušava da sačuva nekakve visoke kriterijume, makar na mišiće, iako ja iz pozicije je*ene strane mogu da posvedočim da je zaista uvredljivo kad se trudite da nekome držite nivo, a to nikako nije nagrađeno. Da sam sastavljao za njih iz hobija, to bi bilo mnogo drugačije: moje križaljke bi otprilike ličile na ovu Jovanovu, a slao bih kad se setim i ukoliko me ne mrzi. A onda bih s vremena na vreme napravio nešto senzacionalno, iz svog zadovoljstva, i to otprilike jednom u 3 meseca, ali to bih mogao da pošaljem bilo kome - zašto baš Feniksu? - jer ja bih, kao takav, bio samo hobista, ne bih išao na kvantitet, nikakvu posebnu energiju ne bih trošio ni na čije zahteve i kriterijume i ne bih bio na nekom gubitku ako ne dobijem honorar za 1 rad - koji je pride nastao iz moje ljubavi prema sastavljanju, a ne iz želje da potrefim nečiji ukus, pa da svoj proizvod prodam buzašto.
Najpre - čestitke Peri za rođendan. A onda, Pero pročitaj polako još jednom moj komentar i videćeš da sam napisao: "Neispravna može biti križaljka ako se u njoj uvrste nepostojeće ili pogrešne reči ili su opisi za njih netačni. Gornji slučaj može dobiti samo epitet da je križaljka nekvalitetna ili manje kvalitetna. Autor je za svaki dvoslovni pojam dao validni opis, pa prema tome o neispravnosti ne može biti reč". O tome je bila reč - da li je ukrštenica Jovana Nedića neispravna zbog tri dvoslova u jedan redak. Teška reč - NEISPRAVNA. I naravno o kriterijumu da se upotrebi ta reč i šta treba da se ponudi stotinama i tisućama rešavačima za kojih se štampaju ti časopisi. I koliko je vrhunski kvalitet enigmatskih radova zaista prevashodno primaran u tim radovima, za koje čitaoci uopšte ne razmišljaju i ne vagaju ga. Ja sam poznato enigmatsko ime na ovim našim prostorima i mogu kvalifikovano da ocenim kvalitet radova u časopisu koji kupim, ali moj komšija koji takođe kupuje i rešava časopis je samo zaljubljenik u rešavanju i ne poznaje uslove za određivanje kvaliteta i ne mari za njih. Ali tavih kao mene je nekoliko desetina ljudi, a takvih kao njega je na stotine i tisuće. Vrhunski kvalitet sa svim postavljenim (kako od koga) uslovima je potreban isključivo na takmičenjima i konkursima gde učestvuju vrhunski enigmatičari i gde se određuje plasman i dobijaju nagrade, ali nivo kvaliteta može biti manji i slabiji kad se radi o širem pučanstvu gde je svrha ponuđene enigmatike razonoda, zadovoljstvo i ugođaj potrošača i kupca, a što je njihov broj veće, veći je i tiraž, zaradi se više novca, pa i honorari budu veći, jer ima odakle da se plati. Dakle, širokom pučanstvu nikad neće smetati ta tri dvoslova u jedan redak. A to da li je neko savetovao Krleži da piše jednostavnije? Učili smo u školi Krležu, imali smo njegova dela kao lektiru, ali svi su se slagali da su njegovo štivo i stil teški i da nam je bilo mnogo napornije da ga razumemo i savladamo, nego neki drugi pisac čiji je stil bio puno lakši. Da rezimiram - poenta mog komentara je bila: enigmatika za nas "profesionalne" enigmatičare i enigmatika za pučanstvo.
Propustili smo nulti korak u diskusiji – definirati pojmove. Ja govorim o HOBISTIČKOM PRISTUPU (kad novac nije glavni motiv) koji ponekad pokazuju i PROFESIONALCI (ljudi koji žive od enigmatike). Evo zgodnog slučaja – Nedjeljko je, dok smo mi ovdje pametovali, objavio kriptogramku iz Kviza iz 1986. godine. Dobra je i po današnjim kriterijima. Prije 35 godina takav sastav je tražio dosta rada, novac sigurno nije bio motiv (satnica bi bila besmisleno niska), no hobistički pristup je našao motivaciju u želji da se u uglednom izdanju ponekad objavi kvalitetna križaljka znajući da će to biti zapaženo od mnogih do čijeg mišljenja je autoru stalo. Nisam zaboravio ni užitak u kreiranju nečeg vrijednog, to akciju još više udaljava od novca kao motiva. Neke stvari se ne mogu novcem platiti. Treba li reći da je bezbroj sličnih primjera u ovom i drugim hobijima, zaista ništa novo.
Čini se da Mladen definira HOBISTE (kaže „čisti hobisti“) kao početnike bez kontinuiteta. PROFESIONALAC mu je znalac koji zna zanat i ima kontinuitet i značajnu produkciju. Nevažno je koja je definicija bliža realnosti, poentiram ovo tek kao primjer neslaganja koje možda i nije toliko suštinsko koliko izgleda. No, novac kao motiv jeste bio ishodišna tačka ove male diskusije.
Molim moju generaciju i starije da me isprave ako griješim – broj enigmata koji su bili profesionalni urednici i nije bio veliki, prije 90-ih je bilo 5-6 u redakciji Kviza, nekoliko u Čvoru, Eureka i Mozaik vjerujem slično, Slavko i ja u Orbisu, nekoliko honoraraca u Džokerovim izdanjima, ja u HIK-u. Suradnika je bilo više nego danas, svi su imali neka druga zanimanja i primanja, neki su radili mnogo pa je prihod od enigmatike bio značajan, neki su bili honorarni urednici, opisivači... Dakle 10-20 osoba su imali obavezu i redovan prihod i to ih, po mom mišljenju, čini profesionaliziranim. Ostali su bili hobisti, radili koliko i kad stignu, honorar tretirali kao zgodan dodatak („Nema malih para“ što bi nama tezgarošima u Oslobođenju govorio legendarni karikaturist Đoko Ninković) glavnom hobističkom i kreativnom motivu. U toj grupi su bili i vrhunski autori, mnogi od njih i vrhunski stručnjaci u svom primarnom zanimanju.
Ne može se listanjem starih izdanja spoznati ukupnost tadašnje enigmatske realnosti, šteta što češće i detaljnije ne obrađujemo prošlost, možda ponešto naučimo. Sadašnjost je vrlo jasna i, kako Valter reče, ne daje puno razloga za optimizam na temu budućnosti. To što je malo nade za veliku masovnost čini napore da se održe istinska kreativnost i kvalitet još vrednijim. Masovnost u svijetu kreativnosti nije presudna. Po istom rezonu su vrijedni i pokušaji korištenja novih medija bližih novim generacijama. Ako tom razložnom pesimizmu dodamo ugroženost jezika (iznutra sve prisutnijom nepismenošću i otužnim prosječnim vokabularom, izvana logikom globalnog sela) možda i nismo tako beznačajni, možda postoji potencijal koji, zabavljeni svojim prioritetima, ne vidimo. Kao i u svim velikim pitanjima – valja činiti šta se može, a biće kako će biti.
N A S T A V A K
Na temu smislenosti visokih zanatskih kriterija u izdanjima za široke rješavačke mase predlažem da najprije definiramo mnogo šta, recimo pojam vrhunski kvalitet (ne ignorira rješivost!), zatim mjesto i ulogu enigmatike u društvu (željeno i realno) te naš doprinos napretku ili nazatku masovne (čiji smo dio) i svake druge kulture. Nisam sklon korištenju pojma umjetnost, pogotovo u kontekstu brojanja, računanja, mjerenja... umjetnost se ne pokazuje i ne dokazuje brojkama. Istovremeno mislim da počesto sami potcjenjujemo ovo što radimo, sami obesmišljavamo značajne napore i potencijale propuštajući da ozbiljnom kritičkom riječju i hobističkim i zanatskim zajedništvom promoviramo ozbiljnost i kvalitet. Kao i u svakoj drugoj djelatnosti postoje razlike u shvatanjima i praksi, za svaku opciju ima mjesta, ali treba biti svjestan realnih razlika u ozbiljnosti i potencijalu... Postoji enigmatika kao ubijanje vremena i postoji enigmatika kao kreativna djelatnost koja oplemenjuje i unapređuje i autore i konzumente, a sa njima i društvo i kulturu kojoj pripadaju. Kad god pomislim da pretjerujem (nostalgija plus hobistička pristrasnost) sjetim se da je sarajevska „Nada“, ugledni časopis za kulturu s kraja 19. stoljeća, imala enigmatiku na naslovnoj strani, te da su autori i rješavači bili ugledni ljudi izvan te svoje hobističke aktivnosti. Mi smo završili uz TV program i prognozu vremena, skrajnuti i potcijenjeni, zato hvala ozbiljnim redakcijama koje održavaju vatricu, nekad malko dimi ali tako to ide.
Pero, birthday boy (čestitke i Branku), a da napravimo enigmatski twitter sa ograničenim brojem karaktera. Treba biti karakter pa se suzdržati od ovih napada skribomanije, ne ide mi baš dobro... evo zloupotrebljavam prostor i vremensku razliku, zaspaću prije mogućih reakcija, a i s njima bih, ponavljamo se, no vrijedi. Naravno, i šutnja je reakcija.
Srdačan pozdrav svima.
Sve ono što sam napisao ticalo se proizvoljne i bezmalo apsurdne izjave da su autori nekad više bili više hobisti i da honorar nije imao težinu koju ima danas.
Mi sad možemo do razvodnimo te pojmove, da ih relativizujemo do besmisla i da u kategoriju "hobisti" smestimo sve one kojima enigmatika nije bila isključivi izvor prihoda, tj. ogromnu većinu. To bi dalje značilo da kod nas profesionalaca praktično nije ni bilo i da su pre 40 godina mnogobrojni entuzijasti trošili po 200 sati mesečno da bi npr. pomogli Hajrudinu da dobije svoj značajni urednički honorar, dok je njima takoreći bilo svejedno da li će nešto pazariti. U toj bajkovitoj priči, enigmatski hobista je svako ko učestvuje u enigmatskoj proizvodnji i plasira svoje proizvode na tržište sa namerom da "kreira nešto vredno", svestan da se neke stvari novcem ne mogu platiti, a na drugoj strani imamo Hajrudina i njemu slične koji su iz hobija dobro i redovno naplaćivali svoj rad.
To je možda tako u nekoj paralelnoj stvarnosti. U ovoj, nikada i nigde nisu postojali entuzijasti koji su objavljivali po 100 ili 150 radova mesečno s namerom da manifestuju svoju kreativnost. Čim neko ima masovnu produkciju, on više nije hobista i to je suština priče. Potpuno je nebitno da li je neko (bio) u ulozi honorarnog saradnika ili urednika, svi su oni radili za pare.
Dalje, iz moje perspektive, "profesionalni urednik" je jedna izmišljena, interna kategorija jer, pre svega, nijedno lice koje je iz ovog ili onog razloga obavljalo taj posao nije imalo zvanične kvalifikacije za to. To je kao kad bismo cirkuskog majmuna koji na kraju tačke pokupi sve slatkiše u svoju kesu smatrali profesionalnim cirkuskim poslenikom, a njegove kolege koji koji se majmunišu za po jednu bananu hobistima. Dakle, urednik i honorarni saradnik su uloge u enigmatsko-izdavačkoj delatnosti i svi su oni profesionalni tačno onoliko koliko naplaćuju svoj rad. Hobisti su hobisti sve dok njihovo učešće u enigmatskoj delatnosti ne podrazumeva povlađivanje tuđim zahtevima i kriterijumima u cilju plasmana enigmatskog proizvoda na tržište.
I još jedna stvar: i ja sam sada u ulozi enigmatskog urednika (doduše, ne u nekom prestižnom enigmatskom časopisu koji okuplja hobiste, već u listu za decu sa tradicijom od 140 godina), ali meni je to zvanje toliko nebitno, da ne kažem odbojno, da sam insistirao da ni u impresumu ne piše "urednik" (time sam valjda hteo da se distanciram od "profesionalaca"). Kreativnost se tu podrazumeva, to je uslov koji sam valjda ispunio da bih uopšte dospeo na to mesto (dok za mnoge urednike sa kojima sam sarađivao do današnjeg dana nisam utvrdio šta ih je tačno preporučilo za taj posao), ali moram da kažem da niti sastavljam, niti uređujem iz hobističkih razloga. Radim tačno onoliko koliko mi se plati, jer da nije tako, iz hobija bih za decu sastavljao kad mi dođe, bez obaveza, koncepta i programa.
Urednik je UVEK u pravu, a tebi ako se to sviđa, ti pošalješ radove ili ne.
Sve su ovo nepotrebni komentari.
Što se tiče honorara svi treba da znaju da se od ENIGMATIKE ne može živeti u Srbiji, a verujem ni u Hrvatskoj. Mogu samo da žive urednici i izdavači enigmatskih časopisa i oni su PROFESIONALCI, svi ostali su HOBISTI. Da li se to nekome sviđa ili ne, to je druga priča.
Tvoj komentar je svakako nepotreban.
Promašio si temu u više tačaka. Ovde niko nije pričao o tome da li je urednik u pravu ili nije, a i da je pričao, tebe niko ni u dalekoj asocijiciji nije okrznuo. Lično, ja te i ne smatram urednikom, da sam nisi nešto pokrenuo - nijedan ozbiljan poslodavac ti nikada ne bi poverio ni da uređuješ flajer seoske zadruge. Ti si, dakle, privatni, samostalni proizvođač enigmatskog đubreta, i po mom mišljenju ne ispunjavaš ni najosnovnije uslove za urednika časopisa: neobrazovan si, ograničen i nesposoban za rad sa ljudima. Na istu foru, mogao si da otvoriš i akademiju, to može kad čovek dođe do nekih para, ali te to ne bi činilo akademikom. Ti si prostak pa si prostak, to se parama teško popravlja (tu mogu da se složim sa Hajrudinom: neke stvariu se stvarno novcem ne mogu platiti).
Drugo, niko nije ni rekao da se može živeti od enigmatike. Ili nisi čitao, ili nisi razumeo (istina, ovde ima previše testa za polupismenog čoveka).
Treće, nema potrebe da nam čovek sa 3 razreda daje definicije profesionalac i hobista.
I četvrto, ako je komentar sadržinski glup, ne mora da bude i nekulturan: nemoj da ti padne na tu svinjsku pamet da mi se još jednom obratiš velikim slovima.
Skoči u Kalimanku da se malo rashladiš, a ako ti to ne pomogne onda pravac "Laza Lazatebić".
Ups "Laza Lazarević"
Danas sam samo "jednim okom" bio na blogu i vidim da je diskusija otišla malo u "ausvinklo". Sada nemam vremena ni živaca da diskusiju vratim na pravi kolosijek (pogledaću sutra).
Vrlo bi bi olakšalo ako bi neko drugi to učinio umjesto mene.
Mission impossible! Good luck Slavko!
Prije dvije decenije pokušah sa izdavaštvom ovdje, donkihotska posla (čuvanje jezika i sl, enigmatika...), ali sam morao pokušati... napravim najprije kolor magazin, potom crno bijelo glasilo... E u nazivu firme i tog magazina sam imao uklopljen dvoslov MI, u glavi magazina je to MI bilo naglašeno pa upitah poznanika Amerikanca da nema kakvo značenje, bezbroj je ovdje kratica i sl... Čovjek veli "Mission impossible", tako i bi... ništa od mojih projekata, naravno, osim zadovoljavanja želje i savjesti da čovjek pokuša nešto na temu koja mu je važna... Dakle to smo mi, MI, neka nas, idemo dalje.
Ako sam ovo već pominjao, nudim ispriku mlađahnom Peri (ostali nisu tako strogi), neka oprosti nama starijim, memorija popušta kad je riječ o nedavnoj prošlosti.
Izvinjavam se ako sam poveo temu u manje bitnom pravcu, a poštovani publikum podsećam da niko nije u obavezi da čita moje govorancije. Tako ja, recimo, uvek preskačem bujice Petkovskog jer sam odavno utvrdio da na to ne vredi gubiti vreme, dok ono što piše Hajro može da bude podsticajno, ma koliko vrteo jedno isto ukrug i ma koliko bio iracionalan.
Evo pravog koloseka, Slavko: diskutovali smo o neopravdanim dvoslovima u križaljkama tj. o jednom zanatskom kriterijumu u enigmatskoj proizvodnji. Ono što je usledilo je šira obrada teme, komparativna analiza stanja u enigmatskoj delatnosti nekad i sad i osvrt na pretpostavljene uslove za opstanak visokih standarda. :)
Dobro smo prošli, da je gazda gledao i drugim okom bilo bi vraćanja na liniju... Kvadratura kruga je to moje vrćenje ukrug, izazovna i lijepa sintagma.
Sve napisano ostaje iako mi baš nije sve po volji.
Iz cijele enigmatske sapunice "Trikrat dvoslov"
jedino sam zahvalan što sam naučio da se rijeka
u VH zove Kalimanka ...
Dragan Ivanovski
Постави коментар