Javlja: Dinko Knežević
Pitanje upućeno koleginici koja radi informatičku obradu na Institutu za srpski jezik:
U enigmatski krugovima se razvila opširna diskusija - ima li ŠIPRAŽJE množinu. Odnosno, jedan pametni i načitani enigmata tvrdi da ima, a većina drugih da nema. Bilo bi lepo ako možeš Ti, ili da proslediš Radi Stijović, da ona pošalje (da) objašnjenje ima li ovde množine.
Odgovori:
1. 1.Pitaću Radu, ali evo ti mogu i ja odgovoriti na osnovu našeg morfološkog rečnika koje oblike ova imenica ima:
šipražje:ns1:ns4q:ns5
šipražja:ns2
šipražjem:ns6
šipražju:ns3q:ns7
Evo i legende oznaka:
n - srednji rod
s - singular
1-7 - padeži
uz to ima i oznaku da je zbirna imenica.
Dakle množine NEMA.
Rečnik Matice srpske (jednotomni) ne beleži šipražje kao odvojen članak već uz šiprag
2. Rada potvrđuje da sam dobro odgovorila.
15 коментара:
Ne treba olako konstatirati većinu. I ja sam pomalo sudjelovao u raspravi, a po meni ŠIPRAŽJA uopće nisu sporna. Konačno na HJP postoji ta odrednica, a preko nje ćete lako doći do množine. Možda je to razlika između dva jezika? Dakle, što se tiče Feniksa, šipražja prolaze ali VSETO ne. Srdačan pozdrav da se netko ne naljuti. Pero
Рада Стијовић (рођена 23. маја 1954. године у Београду) српски је лингвиста, научни саветник Института за српски језик Српске академије наука и уметности, секретар Одбора САНУ за проучавање Косова и Метохије и председник Уређивачког одбора Речника САНУ.
Рада Стијовић је рођена 1954. године у Београду. Основну школу, гимназију и Филозофски факултет (група за српски језик и књижевност) завршила је у Новом Саду. Магистрирала је на Филолошком факултету у Београду (група за српски језик), а докторирала на Филозофском факултету у Новом Саду. Од 1983. до 2008. радила је у Институту за српски језик САНУ (на Речнику српскохрватског књижевног и народног језика - као један од аутора и један од уредника). Од 2004. до 2008. године предавала је на Филозофском факултету у Приштини (са седиштем у Косовској Митровици) Историју српског језика, Дијалектологију и Акцентологију. Од 2008. до 2012. године радила је на Мегатренд универзитету, где је, као ванредни професор, предавала Пословну кореспонденцију, Говорне комуникације, Писане комуникације и Научне комуникације. Године 2010. била је продекан за наставу на Факултету за уметност и дизајн Мегатренд универзитета. Од 2012. у сталном је радном односу у Институту за српски језик Српске академије наука и уметности. Редовни је професор Учитељског факултета у Призрену Универзитета у Приштини.
Председник је Уређивачког одбора Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ и руководилац пројекта Лингвистичка истраживања савременог српског књижевног језика и израда Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ. Од 2014. главни је и одговорни уредник Језика данас Матице српске.
Сарадник је на пројектима: Савремени српски језик и српска лексикографија у Институту за српски језик САНУ; Дијалектолошка истраживања српског језичког простора у Институту за српски језик САНУ; Истраживања српског језичког простора на Косову и Метохији на Филозофском факултету у Косовској Митровици. Председник је Комисије за лексикологију и лексикографију при Одбору за стандардизацију српског језика, затим члан и секретар Међуодељењског одбора за проучавање Косова и Метохије САНУ, члан Међуакадемијског одбора за дијалектолошке атласе, члан Одбора за језик АНУРС, члан програмског одбора Дана српскога духовног преображења у Деспотовцу, члан-сарадник Матице српске у Новом Саду, члан и секретар редакције Косовско-метохијског зборника САНУ, члан редакције публикације Дани српскога духовног преображења, Деспотовац. Била је сарадник (2006—2009) на међународном пројекту Die Unterschiede zwischen dem Bosnischen / Bosniakischen, Kroatischen und Serbischen” Института за славистику Универзитета у Грацу. Стални је сарадник Политике у језичким рубрикама (Слово о језику и Језички путокази).
Два пута је добила награду Славистичког друштва Србије „Павле Ивић“ за најбоље лингвистичко остварење у протеклој години: 2008. године, као један од аутора Речника српскога језика и 2009. за књигу Говор Горњих Васојевића.
(Sa Vikipedije)
Kad već govori struka, evo šta u vezi s ovim piše čuveni akademik Mihailo Stevanović (1903-1991) u monumentalnom djelu „Savremeni srpskohrvatski jezik“ (1970).
/Najveći dio teksta koji slijedi nije doslovno citiran, jer bi bilo preopširno./
Najbitnija osobina zbirnih imenica je u tome što one oblikom jednine označavaju množinu predmeta ili živih bića, i zato one, PO PRAVILU, nemaju množinu.
Međutim, strogo uzevši svega su ČETIRI zbirne imenica koje nikada ne mogu imati oblik množine. To su: djeca, braća, vlastela i gospoda.
Treba naglasiti da postoji veći broj imenica koje su slične ovima i koje, iako se ne ubrajaju u zbirne, takođe nemaju oblik množine. To su: živina, marva, stoka, raja, rodbina, mladež, starež, trulež i druge imenice ovoga oblika koje znače mnoštvo, a od zbirnih imenica se razlikuju po tome što nikad ne označavaju množinu jedinki uzetih odvojeno. One u jeziku nikada nemaju službu gramatičkog označavanja množine, i zato se sve riječi u rečenici koje se na njih odnose upotrebljavaju isključivo u obliku jednine.
Pored zbirnih postoje i tzv. kolektivne imenice, kojima se označavaju kolektivi živih bića,od kojih većina ima i jedninu i množinu. Takve su npr. imenice: narod, jato, krdo, roj, stado, čopor, družina, vojska, brigada, četa...
Međutim, kolektivne imenice s nastavkom -stvo (-štvo), od kojih se neke upotrebljavaju i kao apstraktne, ne mogu imati oblik množine. Takve su npr. imenice: radništvo, seljaštvo, učiteljstvo, Slovenstvo, Srpstvo, Hrvatstvo...
Dobro, dobro, ja sam Pero iz Feniksa,.. i to je sve.
I, kakav je argument struka ponudila? Šifra zbirne imenice i automatska negacija množine.
Akademski podaci koje je Slavko citirao verovatno imaju težinu u institucijama koje i postoje da bi titulirale svoje članove i nabijale im bodove za veće plate, ali ne mogu da zamene argumente.
Не видим ни једног разлога да би ријеч шипражја била спорна.
М. Милићевић
Dinko u tekstu pominje ime i preyime Rada Stijović (i ništa dodatno) te sam kopirao tekst sa vikipedije da vam uštedim vrijeme.
Da je kojim slučajem pomenuta ukrštenica sa VSETO I ŠIPRAŽJA došla do mene da je pripremim za štampanje, najvjerovatnije bi prošla u list. ŠIPRAŽJA jeste pojam koji je znatno slabiji od pojma ŠIPRAŽJE, ali...
Moje i tvoje šipražje, jesu dva šipražja i eto ih u ukrštenici :)
Ne mogu da zamislim svetsko ŠIPRAŽJE! Nemam dilemu, ŠIPRAŽJA postoje nezavisno od lingvističkih pravila. Cenjene kolege podsećam na tekst Borisa Nazanskog iz Kvizorame 1336:
"Sada već davni (prošlo je petnaestak godina) razgovor s jezikoslovcem Daliborom Brozovićem, u doba kad je bioravnatelj Leksikografskoga zavoda Miroslav Krleža,ponovno mi je na pameti. U Rječniku anagrama (Element,2008), kojega sam koautor sa Zdravkom Kurnikom i Antunom Koširom, iznio sam u predgovoru onaj dio u kojem(mi) Brozović potvrđuje načelo da “(dobri) zagonetač iimaju pravo stvarati (dobre) nove riječi jednako kao što to pravo imaju (dobri) pisci i novinari”. Drugome dijelu tragovi se mogu naći i u Brozovićevim u tisku objavljenim tekstovima: u križaljke se, tvrdio je, mogu uvrštavati SVE riječi, pa i one iz stranih jezika. Jedino što treba učiniti jest za svaku takvu riječ navesti da je strana (i iz kojeg je jezika) i – ako se križljka opisuje - pravilno je i precizno opisati.Brozović je shvatio ono što mi sami, iz raznoraznih razloga, previđamo, ne shvaćamo ili čak (možda) ne želimo shvatiti: zagonetaštvo je prije svega igra, a homo ludens- onaj koji se igra, znatiželjni kombinator, propitivač svojih umijeća kroz zabavu i natjecanja - kotačić bez kojega su ljudska društva ne samo nezamisliva nego nemoguća."
Nisam siguran da li sam komentirao baš ovaj tekst o našem kreiranju riječi, ali se sjećam te teme i mog (a i nekih drugih) komentara. Pa evo da ponovim: razlika između kreiranja riječi od strane pisaca, novinara... i nas enigmata je u vrlo bitnoj stvari - novinarov ili piščev tekst može stajati i bez te riječi, riječ se kreira da bi se nešto pojasnilo, pojačalo..., a mi kreiramo riječi kad naše djelo ovisi o toj riječi, kad nam spašava kombinaciju. Dakle, naša kreativnost je manje "nevina", manje izvorno kreativna, više je "interešdžijska", "sebična" i sl. Savršeno je u redu da kreiramo riječi u našim teorijskim tekstovima, komentarima, opisima i sl, dakle u slučajevima sličnim radu pisaca i novinara. Danas smo u mogućnosti da lako tražimo potvrde za pojmove koji nam se nametnu (trebamo ih da spasimo kombinaciju). Ako nema potvrde onda nam ostaje nada da urednik ili ocjenjivač koji procjenjuje novokreiranu riječ nije vođen željom da objavi rad, ima veliku bjelinu u izdanju i sl, već ozbiljnijim motivima i kriterijima. Slažem se da nam treba samopoštovanja, ozbiljnijeg shvatanja ovog što radimo, kreativnosti i doprinošenja bogatstvu jezika, ali zbog istih razloga ne mogu propustiti da vidim da je fleksibilnost u sličnim temama lako moguće (ne tvrdim da imam dovoljno znanja) učinila štetu onom što nam je važno. Ta tema je naša interna, stvar naših kriterija i razvoja enigmatike. Mislim, naravno, na kontraproduktivnost glorificiranja veličine bjelina i sličnih brojčanih kriterija i s tim vezano prihvatanje (u praksi je to ohrabrivanje) pojmova za koje je veliko pitanje da li su dobitak za našu ozbiljnost, ugled i napredak.
Riječ VSETO spomenuta je u ovom radu: "Govor grada Sarajeva i razgovorni bosanski jezik" (potražiti ga preko Gugla), a spominje se u još nekim lingvističkim radovima.
Ima li i vsetance? Rajko
Sa FB (grupa NAŠ JEZIK):
Petar Martinovic
Шипражје ко брежје, бучје, брезје и сл. -је код свих изведеница са збирним значењем. Међутим, ко што имате брезу, имате и шипраг, а он има регуларни множински облик.
·
Marija Strujic
"Kroz neka tamo brežja i šipražja" - ja bih to upotrijebila da naglasim da ih je bilo puno i da su mi nevažna...
Bocko Radosavljevic
Na putu ćeš proći kroz mnoga groblja i šipražja, ne samo jedno.
Petar Martinovic
Гробље није добро поређење, може се подвести под оне суплетивне збирности, типа јато/јата, а имате и гробовље као плурал и то колективни. Према збирној гробље имамо, истина, и гробља као плурал јер имамо и различита гробља (православно, исламско итд), с тим да више ту није збирна именица већ заједничка, месни карактер. Што се шипражја тиче, уколико бисмо означили неку множину истог појма, онда би се користио плуралски облик шипрази, а не шипражја, ко и цвет - цветови.
Vojislav Milovanović
Vseto? Zašto nije xeto?
Petar Martinovic
Vojislav Milovanović то ти је она асимилација у спротном смеру - пцето, всето.
Bio sam potpuno zaboravio na ovu objavu, a sada - kada iščitah sve komentare - čini mi se da tekst koji sam parafrazirao nije najbolje shvaćen i protumačen.
Tu se kaže da zbirne imenice PO PRAVILU nemaju množinu. Ne kaže se apsolutno, bez izuzetka, isključivo, nikada... Iz daljeg teksta proizilazi da, u stvari, jako mali broj zbirnih imenica NIKADA nema množinu, odnosno da ih većina (u odgovarajućem rečeničnom kontekstu) MOGU IMATI MNOŽINU. To je, uostalom, i potvrđeno nizom primjera navedenih u ovim komentarima.
Постави коментар