MIKA ANTIĆ

ПАНЧЕВО - ГРАД  МИКЕ  АНТИЋА 

-        Као новинар и песник Мика Антић „рођен” у Панчеву

-        Pančevu  подарио  „химну“

          Име великог песника, новинара, сликара, филмаџије и боема Мирослава Мике Антића углавном се везује за село Мокрин (код Кикинде), где је рођен 1932. године, и за Нови Сад, у којем је живео и радио од 1954. до своје преране смрти 1986. године. Мање је знано или се ређе истиче да је младалачке дане, од 1941. до 1954. године, провео у Панчеву, где се доселила и остала његова најближа родбина. У овом јужнобанатском граду је завршио основно и средње образовање, заволео новинарство и поезију.        Мика је често говорио да је Панчево његов град, ништа мање од Кикинде и Новог Сада. Панчеву се увек радо враћао, својој мајци Меланији Мели, чији је мезимац био, и сестрама Мири, архитекти и Јелени, професорки енглеског. Ту је увек срдачно дочекиван од бројних другара и пријатеља, са којима је, у кафанском амбијенту, оживљавао заједничке успомене из времена проведеног у овом граду.

          По завршеној панчевачкој гимназији, чувеној гимназији коју су својевремено похађали Михајло Пупин и Урош Предић, a у којој су некад предавали прота Васа Живковић и Милош Црњански, талентовани Мика Антић је, под утицајем професора Стојана Трумића, намеравао да студира сликарство. У последњем тренутку, ипак се није определио за то, а ни за медицину, коју су му други препоручивали, већ је постао студент филозофије.

          Факултет није завршио, пошто је као студент постао сарадник обновљеног локалног листа „Панчевац“. Ту је открио основне тајне и дражи новинарског заната. Уређивао је „Дечји Панчевац“, био илустратор, писао и цртао први стрип у локалној штампи у Југославији – „Бата из Баната“. Није му се допала насловна страна листа, па је нацртао нову главу. Почео је да пише репортаже и козерије, објављивао стихове и загонетке. Текстови у „Панчевцу“ афирмисали су га као талентованог новинара, али отргли од Панчева и одвели у Нови Сад. Постао је репортер „Дневника“, поред осталог познат по серији репортажа „Обично петком“.

          У чланку „Мирослав Антић с помислима на Панчево“, објављеном у зборнику „Књижевна топографија Панчева“ новосадски књижевник и критичар др Драшко Ређеп истакао је да „Мика Антић у Панчеву није рођен само као новинар, већ се и „његов песнички торзо могао итекако назрети усред Панчева“, па је закључио да је он као песник „у бити, рођен управо у овом граду“. То потврђује и чињеница да је своју прву књигу песама „Испричано за пролећа“ објавио 1950. године као осамнаестогодишњи панчевачки гимназијалац, а следеће две „Рождество твоје – тропар о Богу“ и „Плаво небо“ 1954. године.

          Љубав према Панчеву као свом граду Мика Антић је исказао песмом „Дунав се улива у Тамиш“. Његовим стиховима тамбураши су додали музичке ноте, па је ова песма постала незванична панчевачка химна:

„Људи су исти као и птице

Лете до сунца и до звезда,

Али свако мора једном да слети

Поново натраг

До старог гнезда.

 

Дунав се улива у Тамиш

Из свих мора

Из свих океана,

Панчево то је кад се вратиш

У самога себе једног дана.

 

Људи су исти као реке,

Ушћа им негде

На крају света,

Али свака река увек се сећа

Вечито свога старог почетка.

 

Дунав се улива у Тамиш

Из свих мора

Из свих океана,

Панчево то је кад се вратиш

У самога себе једног дана.“ 

          Панчевачка основна школа у насељу „Стрелиште“ понела је име Мирослава Антића, убрзо након његове преране смрти. Пригодној свечаности, уприличеној тим поводом, присуствовала је и Микина мајка Меланија Антић. Она је преминула и сахрањена у Панчеву 2007. у стотој години, надживевши сина читавих 20 година. Панчевачки писац Немања Ротар написао је књигу „Сутрадан после детињства“ (Архипелаг, 2014), као специфичан животопис Мике Антића. Ротар је иначе Микин сестрић, син Микине рођене сестре Јелене. Писана из визуре блиског рођака, ова књига садржи низ нових занимљивих детаља о животу великог песника, посебно о његовим панчевачким данима.

Момир ПАУНОВИЋ