ZAGREB, JUČE!

Robert Pauletić

Juče je u Zagrebu enigmatska revija "Kviskoteka" (odnosno Robert Pauletić) ugostila/ugostio 80-tak hrvatskih enigmata i nekoliko gostiju iz BiH i Srbije. Povod je bilo dodeljivanje pehara za najuspešnije takmičare na 9. Prvenstvu Hrvatske za sastvaljače zagonetaka (Zasigurno najjačeg takmičenja enigmata u ovom delu Evrope).

Poziv za učešće sam dobio poodavno, i to sa lepim gestom redakcije - plaćenim putnim troškovima, ali zbog raznih razloga, za put sam se odlučio u poslednjem momentu, u petak u 17.00. Radovao sam se samom pozivu, jer je učešće na ovoj manifestaciji stvar prestiža, ali, baš sam se dvoumio. Na moju sreću, ipak sam prelomio i otisnuo sam se na dug i naporan put. Naime, ova varijanta koju sam odabrao podrazumeva dve noći provedene u autobusu.  

Ovo je prilika da se zahvalim dragom kolegi Josipu Dubroviću koji mi je ponudio smeštaj kod sebe (bilo je sugestija i o 2-3 dana boravka)!

Dakle, krenuh iz Kikinde u 19 sati do Beograda i onda sam hvatao bus za Zagreb u 23.00. Prijatna vožnja do odredišta traje oko 5-6 sati, ali  imam problem jer ne mogu (nikad) da spavam u autobusu.

Ni na granici nije bilo dugog zadržavanja, iako Hrvatska sutra postaje 28. članica EU.

Dok sam popio kavu/kafu, stigao je Dubrović koji je ustao u cik zore da mi pripomogne na ne lutam po metropoli (Biće prilike da se revanširam!). Kod Josipa su već bili Željko Jozić i StjepanVaraždinac, pa smo malo popričali uz kafu i kavu (Preciznije, usta nismo zaklapali Željko i ja, a povremeno do riječi su došli i Josip i Stjepan), sačekali smo i Alana Marinića, te smo uz jedno "odmorište" uz pivo i druge napitke krenuli na Jarun (najlepši u kada je RUJAN!). Restoran "Lido" ugostio je mnoge značajne hrvatske enigmate, i nekoliko gostiju iz regiona. Kako su kolege pristizale, sve više sam bio zadovoljniji što sam došao. Lično sam upoznao Zdenka Capana, pa Tončija Milata, pa Čedomira i Tihomira Jelića, pozdravio sam se sa kolegama koje sam upozao na Čiovu prošle godine, ali i neke enigmate koje nisam vidio 20-25 godina. 

Program je bio začinjen odličnom tamburaškom muzikom, igrama slovima, i stalnim razgovorima.

Baš je bilo lepo.

Pauletić je već najavio veliko takmičenje povodom 1000. broja "Kviskoteke". Ovom prilikom mogu da obećam da će ovaj blog dati punu podršku tom takmičenju, te se nadam da će ovo značajno takmičenje okupiti sve značajne enigmate koji govore "naške jezike". 

Lep pehar dobio je svaki od 7 pobdenka po kolima, a ukupni pobednik bio je Marko Mihaljević koji je od "Kviskoteke" dobio veliki pehar. Mihaljević je kao nagradu dobio i "Kikindsku skandinavku". Pobediti u takvoj konkurenciji zaslužuje sve pohvle! Bravo.

Interesantna stvar desila se prilikom rasporeda za sedenje za stolovima. Desilo se da su za jednim stolom (mojim) bila čak trojica od petorice autora pobedničkog anagrama u "Kvizorami" - Zdravko Žarković, Zdenko Capan i ja. Dakle, ima tu neke telepatije. Ništa se ne dešava slučajno. Čim smo zapazili tu činjenicu, fotografisali smo se (vidi donji post!).

Nakon ručka, tamburaši su se pokazali u punom sjaju, pevajući od stola do stola. Momci su odlični a imaju širok repertoar (kao da su na usavršavanju bili u Somboru!). Moram da se pohvalim da je program završen pesmom po mom izboru - "Čudna jada od Mostara grada"! (Naravno, ovo je bila slučajnost, iznošenjem i ovih detalja pokazujem koliko mi je milo što sam juče bio u Zagrebu).

Do autobuske stanice, Capana, Žarkovića i mene,  ispratio  je Mato Glibo, tu nas je počestio još jednim pićem, kako bismo još malo porazgovarali. Capan je otputovao u 19, Mato i Žarković u 20 a ja sam krenuo u 22.15.  Opet je vožnja bila prijatna, ali opet taj problem nespavanja.

U Kikindu sam stigao u 9.30 i dok sam popio kafu sa Najboljom od svih žena, dok sam joj "podneo izveštaj", kreveta sam se dočepao tek oko 11. Time sam postavio lični rekord od 52 sata nespavanja (ako izuzmemo onih 200-300 puta kada sam zaklapao oči po 2-5 sekundi). Stvarno sam zavidan onim ljudima koji spavaju tokom puta. Ova moja "mana" me iscrpljuje. Najgore je bilo na putu od Zrenjanina do Kikinde. Zapamtio sam da sam u 8.31 (gladao sam na sat u autobusu) tačno 4 puta "spavao" odnosno tresnuo glavom o sedište.

Ovo je prvi izveštaj o Zagrebu. Još jednom zahvaljujem Robertu, "Kviskoteci", 

Kolegama iz Osijeka, sam obećao da ću se učlaniti u klub i to u momenetu kada je Pauletić za govornicom, prognozirao/ponadao se,  da će sledeći pobednički pehar otići u Slavoniju. Ova moja opaska/pokušaj dihovitosti/ odlično je dočekana, a posebno od Željka Jozića, s kojim sam se ove godine "pregonio oko plasmana". (Da ne bude zabune, ovo je rečeno u cilju uveseljavanja kolega).

Mogao bih ja još dosta toga da pišem (npr. o prijatnom druženju sa Capanom, o tome koje je pivo bolje, koga je pivo ošamutilo, o "UFAĆENO" u igri slovima,...) ali o tome nekom drugom prilikom.