субота, 04. мај 2019.

ЗАГОНЕТКЕ КО НЕКАД



У данашњој дигиталној, интернетској и посттранзицијској ери, ери хиперпродукцијске а нискотиражне и енигматике сумњивог ауторства, загонетке Гојка Мандића сабране у овој књижици дјелују, и не само дјелују – оне то доиста и јесу, посве реликтно. Када боље размислим, Гојко Мандић је отпочетка био јединствена појава у нашој енигматици и његово стваралаштво је одувијек носило дух патријархалних вриједности и некадашњег даштања, што му је давало посебну чар. Само се то раније, док су односи међу свима нама били много блискији и људскији, мање примјећивало. Није Гојко учинио, он се није мијењао, већ је вријеме учинило да то сада постане примјетљивије. Да просто експлодира у свој својој љепоти, топлини и једноставности. У контрасту са временом у коме је настало.
Гојко Мандић саставља врло једноставно и веома лако. У његовим радовима нема рекордерства, жеље за истицањем и мегаломанских прохтјева. Нема презахтјевних и предугачких синтагми, тачније оних које не би могао „упаковати“ у строфу од максимално 4 стиха. Право је чудо колико је љепоте у тим енигматско-пјесничким минијатурама. Колико душе, љубави и топлине. Колико музике ријечи! Да, читајући и одгонетајући ову књигу, нисам могао не сјетити се „Музике ријечи“, наслова још једне изузетне књиге истог  издавача, а чији је аутор Милорад Телебак, познати лингвиста из Републике Српске. Такође, нисам могао не сјетити се да је љепота управо у једноставности, како је тврдио чувени њемачки филозоф Артур Шопенхауер.
Структурна и фонетска љепота кључних ријечи којима се аутор овдје поиграва и разиграва, додатно је аудио и визуелно оснажена ијекавским изговором и ћириличним писмом. Чаробњачки вјешто једне ријечи претвара у друге старим енигматским методама, од којих су неке помало и заборављене. У зависности од начина претворбе, он ову књигу са укупно 321„ситном“ загонетком, како их обично зовемо, дијели у 9 несразмјерних цјелина.
Далеко највећу цјелину чине анаграми, уз укрштенице и ребусе најзаступљенија енигматска врста. Ту аутор-енигмата до замишљеног рјешења долази анаграмирањем ријечи и синтагми које могу бити, али чешће нису, у смисленој вези са њим (рјешењем), да би аутор-пјесник стиховима спојио наизглед неспојиво, или већ постојећу везу још више ојачао. Гојко то ради вјешто, лако и неусиљено. Треба рећи да су стихови потка, саставни дио загонетке, начин изражаја аутора, и да најчешће немају одлучујућу улогу да би се докучило рјешење.Углавном је наслов тај који, сам или у комбинацији са другим елементима загонетке, јасно упућује на рјешење.
Загонетке сврстане у осталих 8 цјелина битно су другачије. Наслов сваке од њих је назив загонетке и он упућује на начин њеног рјешавања, а све остало је на стиховима. Њима се загонетка и задаје и рјешава. Гојко то ради с истом лакоћом и на исти или сличан начин као и код анаграма. Оно што посебно желим истаћи је избор ријечи које он претвара једне у друге. Исто се односи на рјешења већине анаграма.То су махом једре, свјеже и актуелне ријечи (или синтагме), онакве какве преферирају састављачи укрштених ријечи, што говорио утицају „краљице загонетки“ на остале форме енигматског стваралаштва.
Поред овог бих истакао и као посебну вриједност подвукао„завичајни“ утицај на аутора, односно чињеницу да је отприлике свака десета загонетка у овој књизи повезана са његовим родним крајем и широм околином, укључујући Бању Луку и цијелу БиХ. „Није Здена, није Ливно“, каже он у „новозеландском“ анаграму, а ја бих из ове групе издвојио као врло допадљива рјешења: драгуљ – Угар, Девети јануар, Крупа на Врбасу, Мостарске кише, Национални парк Козара, Хајдучке воде, Челиначке новине...
На крају, желио бих препоручити вашој пажњи анаграме са рјешењима породица и Десанка Максимовић. За њих не могу рећи да су бољи од осталих многих лијепих, квалитетних и подједнако добрих стиховних загонетки из ове збирке, али су врло значајни за заокруживање цијеле ове приче. Приче о загонеткама „ко некад“ и њиховом аутору Гојку Мандићу, који је своју љубав према поезији и енигматици спојио у креације непролазне вриједности, по угледу на народно загонетање и енигматско стваралаштво великих српских пјесника: Јована Јовановића Змаја, Десанке Максимовић и Добрице Ерића.

3 коментара:

Slavko Bovan је рекао...

Predgovor iz nove knjige Gojka Mandića.

Zdravko је рекао...

Lijepo sročeno, prava preporuka za knjigu!

Nedjeljko Nedić је рекао...

Dobro si to napisao, prijatelju. Tko zna, zna!