У данашњој дигиталној,
интернетској и посттранзицијској ери, ери хиперпродукцијске а нискотиражне и
енигматике сумњивог ауторства, загонетке
Гојка Мандића сабране у овој књижици дјелују, и не само дјелују – оне то доиста
и јесу, посве реликтно. Када боље размислим, Гојко Мандић је отпочетка био јединствена појава у нашој
енигматици и његово стваралаштво је одувијек носило дух патријархалних вриједности и некадашњег
даштања, што му је давало посебну чар. Само се то раније, док су односи међу свима
нама били много блискији
и људскији, мање примјећивало. Није Гојко учинио, он се није мијењао, већ је вријеме учинило
да то сада
постане примјетљивије. Да просто експлодира у свој својој љепоти, топлини и
једноставности. У контрасту са временом у коме је настало.
Гојко Мандић саставља врло једноставно и веома лако. У његовим радовима нема рекордерства, жеље за
истицањем и мегаломанских прохтјева. Нема презахтјевних и предугачких синтагми,
тачније оних које не би могао „упаковати“ у строфу од максимално 4 стиха. Право
је чудо колико је љепоте у тим енигматско-пјесничким
минијатурама. Колико душе, љубави и топлине.
Колико музике
ријечи! Да, читајући
и одгонетајући ову књигу, нисам могао не сјетити се „Музике ријечи“, наслова
још једне изузетне књиге истог издавача, а чији је аутор Милорад Телебак, познати лингвиста из
Републике Српске. Такође, нисам могао не сјетити се да је љепота управо у
једноставности, како је тврдио чувени њемачки филозоф Артур Шопенхауер.
Структурна и фонетска љепота кључних ријечи којима се аутор
овдје поиграва и разиграва, додатно је аудио и визуелно оснажена ијекавским изговором и ћириличним писмом.
Чаробњачки вјешто једне ријечи претвара у друге старим енигматским методама, од
којих су неке помало и заборављене. У зависности од начина претворбе, он ову књигу са укупно 321„ситном“ загонетком,
како их обично зовемо, дијели у 9 несразмјерних цјелина.
Далеко највећу цјелину чине анаграми, уз укрштенице и ребусе најзаступљенија енигматска врста. Ту
аутор-енигмата до замишљеног рјешења долази анаграмирањем ријечи и синтагми
које могу бити, али чешће нису, у смисленој вези са њим (рјешењем), да би аутор-пјесник
стиховима спојио наизглед неспојиво, или
већ постојећу
везу још више ојачао. Гојко то ради вјешто, лако и неусиљено. Треба рећи да су
стихови потка, саставни дио загонетке, начин изражаја аутора, и да најчешће немају
одлучујућу улогу да би се докучило рјешење.Углавном је наслов тај који, сам или у комбинацији са другим елементима
загонетке, јасно упућује на рјешење.
Загонетке сврстане у осталих 8 цјелина битно су
другачије. Наслов сваке од њих је назив загонетке и он упућује на начин њеног
рјешавања, а све остало је на стиховима.
Њима се загонетка и задаје и рјешава.
Гојко то ради с истом лакоћом и на исти или сличан начин као и код анаграма. Оно
што посебно желим истаћи је избор ријечи које он претвара једне у друге. Исто се односи на
рјешења већине анаграма.То су махом једре, свјеже и актуелне ријечи (или
синтагме), онакве какве преферирају састављачи укрштених ријечи, што говорио
утицају „краљице загонетки“ на остале форме енигматског стваралаштва.
Поред овог бих истакао и као посебну вриједност
подвукао„завичајни“ утицај на
аутора, односно чињеницу да је отприлике
свака десета
загонетка у овој књизи повезана са његовим родним крајем и широм околином,
укључујући Бању Луку и цијелу БиХ. „Није Здена,
није Ливно“, каже он у
„новозеландском“ анаграму, а ја бих из ове групе издвојио као врло допадљива
рјешења: драгуљ – Угар, Девети јануар, Крупа на Врбасу, Мостарске кише,
Национални парк Козара, Хајдучке воде, Челиначке новине...
На крају, желио бих препоручити вашој пажњи анаграме
са рјешењима породица и Десанка Максимовић. За њих не могу рећи
да су бољи од осталих многих лијепих, квалитетних и подједнако добрих стиховних
загонетки из ове збирке, али су врло значајни за заокруживање цијеле ове приче.
Приче о загонеткама „ко некад“ и њиховом аутору Гојку Мандићу, који је своју
љубав према поезији и енигматици спојио у креације непролазне вриједности, по
угледу на народно загонетање и енигматско стваралаштво великих српских пјесника:
Јована Јовановића Змаја, Десанке Максимовић и Добрице Ерића.
3 коментара:
Predgovor iz nove knjige Gojka Mandića.
Lijepo sročeno, prava preporuka za knjigu!
Dobro si to napisao, prijatelju. Tko zna, zna!
Постави коментар