 |
| Sombor 2009. |
Sofija Necin na FB:
Ево, већ десет година прође без нашег пријатеља, енигмате и људине Милана Милина.
Носимо дивне успомене у души, препричавамо анегдоте, чувамо фотографије... И ове две салвете на којима је анаграмисао у зборници србобранске Гимназије.
Нисте заборављени, Професоре
12 коментара:
Sofijin tekst napisan pre 10 godina (1):
У петак, 3. децембра, из Србобрана је стигла тужна вест о одласку професора Милана Милина, која је погодила све нас- његове колеге, енигмате, ђаке и пријатеље. Изгубио је битку са тешком болешћу, која је полако ломила његово тело, али до последњег тренутка није могла да сломи велики и јединствени дух. Затечени сазнањем у које дуго нисмо желели да верујемо, тужни смо и поносни што смо имали част да учимо и сарађујемо са човеком какав је био професор Милин.
Милан Милин рођен је 1954. године у Ади, у срцу Бачке, а готово цео живот провео је у Србобрану. Математичку гиманзију и факултет завршио је у Београду, а најлепше и најпродуктивније године службовао је као професор математике у србобранској гимназији „Светозар Милетић“. Био је учесник многих омладинских радних акција, и велики заљубљеник у бициклизам (бициклом је обишао уздуж и попреко СФРЈ).
Међутим, највећа, можда и животна љубав професора Милина била је енигматика.
О томе шта Милиново име представља у српској енигматици тек ће се писати. Њој је дао оно најбоље што је имао- много времена, посвећености, љубави и ненадмашну, на моменте и генијалну луцидност, по којој је био толико препознатљив. Свако ко је са Миланом Милином имао додира, није могао да не примети колико је тај скромни, ненаметљиви човек био оригиналан и духовит. Било да су у питању колеге из зборнице или енигматски кругови, у друштву није волело да води главну реч, али би се његови коментари и доскочице дуго памтили и препричавали.
Свој прави животни позив, енигматски, професор Милин је преносио и на ученике. Годинама је у Србобранској гимназији водио енигматску секцију, која је окупљала малобројне, али одушевљене интересенте за анаграме, ребусе, палиндроме... Професор је ђаке несебично упућивао у лавиринте загонеташтва. Не жалећи труда, доносио би од куће старе енигматске часописе, пажљиво бирајући праве примере за сваку енигматску врсту. Пожутеле маргине биле су пуне његових примедби, и често бољих варијанти радова од оне објављене. Учио нас је да се никако не зауставимо код прве солидне верзије ребуса или анаграма, и инсистирао на што већем броју могућих комбинација. Када бисмо донели радове, он их је често на лицу места велемајсторски поправљао, до нечега што ни слутили нисмо да може изаћи од расположивих слова. Ђаци су се радовали сваком састанку средом, а биле су то године кад се дешавало и да се зими налазимо по мраку због искључења струје. То је била најмања препрека- уз свећу и у јакнама, седели смо око професора. Он нам је, пажљиво зашиљеном дрвеном оловком и лепим, готово штампаним рукописом, са пуно топлине откривао магију слова.
(2)
Ђаци памте и многе његове бисере:
• Професор Милин је прегледао писмене задатке из математике, па на катедру донео две хрпе вежбанки- једну дебелу, а другу са само две вежбанчице. Када су га ђаци питали шта је то, рекао је:
„Ово дебело је група А, ово друго група Б. Израчунао сам да зид треба да се сруши и учионица прошири 5 метара, да вас оволико буде група А.“
• Једном ђаци, иначе лош и проблематичан разред, питали Милина да ли гледа Телетабисе. Он им је одговорио да гледа, али само понедељком, средом и четвртком.
Тек на следећем часу се неко дoсетио да су то дани када они имају математику.
• Када је усред контролног ухватио једног ђака са пушкицом, узео ју је, нашао грешку у задатку, преправио, вратио, и рекао: „Сви који су преписали , сада нек траже где је грешка“.
• На енигматској секцији, бавили смо се и мало слободнијим темама. Једном је дао задатак У БЕЈРУТУ..., и неки су одмах видели да треба завршити палиндром. Међутим, једна ученица никако да схвати о чему је реч, па је мозгала, и тријумфално објавила: „Па да, БЕРУ ЈУТУ!“
• А једном му ђаци оставили на катедри бубамару у кругу од креде, са натписом „не дирај“. Цео час је преседео и предавао из прве клупе.
Такав је био професор Милан Милин, танани сањар, занесен, у свету бројки и слова, генијалан, јединствен и непоновљив. Легенда која ће живети у срцима генерација ђака и велика, бесмртна звезда на енигматском небу.
Хвала ти, Славко, што си поделио ово моје сећање...
Милин заслужује да га памтимо по најбољем!
Софија
Potpuno sam saglasan. Ne znam nikoga kome Milin nije bio drag.
Bio je veliki i nenadmašni anagramista i ljudina!
Sa Milinom sam bio u Brojkama i slovima.Emisija je snimana 22.10.1988.,a emitovana je 02.12. i 05.12.Bila mi je čast igrati s njim ,a to što me je pobjedio najmanje mi je smetalo.On se te sezone plasirao,sad da li u četvrt ili polufinale ne sjećam se.U toj grupi sa nama je bio kolega Sreten Perić i nas trojica smo prenoćili u jednom hotelu kod želj./ bus stanice. Jednom prilikom mi je poslao originalnu,anagramnu,čestitku za Novu godinu.Sjećam se i njegovih cigareta bez filtera.Odličan anagramist,sjajan kolega,pravi original,unikat,enigmatski boem.Bila mi je čast poznavati ga.
Jednom na Koloniji u Somboru, sede Milan za sto pored mene i kaže da mu je posebno drago da popriča sa nekim Makedoncem, obzirom da sam uvek bio jedini iz Makedonije na tim enigmatskim susretima. Zatražio je od mene da mu napišem na papiru reči makedonske himne. Napisao sam mu je, a on mi kaže da to nije cela himna, nego da ima još jedne strofe. Ja tu strofu nisam znao, a on mi ju je dopisao na papiru i kazao da je ta strofa postojala na početku, a onda je odbačena i više se ne interpretira. Bio sam zatečen tom činjenicom koju ja kao Makedonac nisam znao, a eto, on je zna.
Na nekoliko zadnjih enigmatskih susreta on je dolazio, iako se videlo da mu je nažalost život na koncu, ali on se nije predavao, do poslednjeg daha je bio sa nama ostalima enigmatskim kolegama. I svaka mu čast - telo mu je umiralo, ali duh nikako. I u tome je (kao i u svemu ostalom) bio VELIK!
Neka mu je večita slava!
Članak o 10. Enigmatskoj koloniji, posljednjoj na kojoj je učestvovao Milan Milin, objavljen je u zagrebačkim "Novostima" broj 551 (8. VII. 2010):
1) OVDJE
i na web-stranici Mirovne grupe Oaza:
2) OVDJE
U prethodnom komentaru pogrešno je napisan broj Enigmatske kolonije. To nije bila 10, nego 12. Enigmatska kolonija.
O trinaestoj može se pročitati članak OVDJE,
a o jedanaestoj OVDJE.
Jako lijepo podsjećanje. Eto, da i mi koji nismo imali sreću upoznati Profesora bar još ponešto saznamo o njemu...
Milin je rado dolazio na skupove enigmata, pa sam imao sreću da se često susrećem s njim (više puta smo bili cimeri). Imao je običaj reći: Ja ne dolazim na ove skupove zbog SVAKOGA već zbog NEKOGA.
U mojoj arhivi imam dosta njegovih priloga (neobjavljenih). Biće prilike da se publikuju.
Imam i nekoliko pisama (rukom pisanih) od kojih je jedno posebno interesantno i sadržajno. Nisam ga objavio jer u njemu ima dio koji je lične prirode (neki lični podaci o jednom enigmati) pa ga ne objavljujem, a bez tog dijela pismo nije potpuno razumljivo.
Gornji komentar je moj, ali poslat sa Ogijevog računara pa me blog nije prepoznao.
Slavko
(Odoh da se premjestim na svoj računar)
Постави коментар