Od prvog dečakovog susreta sa hijeroglifima do konačnog rešenja prošle su samo dvadeset i dve godine. Hiljadugodišnju zagonetku rešio je čovek koji je čvrsto verovao da rešenje postoji. Dečak je održao dato obećanje.
Naslov poglavlja samo je podsećanje na čudesnu mnemo tehniku, često korišćenu u davnim studentskim danima, pomoću koje smo mnogo brže prihvatali sva važnija imena i pojmove, a nazvanu tako po titanki Mnemozini, oličenju pamćenja i sećanja. Ona se zasniva na principu izbora prave reči, koja će nas podsetiti na komplikovanu, novu reč, kada nam zatreba – samo se setimo te pomoćne, jednostavne reči. Ime francuskog egiptologa Žan-Fransoa Šampoliona, izuzetno upornog čoveka koji je, posle mnogo uloženog truda, uspešno dešifrovao egipatske hijeroglife, pamtili smo pomoću šampona, šampiona i šampinjona.
Šampolion se prvi put sreo s hijeroglifima 1800. godine kad mu je poznati francuski matematičar i fizičar Žan-Batist Furije pokazao neke upravo pristigle „trofeje”. Plen sa Napoleonovog velikog pohoda na Egipat 1798. godine bio je izuzetno bogat – tu je bilo za svakoga po nešto. Francuzi su pokupili sve što se moglo pomeriti, a zvuči neverovatno da su 1821. godine uspeli preneti i kompletnu tavanicu iz hrama u Denderi, u kraljevsku biblioteku Luja Osamnaestog, koji je za taj artefakt neprocenjive vrednosti platio Muhamedu Ali paši 150.000 (onih) franaka! Samo pošteno! Najveće zanimanje dečak je pokazao za ploče s hijeroglifskim zapisima i bilo mu je neshvatljivo da ni učeni gospodin Furije ne zna da ih pročita. Mršavi jedanaestogodišnjak, koji je već tada tečno govorio latinski i grčki, samouvereno je najavio da će jednog dana on lično pročitati sve te ureze. Sve te ureze? U pitanju je mala igra reči jer se misli na cvete ureze! Reč „hijeroglifi“ (ἱερογλυφικά) znači upravo to – sveti urezi. Od grčkog ἱερός, hierós – sveti, i γλύφω, glýphõ – urezati).
Za par godina naučio je još desetak jezika, a među njima hebrejski, koptski, arapski, sirijski, haldejski, starokineski i sanskrit. Sa sedamnaest godina izabran je za redovnog člana Akademije u Grenoblu! Vođen jakom intuicijom s neverovatnim žarom savladao je i koptski jezik pa je na njemu, vežbe radi, počeo voditi dnevnik. Kada bi se dodeljivala nagrada za najduže i najkvalitetnije pripreme za rešavanje nekog problema Šampolion bi morao biti visoko plasiran.
Na slici je „Kamen iz Rozete”, bazaltna stela isklesana 196. g.p.n.e. za vreme vladavine faraona Ptolemeja Petog. Ispisana je hijeroglifima, demotskim (pojednostavljeno pismo za brzo pisanje), i grčkim pismom, a egiptolozi tvrde da je reč o istom tekstu. I Šampolion je krenuo od te pretpostavke, ali je do konačnog rezultata ipak došao prostim nagađanjem! Francuski vojnici slučajno su je našli 1799. godine prilikom utvrđivanja gradića Rašida kojem su ubrzo dali ime Rozeta.
Učio sam, a pretpostavljam i vi, da je Šampolion pročitao hijeroglife prvenstveno zahvaljujući pomenutim tekstovima, sa stele, gde su se u kartušima (fran. cartoushe – kutija, kaseta – naziv za „omču“ kojom je opasano ime neke važne ličnosti – uglavnom faraona) nalazila imena Ptolemeja Petog i Kleopatre. Prema nekim izvorima oni su bili brat i sestra, i kao što je to postalo uobičajeno kod faraonskih porodica, venčali su se da bi nesmetano vladali. Ovde nije reč o onoj Kleopatri, na koju ste odmah pomislili – to je bila Kleopatra Sedma, već o prvoj Kleopatri – po kojoj su sve ostale dobijale ime!
U često citiranoj knjizi „Kad je sunce bilo bog” (Gdy slonce bylo bogiem) izuzetno cenjenog naučnika i pisca Zenona Kosidovskog piše doslovno: „Grčki natpis na Kamenu iz Rozete sadržao je imena Ptolemeja i Kleopatre. Ista imena su se stoga morala nalaziti i u oba egipatska teksta.” Ova rečenica je kasnije, kao nepobitna činjenica, navođena u brojnim knjigama o drevnom Egiptu! Naišao sam i na originalnu teoriju koju su, uz brojne dokaze, postavili makedonski naučnici dr Tome Boševski i dr Aristotel Tentov, polazeći od toga da su Ptolemeji bili, pre svega, Makedonci, i da je logično da se u sredini stele, na počasnom mestu, nalazi tekst na makedonskom(!), na jeziku dinastije koja je vladala Egiptom od 305. do 30. g.p.n.e!
Ama, možda su ljudi u pravu – ovako izgleda prevod sa grčkog, poslednjeg, 54. reda na steli: „Ova uredba biće upisana na tvrdom kamenu svetim (hijeroglifima), maternjim i grčkim slovima, i postavljena u svakom hramu prvih, drugih i trećih, pored lika kralja – da nam živi večno (živ nam i zdrav bio!)”. Šta je pisac podrazumevao pod maternjim jezikom? General Ptolemej, koji se u svim našim knjigama pominje kao osnivač egipatske dinastije Ptolemejevića(?), dobio je upravu nad Egiptom prilikom deobe teritorija, odmah posle Aleksandrove smrti. Kleopatra Sedma bila je jedina osoba iz te dinastije, koja je savršeno savladala staroegipatski, ali da li je to bio i njen maternji jezik? Zvuči logično?
Mogao sam uzeti i manju sliku kamena, ali tada ne biste videli ono što želim da vam pokažem. Bilo bi idealno da imate pri ruci dobru grafičku lupu ili bar neku staru – dedinu. Obeležio sam sva mesta gde se pominje Ptolemej. Ukupno ih je šest, s tim da je gornje levo podosta oštećeno. To su ujedno i jedini kartuši koji se nalaze na steli iz Rozete. Moguće je da su se nekada na njoj nalazili još neki, ali ovo je isti onaj kamen koji je i Šampolion imao u svojim rukama. Niko ga posle njega nije lomio. Na Kamenu iz Rozete, u delu s hijeroglifima, Kleopatri nema ni pomena, a nema ga ni u delu na grčkom! Na internetu sam našao sva tri teksta sa stele i ni u jednom se ne pojavljuje Kleopatra! Nekome se pričinilo! U tekstu na grčkom Ptolemej se pominje 10 puta.
Ovo je jedan od tri identična manja kartuša s Ptolemejevim imenom (Od tri manja kartuša krajnji levi je znatno oštećen, ali se jasno vidi da je i u njemu pisalo PTOLMES.), a na steli se nalaze i tri znatno šira. Na njima je iza imena faraona stavljen i sveti simbol ank (st.egip. ankh – život, duša), takođe poznat i kao „ključ života” ili „ključ Nila”, a ank je staroegipatska reč koja označava život i za nju postoji lako prepoznatljiv piktogram – po egiptolozima, elipsa simbolizuje matericu, a donji krak penis. Izgovara se kao ank, ili ankh, a u poslednje vreme sve češće nailazimo i na izraz anh. Potom sledi još devet hijeroglifa koji dodatno veličaju faraona.
Malo je poznato da su hijeroglife čitali i pre Šampoliona, sa više ili manje uspeha. Englez Tomas Jang prvi je shvatio da Egipćani nisu imali samo slikovno, metaforičko pismo, već je ono, pre svega, bilo fonetsko. Pravilno je zaključio da su hijeroglifi uglavnom fonogrami i da jednom glasu odgovara jedan hijeroglif. Egipćani su pisali kao što su govorili! Za one koji to ne znaju – fonogram je grafema (pisani znak) koji predstavlja fonemu (izgovoreni glas) i omogućava zapisivanje reči onako kako se izgovaraju. U ovom slučaju: jedan glas – jedno slovo.
Danas je jasno da je Šampolion samo nastavio Jangovo delo, ali on to nikada nije javno priznao. Ne znam šta je bilo toliko teško u čitanju tih hijeroglifa kada primer iznad pokazuje koliko je sve krajnje jednostavno. Molim vas da ne shvatite preozbiljno ovo moje amatersko nazoviduhovito tumačenje egipatskih hijeroglifa, ali i u svakoj šali se može naći nešto ozbiljno – ako znamo da to tražimo. Glas P prikazan je Pravougaonikom, glas O jednom Omčom, glas L prikazan je crtežom Lava, a glas S nečim Savijenim. A glas E? E – E to ne znam! Eventualno je pero u pitanju? Imate li i vi neke originalne ideje za tumačenje hijeroglifa za glasove T i M? Slovo T bi moglo biti, recimo, Točak koji je dopola upao u pesak, a slovo M lako prolazi kao gornji krak krojačkih Makaza!
Oduvek me zanimalo zašto su na nekim crtežima ili slikama hijeroglifi okrenuti na levu stranu, a na nekim na desnu. Postoji li neko pravilo? Koja je prava strana? Fotografija dole, na kojoj je jedna od varijacija Kleopatrinog imena, nastala je u Izidinom hramu, na rečnom ostrvu File, koje je navodno većim delom godine pod vodom. Boginja Izida je Horusova sestra, i naravno, kao što to već biva, njegova voljena supruga. Bila je poštovana i u staroj Grčoj, ali i u starom Rimu. E, na tom ostrvu File, na postolju sa velikom Izidinom statuom, pisalo je:
„Ja sam ono što je bilo, Sve što jeste, I sve što će biti…”
Na šta vas podseća ovaj stih? A, samo ime Isis? Da, da, bio sam siguran da ste pročitali Novi zavet i Otkrivenje svetog Jovana Bogoslova 1:8 – „Ja sam alfa i omega, početak i svršetak, govori Gospod, koji jest, i koji bješe, i koji će doći, svedržitelj”. (prevod Novog zaveta: Vuk Stefanović Karadžić); Mudri Ivo Adrić je napisao: „Žena stoji kao kapija, na izlazu kao i na ulazu ovog sveta.”.
Tu se nalazio i obelisk s grčkim i hijeroglifskim tekstovima kojega je britanski političar, prevodilac i istraživač, prebogati Vilijam Džon Benks 1821. godine preneo na svoje imanje u Dorsetu. Na njemu su se nalazili i kartuši sa imenima Ptolemeja Sedmog i njegove sestre (i žene) Kleopatre. Svi zainteresovani su odmah zatražili, i dobili, korisne litografske otiske. U vreme kada još nije bilo fotoaparata egiptolozi su se snalazili na razne načine. Premazivali bi bojom kamene ploče, pokrivali ih papirom i laganim trljanjem uzimali otisak. Tehnika je slična đotakuu (jap. 魚拓 riba + trljanje), japanskoj grafičkoj tehnici, koja je nastala pre mnogo godina kao proizvod vekovne želje ribolovaca da dokažu nevernicima koliku su ribetinu ulovili. Neko se dosetio da ulovljenu ribu premaže bojom i pritisne je papirom – otisak je verno prikazivao veličinu ulovljene ribe. To se posle lepo urami i pokazuje…
Ponekad bi arheolozi u udubljenja u kamenu utiskivali raskvašenu hartiju i čekali da se stvrdne na žarkom egipatskom suncu, pa je potom bojili. U oba slučaja dobijali su upotrebljiv otisak, ali izokrenut poput odraza u ogledalu. To je jedan od razloga zašto se isti tekst pojavljuje u dve pomenute varijante. Drugi razlog nalazi se u činjenici da su Egipćani pisali i čitali hijeroglife zdesna nalevo. Pošto je čitaocima od presudnog značaja samo saznanje na koju stranu gledaju lavovi i sokolovi pristupilo se izvrtanju sličica. „Nerazumljivu” reč ARTAPOELK (a, možete li je vi pročitati zdesna nalevo?), prilagodili su intelektu prosečnih Engleza i Francuza, i napisali je kao
Verujem da ste lako prepoznali sva tri hijeroglifa korišćena i u Ptolemejevom imenu. Arhitekti će se lako setiti standardnog simbola klavira sa „vežbi prostora”. Ime u kartušu počinje hijeroglifom koji me neodoljivo podseća na taj klavir, a značenje je, to verovatno i sami pretpostavljate, upravo glas K. Prostorom dominira par krupnih kraljevskih orlova. „A – a to je orao?” Da, da, orao je hijeroglif za glas A, a crtao se, klesao ili urezivao, u raznim veličinama i oblicima. Hijeroglif sokola, simbol samog faraona, predstavljao je Horusa i izgovarao se kao „bak”.
Primetili ste u kartušu još četiri nova hijeroglifa? Pogađate da ispružen Dlan označava glas D, ali Šampolion ga je preveo kao T. Žene su i u Starom Egiptu premazivale svoje usne pa mi je sasvim logično da su usne hijeroglif za glas R. R – ruž? Piktogrami, krajnje desno, polukrug i jaje – jasne „determinante ženskog pola”, pružaju nam dragocenu informaciju da je ovde reč o Izidinoj kćeri. Ali bilo kako bilo, ipak nedostaje jedan hijeroglif. Verovatno ga je ispustio pijani klesar!? Čak je pojedinim hijeroglifima zamenio mesta pa se kartuš čita kao K-L-A-O-P-T-R-A. Da li ovde možemo govoriti o „slobodnom klesarskom uverenju”. Ipak, pretpostavljam da je „umetnik” potpuno svesno pozicionirao orlove na ovaj način da bi uravnotežio sadržaj kartuša jer je pretila realna opasnost da desna strana optički pretegne.
Otisak Kleopatrinog imena (gore) skinut s Benksovog obeliska, koji je Šampolion za veoma kratko vreme s uspehom dešifrovao, razlikuje se samo po formi od njenog imena nađenog u Izidinom hramu. Sadržaj je upotpunjen hijeroglifom pera, koji je tamo (svesno?) izostavljen. Obratite pažnju na nemale razlike u veličini i rasporedu orlova u odnosu na prethodni kartuš. Koji vam je pregledniji, da ne kažem čitljiviji? Danas neki egiptolozi ime u kartušu čitaju kao KLIOPADRA, dva pera prevode i pišu kao Y, a samo jedno pero po njima predstavlja glas I.
Pogledajte kako je sam Šampolion u svom notesu zapisao Kleopatrino ime.
Neki naučnici su mnogo godina pre Janga i Šampoliona čitali hijeroglife na potpuno proizvoljan način, bez ikakvih određenih pravila. Po njima su pojedini hijeroglifi predstavljali upravo te nacrtane pojmove, ali i sve glagole i prideve koje skoro nesvesno vezujemo za njih. Crtež sokola predstavljao je istoimenu brzu pticu, ali i pojam brzine uopšte, kao i oštrookog pojedinca.
Polovinom sedamnaestog stoleća najcenjeniji poznavalac hijeroglifa bio je nemački jezuitski sveštenik i svetski priznati naučnik Atanasije Kirher (1601-1680), njemački naučnik iz reda isusovaca. Jedan od najsvestranijih naučnika 17. veka – bavio se astronomijom, matematikom, geologijom, geografijom, lingvistikom, medicinom, muzikom, alhemijom i astrologijom. Studirao je latinski, grčki, hebrejski, arapski a njegovi preterano živopisni prevodi staroegipatskih tekstova bili su toliko popularni da je, na brojne zahteve čitalaca, 1652. godine objavio rečnik korišćenih alegorija. Među prvima je otkrio vezu između hijeroglifa i koptskog jezika!
Pristupivši hijeroglifima kao slikovnim rebusima, kao staroj priči ispričanoj slikama, kao nekoj prastaroj dečjoj slikovnici, dozvolio je sebi punu slobodu i prihvatio se njihovog rešavanja dobijajući rezultate koji nas danas mogu samo nasmejati. Lako je moguće da je Atanazijus i tada nekoga nasmejao, ali niko od brojnih mlađanih naučnika nije smogao snage da primeti da je car go.
Zanimljiva je priča o otiscima „tekstova” iz hrama u Abu Simbelu, koje je Šampolion dobio u septembru 1822. godine. Posebno ga je zainteresovao otisak kartuša sa četiri hijeroglifa. Dva ista simbola na desnoj strani odmah je prepoznao. I vi ste? Baš su lepo S – savijeni!
Hijeroglif za glas S bio mu je poznat iz onog Ptolemejevog kartuša sa kamena iz Rozete, ali ostala dva bila su mu potpuno strana. Očito se radilo o imenu faraona inače ne bi bilo u kartušu! Nemam podatak da li se Šampolion u dokolici bavio rebusima, ali ono što je potom uradio neodoljivo me podseća na rešavanje enigmatskog zadatka.
Pala mu je na pamet originalna ideja da svi hijeroglifi ne moraju biti samo fonogrami, već da se ipak tu i tamo iz nekog razloga može pojaviti i poneki piktogram, slika koja zamenjuje slovo, odnosno ima slovnu vrednost, a može označavati jedan, dva i više glasova, ili celu reč. Skoro dve stotine godina posle Kirhera i Šampolion je pokušao rešavati hijeroglife poput rebusa. Čovek se ispravljao u hodu. Znao je da su „savijeni štapovi” u stvari dva slova S pa je postojala izvesna mogućnost da je reč o slovnom rebusu.
Pretpostavivši da je krug s tačkom u sredini stilizovani crtež sunca, a s obzirom da je na koptskom sunce RA, pravilno je zaključio da se ovde radi o dvoglasnom piktogramu. Crtež je menjao celu reč! Krug s tačkom u sredini i dan-danas se koristi kao planetarni simbol Sunca. Dobra rešenja nikada ne zastarevaju.
Znači, „rebus” se sastoji od dva slova S na kraju reči, crteža Sunca na početku i još jednog nedefinisanog simbola u sredini. Trebalo je samo povezati sve elemente prastarog kombinovanog rebusa! Poznato je da su stari Egipćani, kao i Jevreji i Arapi i još neki narodi, često u tekstovima izostavljali samoglasnike pa su se dva „štapa” lako mogla čitati kao: ASIS, ASES, SAS, SES, SIS, SISA, SOS ili SUS. Ovo su samo neke od mnogobrojnih opcija…
Jedini faraon čije se ime idealno uklapalo u kombinaciju RA_SES nije bio niko drugi do veliki Ramzes, verovatno jedan od najpoznatijih faraona svih vremena. Upravo s tim saznanjem shvatio je da hijeroglif u sredini kartuša može biti samo oznaka za glas M (današnji egiptolozi ga čitaju kao MS!), a da se sadržaj kartuša izgovarao, bez sumnje, kao RAMSES i nikako drugačije, jer ništa drugo nije moglo da se uklopi. Možete li zamisliti Šampolionovo iznenađenje kada je shvatio da se sve vrti oko koptskog – jezika na kojem je godinama detaljno vodio svoj dnevnik. Zvuči neverovatno, ali jezik drevnih hijeroglifa bio je upravo koptski!
Od prvog dečakovog susreta sa hijeroglifima do konačnog rešenja prošle su samo dvadeset i dve godine. Hiljadugodišnju zagonetku rešio je čovek koji je čvrsto verovao da rešenje postoji. Dečak je održao dato obećanje.
Ovde je prikazan kartuš navodno sa imenom faraona Keopsa, samim čudom pronađen u Velikoj piramidi, koji se nakon izvesnog vremena pokazao kao falsifikat, a bio je ubačen, da ne kažem podmetnut, da bi doneo slavu i određene povlastice srećnom nalazaču – tu se pre svega misli na pukovnika Hauarda Vajza. Isti takav potpis se nalazi i na dnu figurice od slonovače visoke oko 7,5 centimetara, koja je po egiptolozima bila i lični pečat velikog faraona. A kako mi znamo da ona prikazuje baš njega?
Čovek je napravio piramidu visoku 146 metara i nigde u njoj, ili na njoj, nije ostavio svoje ime, ali je zato potpisao ovu smešno malu figuricu i bacio je u pesak nadajući se da će je neko nekada pronaći. Nisu me ubedili, a vas? Uostalom, i njeno nalaženje krajnje je neverovatno kao i sve ostalo što je povezano sa drevnim Egiptom!
Mislim da Keopsov kartuš, kao i pomenuta figurina, zaslužuju posebnu priču ?
Knjigu „Rebusi i kako ih se rešiti“, Miodraga Ivaniševića, možete naći u svakoj bolje snabdevenoj knjižari ili naručiti pouzećem: telefon 066/240 499 ili e-mail miodrag.ivanisevic@gmail.com
12 коментара:
Tekst treba čitati preko priloženog linka, jer ima nekih bitnih ilustracija, ali za one koji to neće učiniti prenosim tekst ovdje.
Od prvog dečakovog susreta sa hijeroglifima do konačnog rešenja prošle su samo dvadeset i dve godine. Hiljadugodišnju zagonetku rešio je čovek koji je čvrsto verovao da rešenje postoji. Dečak je održao dato obećanje.
Naslov poglavlja samo je podsećanje na čudesnu mnemo tehniku, često korišćenu u davnim studentskim danima, pomoću koje smo mnogo brže prihvatali sva važnija imena i pojmove, a nazvanu tako po titanki Mnemozini, oličenju pamćenja i sećanja. Ona se zasniva na principu izbora prave reči, koja će nas podsetiti na komplikovanu, novu reč, kada nam zatreba – samo se setimo te pomoćne, jednostavne reči. Ime francuskog egiptologa Žan-Fransoa Šampoliona, izuzetno upornog čoveka koji je, posle mnogo uloženog truda, uspešno dešifrovao egipatske hijeroglife, pamtili smo pomoću šampona, šampiona i šampinjona.
Šampolion se prvi put sreo s hijeroglifima 1800. godine kad mu je poznati francuski matematičar i fizičar Žan-Batist Furije pokazao neke upravo pristigle „trofeje”. Plen sa Napoleonovog velikog pohoda na Egipat 1798. godine bio je izuzetno bogat – tu je bilo za svakoga po nešto. Francuzi su pokupili sve što se moglo pomeriti, a zvuči neverovatno da su 1821. godine uspeli preneti i kompletnu tavanicu iz hrama u Denderi, u kraljevsku biblioteku Luja Osamnaestog, koji je za taj artefakt neprocenjive vrednosti platio Muhamedu Ali paši 150.000 (onih) franaka! Samo pošteno! Najveće zanimanje dečak je pokazao za ploče s hijeroglifskim zapisima i bilo mu je neshvatljivo da ni učeni gospodin Furije ne zna da ih pročita. Mršavi jedanaestogodišnjak, koji je već tada tečno govorio latinski i grčki, samouvereno je najavio da će jednog dana on lično pročitati sve te ureze. Sve te ureze? U pitanju je mala igra reči jer se misli na cvete ureze! Reč „hijeroglifi“ (ἱερογλυφικά) znači upravo to – sveti urezi. Od grčkog ἱερός, hierós – sveti, i γλύφω, glýphõ – urezati).
Za par godina naučio je još desetak jezika, a među njima hebrejski, koptski, arapski, sirijski, haldejski, starokineski i sanskrit. Sa sedamnaest godina izabran je za redovnog člana Akademije u Grenoblu! Vođen jakom intuicijom s neverovatnim žarom savladao je i koptski jezik pa je na njemu, vežbe radi, počeo voditi dnevnik. Kada bi se dodeljivala nagrada za najduže i najkvalitetnije pripreme za rešavanje nekog problema Šampolion bi morao biti visoko plasiran.
Na slici je „Kamen iz Rozete”, bazaltna stela isklesana 196. g.p.n.e. za vreme vladavine faraona Ptolemeja Petog. Ispisana je hijeroglifima, demotskim (pojednostavljeno pismo za brzo pisanje), i grčkim pismom, a egiptolozi tvrde da je reč o istom tekstu. I Šampolion je krenuo od te pretpostavke, ali je do konačnog rezultata ipak došao prostim nagađanjem! Francuski vojnici slučajno su je našli 1799. godine prilikom utvrđivanja gradića Rašida kojem su ubrzo dali ime Rozeta.
Učio sam, a pretpostavljam i vi, da je Šampolion pročitao hijeroglife prvenstveno zahvaljujući pomenutim tekstovima, sa stele, gde su se u kartušima (fran. cartoushe – kutija, kaseta – naziv za „omču“ kojom je opasano ime neke važne ličnosti – uglavnom faraona) nalazila imena Ptolemeja Petog i Kleopatre. Prema nekim izvorima oni su bili brat i sestra, i kao što je to postalo uobičajeno kod faraonskih porodica, venčali su se da bi nesmetano vladali. Ovde nije reč o onoj Kleopatri, na koju ste odmah pomislili – to je bila Kleopatra Sedma, već o prvoj Kleopatri – po kojoj su sve ostale dobijale ime!
U često citiranoj knjizi „Kad je sunce bilo bog” (Gdy slonce bylo bogiem) izuzetno cenjenog naučnika i pisca Zenona Kosidovskog piše doslovno: „Grčki natpis na Kamenu iz Rozete sadržao je imena Ptolemeja i Kleopatre. Ista imena su se stoga morala nalaziti i u oba egipatska teksta.” Ova rečenica je kasnije, kao nepobitna činjenica, navođena u brojnim knjigama o drevnom Egiptu! Naišao sam i na originalnu teoriju koju su, uz brojne dokaze, postavili makedonski naučnici dr Tome Boševski i dr Aristotel Tentov, polazeći od toga da su Ptolemeji bili, pre svega, Makedonci, i da je logično da se u sredini stele, na počasnom mestu, nalazi tekst na makedonskom(!), na jeziku dinastije koja je vladala Egiptom od 305. do 30. g.p.n.e!
Ama, možda su ljudi u pravu – ovako izgleda prevod sa grčkog, poslednjeg, 54. reda na steli: „Ova uredba biće upisana na tvrdom kamenu svetim (hijeroglifima), maternjim i grčkim slovima, i postavljena u svakom hramu prvih, drugih i trećih, pored lika kralja – da nam živi večno (živ nam i zdrav bio!)”. Šta je pisac podrazumevao pod maternjim jezikom? General Ptolemej, koji se u svim našim knjigama pominje kao osnivač egipatske dinastije Ptolemejevića(?), dobio je upravu nad Egiptom prilikom deobe teritorija, odmah posle Aleksandrove smrti. Kleopatra Sedma bila je jedina osoba iz te dinastije, koja je savršeno savladala staroegipatski, ali da li je to bio i njen maternji jezik? Zvuči logično?
Mogao sam uzeti i manju sliku kamena, ali tada ne biste videli ono što želim da vam pokažem. Bilo bi idealno da imate pri ruci dobru grafičku lupu ili bar neku staru – dedinu. Obeležio sam sva mesta gde se pominje Ptolemej. Ukupno ih je šest, s tim da je gornje levo podosta oštećeno. To su ujedno i jedini kartuši koji se nalaze na steli iz Rozete. Moguće je da su se nekada na njoj nalazili još neki, ali ovo je isti onaj kamen koji je i Šampolion imao u svojim rukama. Niko ga posle njega nije lomio. Na Kamenu iz Rozete, u delu s hijeroglifima, Kleopatri nema ni pomena, a nema ga ni u delu na grčkom! Na internetu sam našao sva tri teksta sa stele i ni u jednom se ne pojavljuje Kleopatra! Nekome se pričinilo! U tekstu na grčkom Ptolemej se pominje 10 puta.
Ovo je jedan od tri identična manja kartuša s Ptolemejevim imenom (Od tri manja kartuša krajnji levi je znatno oštećen, ali se jasno vidi da je i u njemu pisalo PTOLMES.), a na steli se nalaze i tri znatno šira. Na njima je iza imena faraona stavljen i sveti simbol ank (st.egip. ankh – život, duša), takođe poznat i kao „ključ života” ili „ključ Nila”, a ank je staroegipatska reč koja označava život i za nju postoji lako prepoznatljiv piktogram – po egiptolozima, elipsa simbolizuje matericu, a donji krak penis. Izgovara se kao ank, ili ankh, a u poslednje vreme sve češće nailazimo i na izraz anh. Potom sledi još devet hijeroglifa koji dodatno veličaju faraona.
Malo je poznato da su hijeroglife čitali i pre Šampoliona, sa više ili manje uspeha. Englez Tomas Jang prvi je shvatio da Egipćani nisu imali samo slikovno, metaforičko pismo, već je ono, pre svega, bilo fonetsko. Pravilno je zaključio da su hijeroglifi uglavnom fonogrami i da jednom glasu odgovara jedan hijeroglif. Egipćani su pisali kao što su govorili! Za one koji to ne znaju – fonogram je grafema (pisani znak) koji predstavlja fonemu (izgovoreni glas) i omogućava zapisivanje reči onako kako se izgovaraju. U ovom slučaju: jedan glas – jedno slovo.
Danas je jasno da je Šampolion samo nastavio Jangovo delo, ali on to nikada nije javno priznao. Ne znam šta je bilo toliko teško u čitanju tih hijeroglifa kada primer iznad pokazuje koliko je sve krajnje jednostavno. Molim vas da ne shvatite preozbiljno ovo moje amatersko nazoviduhovito tumačenje egipatskih hijeroglifa, ali i u svakoj šali se može naći nešto ozbiljno – ako znamo da to tražimo. Glas P prikazan je Pravougaonikom, glas O jednom Omčom, glas L prikazan je crtežom Lava, a glas S nečim Savijenim. A glas E? E – E to ne znam! Eventualno je pero u pitanju? Imate li i vi neke originalne ideje za tumačenje hijeroglifa za glasove T i M? Slovo T bi moglo biti, recimo, Točak koji je dopola upao u pesak, a slovo M lako prolazi kao gornji krak krojačkih Makaza!
Oduvek me zanimalo zašto su na nekim crtežima ili slikama hijeroglifi okrenuti na levu stranu, a na nekim na desnu. Postoji li neko pravilo? Koja je prava strana? Fotografija dole, na kojoj je jedna od varijacija Kleopatrinog imena, nastala je u Izidinom hramu, na rečnom ostrvu File, koje je navodno većim delom godine pod vodom. Boginja Izida je Horusova sestra, i naravno, kao što to već biva, njegova voljena supruga. Bila je poštovana i u staroj Grčoj, ali i u starom Rimu. E, na tom ostrvu File, na postolju sa velikom Izidinom statuom, pisalo je:
„Ja sam ono što je bilo,
Sve što jeste,
I sve što će biti…”
Na šta vas podseća ovaj stih? A, samo ime Isis? Da, da, bio sam siguran da ste pročitali Novi zavet i Otkrivenje svetog Jovana Bogoslova 1:8 – „Ja sam alfa i omega, početak i svršetak, govori Gospod, koji jest, i koji bješe, i koji će doći, svedržitelj”. (prevod Novog zaveta: Vuk Stefanović Karadžić); Mudri Ivo Adrić je napisao: „Žena stoji kao kapija, na izlazu kao i na ulazu ovog sveta.”.
Tu se nalazio i obelisk s grčkim i hijeroglifskim tekstovima kojega je britanski političar, prevodilac i istraživač, prebogati Vilijam Džon Benks 1821. godine preneo na svoje imanje u Dorsetu. Na njemu su se nalazili i kartuši sa imenima Ptolemeja Sedmog i njegove sestre (i žene) Kleopatre. Svi zainteresovani su odmah zatražili, i dobili, korisne litografske otiske. U vreme kada još nije bilo fotoaparata egiptolozi su se snalazili na razne načine. Premazivali bi bojom kamene ploče, pokrivali ih papirom i laganim trljanjem uzimali otisak. Tehnika je slična đotakuu (jap. 魚拓 riba + trljanje), japanskoj grafičkoj tehnici, koja je nastala pre mnogo godina kao proizvod vekovne želje ribolovaca da dokažu nevernicima koliku su ribetinu ulovili. Neko se dosetio da ulovljenu ribu premaže bojom i pritisne je papirom – otisak je verno prikazivao veličinu ulovljene ribe. To se posle lepo urami i pokazuje…
Ponekad bi arheolozi u udubljenja u kamenu utiskivali raskvašenu hartiju i čekali da se stvrdne na žarkom egipatskom suncu, pa je potom bojili. U oba slučaja dobijali su upotrebljiv otisak, ali izokrenut poput odraza u ogledalu. To je jedan od razloga zašto se isti tekst pojavljuje u dve pomenute varijante. Drugi razlog nalazi se u činjenici da su Egipćani pisali i čitali hijeroglife zdesna nalevo. Pošto je čitaocima od presudnog značaja samo saznanje na koju stranu gledaju lavovi i sokolovi pristupilo se izvrtanju sličica. „Nerazumljivu” reč ARTAPOELK (a, možete li je vi pročitati zdesna nalevo?), prilagodili su intelektu prosečnih Engleza i Francuza, i napisali je kao
Verujem da ste lako prepoznali sva tri hijeroglifa korišćena i u Ptolemejevom imenu. Arhitekti će se lako setiti standardnog simbola klavira sa „vežbi prostora”. Ime u kartušu počinje hijeroglifom koji me neodoljivo podseća na taj klavir, a značenje je, to verovatno i sami pretpostavljate, upravo glas K. Prostorom dominira par krupnih kraljevskih orlova. „A – a to je orao?” Da, da, orao je hijeroglif za glas A, a crtao se, klesao ili urezivao, u raznim veličinama i oblicima. Hijeroglif sokola, simbol samog faraona, predstavljao je Horusa i izgovarao se kao „bak”.
Primetili ste u kartušu još četiri nova hijeroglifa? Pogađate da ispružen Dlan označava glas D, ali Šampolion ga je preveo kao T. Žene su i u Starom Egiptu premazivale svoje usne pa mi je sasvim logično da su usne hijeroglif za glas R. R – ruž? Piktogrami, krajnje desno, polukrug i jaje – jasne „determinante ženskog pola”, pružaju nam dragocenu informaciju da je ovde reč o Izidinoj kćeri. Ali bilo kako bilo, ipak nedostaje jedan hijeroglif. Verovatno ga je ispustio pijani klesar!? Čak je pojedinim hijeroglifima zamenio mesta pa se kartuš čita kao K-L-A-O-P-T-R-A. Da li ovde možemo govoriti o „slobodnom klesarskom uverenju”. Ipak, pretpostavljam da je „umetnik” potpuno svesno pozicionirao orlove na ovaj način da bi uravnotežio sadržaj kartuša jer je pretila realna opasnost da desna strana optički pretegne.
Otisak Kleopatrinog imena (gore) skinut s Benksovog obeliska, koji je Šampolion za veoma kratko vreme s uspehom dešifrovao, razlikuje se samo po formi od njenog imena nađenog u Izidinom hramu. Sadržaj je upotpunjen hijeroglifom pera, koji je tamo (svesno?) izostavljen. Obratite pažnju na nemale razlike u veličini i rasporedu orlova u odnosu na prethodni kartuš. Koji vam je pregledniji, da ne kažem čitljiviji? Danas neki egiptolozi ime u kartušu čitaju kao KLIOPADRA, dva pera prevode i pišu kao Y, a samo jedno pero po njima predstavlja glas I.
Pogledajte kako je sam Šampolion u svom notesu zapisao Kleopatrino ime.
Neki naučnici su mnogo godina pre Janga i Šampoliona čitali hijeroglife na potpuno proizvoljan način, bez ikakvih određenih pravila. Po njima su pojedini hijeroglifi predstavljali upravo te nacrtane pojmove, ali i sve glagole i prideve koje skoro nesvesno vezujemo za njih. Crtež sokola predstavljao je istoimenu brzu pticu, ali i pojam brzine uopšte, kao i oštrookog pojedinca.
Polovinom sedamnaestog stoleća najcenjeniji poznavalac hijeroglifa bio je nemački jezuitski sveštenik i svetski priznati naučnik Atanasije Kirher (1601-1680), njemački naučnik iz reda isusovaca. Jedan od najsvestranijih naučnika 17. veka – bavio se astronomijom, matematikom, geologijom, geografijom, lingvistikom, medicinom, muzikom, alhemijom i astrologijom. Studirao je latinski, grčki, hebrejski, arapski a njegovi preterano živopisni prevodi staroegipatskih tekstova bili su toliko popularni da je, na brojne zahteve čitalaca, 1652. godine objavio rečnik korišćenih alegorija. Među prvima je otkrio vezu između hijeroglifa i koptskog jezika!
Pristupivši hijeroglifima kao slikovnim rebusima, kao staroj priči ispričanoj slikama, kao nekoj prastaroj dečjoj slikovnici, dozvolio je sebi punu slobodu i prihvatio se njihovog rešavanja dobijajući rezultate koji nas danas mogu samo nasmejati. Lako je moguće da je Atanazijus i tada nekoga nasmejao, ali niko od brojnih mlađanih naučnika nije smogao snage da primeti da je car go.
Zanimljiva je priča o otiscima „tekstova” iz hrama u Abu Simbelu, koje je Šampolion dobio u septembru 1822. godine. Posebno ga je zainteresovao otisak kartuša sa četiri hijeroglifa. Dva ista simbola na desnoj strani odmah je prepoznao. I vi ste? Baš su lepo S – savijeni!
Hijeroglif za glas S bio mu je poznat iz onog Ptolemejevog kartuša sa kamena iz Rozete, ali ostala dva bila su mu potpuno strana. Očito se radilo o imenu faraona inače ne bi bilo u kartušu! Nemam podatak da li se Šampolion u dokolici bavio rebusima, ali ono što je potom uradio neodoljivo me podseća na rešavanje enigmatskog zadatka.
Pala mu je na pamet originalna ideja da svi hijeroglifi ne moraju biti samo fonogrami, već da se ipak tu i tamo iz nekog razloga može pojaviti i poneki piktogram, slika koja zamenjuje slovo, odnosno ima slovnu vrednost, a može označavati jedan, dva i više glasova, ili celu reč. Skoro dve stotine godina posle Kirhera i Šampolion je pokušao rešavati hijeroglife poput rebusa. Čovek se ispravljao u hodu. Znao je da su „savijeni štapovi” u stvari dva slova S pa je postojala izvesna mogućnost da je reč o slovnom rebusu.
Pretpostavivši da je krug s tačkom u sredini stilizovani crtež sunca, a s obzirom da je na koptskom sunce RA, pravilno je zaključio da se ovde radi o dvoglasnom piktogramu. Crtež je menjao celu reč! Krug s tačkom u sredini i dan-danas se koristi kao planetarni simbol Sunca. Dobra rešenja nikada ne zastarevaju.
Znači, „rebus” se sastoji od dva slova S na kraju reči, crteža Sunca na početku i još jednog nedefinisanog simbola u sredini. Trebalo je samo povezati sve elemente prastarog kombinovanog rebusa! Poznato je da su stari Egipćani, kao i Jevreji i Arapi i još neki narodi, često u tekstovima izostavljali samoglasnike pa su se dva „štapa” lako mogla čitati kao: ASIS, ASES, SAS, SES, SIS, SISA, SOS ili SUS. Ovo su samo neke od mnogobrojnih opcija…
Jedini faraon čije se ime idealno uklapalo u kombinaciju RA_SES nije bio niko drugi do veliki Ramzes, verovatno jedan od najpoznatijih faraona svih vremena. Upravo s tim saznanjem shvatio je da hijeroglif u sredini kartuša može biti samo oznaka za glas M (današnji egiptolozi ga čitaju kao MS!), a da se sadržaj kartuša izgovarao, bez sumnje, kao RAMSES i nikako drugačije, jer ništa drugo nije moglo da se uklopi. Možete li zamisliti Šampolionovo iznenađenje kada je shvatio da se sve vrti oko koptskog – jezika na kojem je godinama detaljno vodio svoj dnevnik. Zvuči neverovatno, ali jezik drevnih hijeroglifa bio je upravo koptski!
Od prvog dečakovog susreta sa hijeroglifima do konačnog rešenja prošle su samo dvadeset i dve godine. Hiljadugodišnju zagonetku rešio je čovek koji je čvrsto verovao da rešenje postoji. Dečak je održao dato obećanje.
Ovde je prikazan kartuš navodno sa imenom faraona Keopsa, samim čudom pronađen u Velikoj piramidi, koji se nakon izvesnog vremena pokazao kao falsifikat, a bio je ubačen, da ne kažem podmetnut, da bi doneo slavu i određene povlastice srećnom nalazaču – tu se pre svega misli na pukovnika Hauarda Vajza. Isti takav potpis se nalazi i na dnu figurice od slonovače visoke oko 7,5 centimetara, koja je po egiptolozima bila i lični pečat velikog faraona. A kako mi znamo da ona prikazuje baš njega?
Čovek je napravio piramidu visoku 146 metara i nigde u njoj, ili na njoj, nije ostavio svoje ime, ali je zato potpisao ovu smešno malu figuricu i bacio je u pesak nadajući se da će je neko nekada pronaći. Nisu me ubedili, a vas? Uostalom, i njeno nalaženje krajnje je neverovatno kao i sve ostalo što je povezano sa drevnim Egiptom!
Mislim da Keopsov kartuš, kao i pomenuta figurina, zaslužuju posebnu priču ?
Knjigu „Rebusi i kako ih se rešiti“, Miodraga Ivaniševića, možete naći u svakoj bolje snabdevenoj knjižari ili naručiti pouzećem: telefon
066/240 499 ili e-mail miodrag.ivanisevic@gmail.com
Постави коментар