KAD ČUJEM TAMBURE

Veselo društvo (Foto: Jovan)

Eroteka (129)

Prethodni nastavci su: 127 I 128

Pošto ste vrlo nestrpljivi da pročitate šta je dalje bilo (ne zna se ko je nestrpljiviji – oni koji su bili u Zagrebu prošlog vikenda ili oni koji nisu bili), evo nastavka.
Subota, popodne. Hercegovci iz EK „Ero“ (Grubišić, Soldo, Marinović i Bovan) ojačani Budimirom Ćosovićem, u obližnjem kafiću, uz pićence, napraviše krtaku retrospektivu, šta je ko radio u zadnjih 25 godine. Usput smo malo „ošinuli“ po Zdenku Ćavaru (prvom predsjedniku EK „Ero“) jer nije došao u Zagreb, a morao je! Naravno, pomenusmo i ostale članove bivšeg hercegovačkog enigmatskog kluba, te se dogovorismo za susret u nedjelju. Petar ode na posao (dežura u „Večernjem listu“) a mi do „Europe“ jer je trebalo polako da se krene do restorana. Pred „Europom“ skupilo se veće društvo. Prilazimo, a tamo veseli žamor. Pozdravljamo se sa znancima, a sa pojedinim neznancima se upoznajemo. Ugledah šampiona koji me predstavi svojoj djevojci. Reče joj da sam glavni krivac za „peckanje“. Opšti smijeh jer se prisjetismo veselih komentara na blogu o ženidbi i dobroj startnoj poziciji za miraz. Prvak Hrvatske i nije loša prilika za zeta!

Među kolegama vlada vedro raspoloženje. Krećemo  u koloni, k’o na ekskurziji, do restorana „batak“. Usput se pridržavamo „obaveze“ i ne zatvaramo usta. Priče su 99% o enigmatici, a 1% o temama bliskim enigmatici. Ispostavilo se da smo se SVI previše udubili u razgovore, a nismo pamtili put (Niko se nije sjetio da bacamo mrvice ili neke druge oznake kako bismo znali da se vratimo).

Džems u plesačkom zanosu (Foto: Dejan)

Digresije, redakcija „Kviskoteke“ za goste snosi troškove boravka u hotelu, večere u restoranu i ručka na Jarunu, ali i putne troškove. Svakako ovo treba posebno pomenuti i kazati – „Svaka čast“!

Stižemo u restoran i orno čekamo leskovački roštilj. Za stolom imamo eksperta za „leskovacizam“. Dejan je zadužen da ocijeni da li je kuhar pravi Leskovčanin ili lažnjak. Doduše, za astalom je još nekoliko stručnjaka za mesište sa roštilja, ali imamo i pravog ambasadora. Marko Mihaljević je imao bedž sa oznakom „Ambasador dobre volje“. Ambasadora loše volje nije bilo. Veselo razgovaramo. Za stolom su Capan, Jovan Nedić, Ero, Đetić, Dejan Persona non grata Minić, Ambasador dobre volje Mihaljević, Mate Medvidović, Nevenko Soldo, Željko Džems Marinović, Filip Karačić,... Kasnije nam se povremeno pridružuju još neki Dalmatinci, Siniša Brgles, ... Uglavnom, veselo društvo.

Dok ne stigne vruć roštilj, Dubrović i ja hitro odosmo do hotela da donesem dvije knjige koje je Aco Brajković poslao nekome u Zagreb. Kome, pojma nemam - samo sam nosač knjiga do ZG i novca do BG. Predajem knjige Josipu i prihvatam se „leskovca“. Okolo se čuje: „Mljac-mljac, njam-njam, uhhhhh, mljac-mljac“. Povremeno i „klokloklo“ ('ladno pivce baš dobro ide uz toplu ponudu sa ovala). Kako vrijeme odmiče sve više „klokloklo“ a manje „mljac-mljac“. Vrlo ukusno, a mesa ima u ogromnim količinama da ne uspijevamo sve da savladamo iako za astalom ima ješnih. Opštim konsenzusom zaključujemo da je kuhar iz centra Leskovca, jer da je makar sa periferije, ovo meso ne bi bilo ovako dobro. Čak je i Jovan, koji nije pretjerani ljubitelj roštiljanja uzimao dodatnu porciju. Dakle, odlična ocjena za večeru.

Ambasador (Foto: Dejan)

Tamburaši ošinuše!

Sada valja ocijeniti i tamburaše.

Krenuše redom, a nekako se namjestilo da su stajali uz naš sto. Da li su zaljučili da smo najviše orni za pjesmu ili su vidjeli da smo pitomi i da ih nećemo mnogo maltretirati ne znam, ali nisu se odmicali od nas. Pjevamo svi, i oni koji odlično pjevaju (Zdenko Capan), i oni koji pjevaju solidno (Ilija) ali i antisluhisti (potpisnik ovog teksta). Zdravko Žarković bira repertoar pa smo krenuli od Makedonije preko Crne Gore, Srbije pa Hercegovine, Bosne, Hercegovine, Dalmacije pa Hercegovine, Slavonije pa Hercegovine i sve tako ukrug. Raspoloženje je na nivou. Na „Ciganka sam mala“, Džems (Marinović) đipi sa stolice sve sa čašom gemišta u ruci. Srećom nije se peo na astal, ali i igranje u mjestu bilo je dovoljno...Na moje iznanađenje Džems pije gemišt. Pitam ga da nije bolestan, a on odgovara da čuva snagu za nedjelju. Kažem da je to pametno, ali kada je trebalo da se ide na spavanje, ostade Džems da "čuva snagu za nedjelju". Kasnije sam saznao da je ostao do 4, ali da ekipa iz Osijeka u to vrijeme nije ni pomišljala da se razilazi. Marko potvrđuje da su Jozića proglasili apsolutnim šampionom. Doduše, nije nam to ni trebalo da kaže, dalo se primijetiti da se Jozić ponašao šampionski u restoranu „Lido“.

Odlično, odlično, odlično!

Jovan fotografiše, Dejan fotografiše... Treba sve zabilježiti.

U neka doba krećemo na spavanje. Negdje se Jovan izgubio. Zaključujemo da je već otišao jer je ipak on ozbiljan čovjek, ne može da se utrkuje sa našim budalesanjem. Krećemo polagano niz ulicu (Dejan, Ilija, braća Jelić i ja). Razgovaramo i laganim korakom idemo niz ulicu. Znamo da treba da skrenemo lijevo na nekoj raskrsnici. Šipčimo tako, šipčimo i „negdje oko Novske“ zaključimo da smo malo zabasali. Na ulici nikoga, jer normalan svijet uveliko spava. Na našu sreću naiđoše neke djevojke te ih upitasmo. Po izrazu čuđenja odmah zaključujemo da smo trebali davno, „skrenuti lijevo kod Albukerkija“. Naravno, ne sekiramo se mnogo. Samo se dogovorismo da o ovome šutimo i nikome ne kazujemo jer (citiram Bosance) „Zajebavaće nas“. Dobro, rekoh, nikome nećemo kazati ništa.

Da li smo ikome kazali išta saznaćete ako pročitate sledeći nastavak.