Željko Jozić predlaže da u ovom razgovoru uz kafu govorimo o iskustvima koje imamo sa "običnim" konzumentima enigmatskih priloga.
17 коментара:
Анониман
је рекао...
Da, to je jaaaaaako zanimljiva tema. Godinama, ma desetljećima, pokušavam mnogima ukazati što je kvalitetna enigmatika tj. zagonetka (bilo koje vrste). Uglavnom me saslušaju i tjeraju po svojem, jer ....najkraće rečeno, gotovo svima je bitno da uspiju popuniti kvadratiće sa kikirikijem, kukuruzom, Severinom, nekim aktualnim likom sa estrade i slično. Kada im kažem koji enigmatski listovi imaju kvalitetu odmahuju obično rekavši da su te listove uzimali ali ne uspiju odgonetnuti ni polovicu. Jednostavno rečeno većina traži da križaljke budu same odgonetnute. Ostale zagonetke vrlo rijetko i pokušavaju. Kada im pokažeš i kažeš neki primjer vele ''Ti to radiš od mladosti pa znaš.'' Kao i u ostalom dijelu naših života i u odgonetača se uvukla lijenost.
На овде постављено питање односа између стваралаца квалитетне енигматике са једне, и нас обичних енигмата (конзумента) са друге стране, могу да дам моје виђење ствари. Сви ми кад смо почињали решавати енигматске саставе, какве год они били, нисмо имали претставу о томе колики је њихов квалитет. И уживали смо у томе, при том истраживајући са сваком новом решеном укрштеницом, ребусом, анаграмом...неицрпне могућости енигматике.Срећом, теком времена неки су превазишли само решавање и своје мождане вијуге насочили ка састављању енигматских задатака. Данас има доста енигмата који су саставили пуно квалитетних енигматских радова. Међутим, мали број обичних конзумента енигматике могу то разумети.Колико год се трудили да то им се објасни, мало њих ће разумети.Јер само поимање аутора квалитетне енигматике и обичних решавача је дијаметрално спротивно. Док аутор настоји да својој укрштеници, потираљки, ребусу, анаграму... да све најбоље од себе решавач жели то само решити. А дали ће у том енигматском саставу препознати квалитет остаје на самом решавачу. Ево примера.Два објављена анаграма на овом блогу ,мало испод, од двоје Илија, на тему ,,СТО ГОДИНА ЕНИГМАТИКЕ У ШИРОКОМ БРИЈЕГУ" , су супер-квалитетни радови.То знају сви искусни енигмати.Ако питамо обичне решаваче за ова два анаграма, вероватно сви би видели љепоту истих, али мало њих би препознао да су и више него квалитетни. Ово на значи да ја заговарам каква било енигматика, већ то да су састаљачи и решавачи (најчесто) два различита света.Има још тога пуно да се каже на овој теми , па нека буде по оној ,,...где ја стадох ти продужи".
1. Jedna osoba misli da me za skandinavku plaćaju 1000kn, dok druga kaža "Zar te za to plaćaju?" 2. "Jesi li pokušao urednicima progurati nepostojeći pojam?" (?!) 3. "To je tako lijepo, kaaako ste vi pametni!", a ista osoba kaže: "Ne, ne rješavam križaljke uopće!" 4. "Koliko ti podataka znaš, a jesi li nastupao u kvizovima?" 5. "Baš mi je drago da sam upoznao jednog enigmatu, imaš li možda neku križaljku (novine) za mene, pliiiz!" 6. Imam jedan test za amatere koji imaju inicijalni talent za sastavljanje pa im napravim mrežu 4x4 i kažem da sastave križaljku bez crnih polja. Nakon mnogo testova samo je jedna osoba sastavila korektnu križaljku, a po zanimanju je kuharica! 7. Za kraj, meni najugodniji primjer: U čekaonici ugledam da netko rješava križaljku koja je potpisana mojim imenom i ne mogavši odoljeti kažem: "To vam nije ispravno upisano gospodine", na što će gospodin: "Kako znate?", a ja ću mu: "Ja sam je sastavio!" :)
Moja općina je malena ali ipak još uvijek svi ne znaju da se bavim enigmatikom, odnosno da sastavljam križaljke kako oni to kažu. Oni koji znaju nimalo se ne čude. Sve ono Željkovo mogu i ja potvrditi.
Andon Koloski je vrlo lepo objasnio puno toga i sve je tačno. Pa, gde je on stao, ja ću da nastavim. Ne treba zaboraviti da mi iskusni enigmatičari koji sastavljamo enigmatske radove i objavljujemo ih u novinama i časopisima, ta naša dela nudimo običnom pučanstvu, narodu, konzumentima tih listova, velikom broju ljudi, a ti ljudi su različitih intelektualnih kapaciteta, različitih naobrazbi, različitih profesija, različitih nivoa opšteg znanja. Neko će lakše rešiti, neko teže, neko mnogo teže, a neko nikako. Mi autori trebamo poznavati psihologiju čitaoca i šta on želi konzumirajući ta naša dela. On želi rešiti tu zagonetku. Ovde je ukrštenica neprikosnoveno najveća kraljica enigmatike i svi najradije rešavaju ukrštenice. Rebusi, anagrami i ostali enigmatski radovi nisu tako privlačni kao kombinatorika reči u ukrštenicama. Kad neko reši ukrštenicu celu, ili bar 80-90% nje, on smatra da je zadovoljan, pa će rado okrenuti drugu stranicu i rešavati novu ukrštenicu. Ali ako mu ne ide ni ovde, ni onde, ni po treći put, on će nezadovoljan baciti novine. Znači da je naš trud bio uzaludan. To znači da treba pogoditi mediokritet i ponuditi optimalnu zagonetku za svakog. To znači da rešavaču treba omogućiti da reši, lakše ili teže, ali svakako da reši zagonetku, da bi osetio zadovljstvo time što je potrošio neko vreme baveći se našim stvaralaštvima. On ne zna šta mi enigmati sastavljači podrazumevamo šta je kvalitet, šta je prosečan kvalitet, šta je vrhunski kvalitet. Što je rešavaču teže, to za njega nije kvalitet. On ne priznaje prosečnu dužinu reči, njihovo prožimanje, niti da li je ili nije kvalitet velika belina (često puta ona je čak odbivna rešavačima jer je teža za rešavanje i tu obično zaglave), niti da li jednoslovi i dvoslovi smeju ili ne u centru ukrštenice, niti broj crnih polja. Njemu je dovoljno da uspešnim rešavanjem ukrštenice konstatuje da je njegov nivo znanja na visini, da je uspešan. Zato i kad sastavljamo enigmatski zadatak mi moramo razmišljati kao rešavači - koje ćemo zadovoljstvo i užitak imati rešavači kad rešavaju taj zadatak.
Ja sam veoma iskusan enigmatičar, 62 godine se bavim ovim, sastavio sam hiljade i hiljade radova (iskreno preko 95% ukrštenica), a usput rešavao takođe na hiljade i hiljade tuđih ukrštenica i znam kako se oseća rešavač kad rešava. Ali gotovo čitav moj opus je bio namenjen čitaocima i ja sam uporno tražio taj mediokritet da budu svi zadovoljni rešili ili ne rešili sve. I uspeo sam u tome, svuda je bilo pozitivnih komentara, dakle moj trud nije bio uzaludan - pogodio sam stvar u srž i ja sam zbog toga veoma zadovoljan, a i moji konzumenti takođe.
Što se tiče takmičarskih radova za neki konkurs koji je namenjen samo nama iskusnim i manje-više vrhunskim autorima, tu je za mene druga priča. Makedonski jezik mi je maternji i tu nemam nikakvih problema. Sastaviti rad na srpskom (ekavskom) jeziku mi je malo teže, jer to je ipak drugi jezik, ali nemam nekih većih problema. Puno mi je teže sastaviti nešto na hrvatskom jeziku zbog etimologije i ijekavice i tu najčešće i ne učestvujem. Osim toga danas u eri kompjuterizacije i kompjuterskog sastavljanja radova, ja nemam šansi da išta učinim, pa i odustajem. Enigmatika je ipak umstvena ljudskog mozga veština, a ne veština elektronskog mozga.
Već sam, mislim, jednom prepričao neobičnu situaciju iz dosta davne prošlosti: u leto 2002. godine sam u jednoj perionici u Subotici naišao na čoveka koji je rešavao ukrštenicu (dok su mu prali kola). Prišao sam i video da je moja! Da stvar bude još luđa - em nisam imao pojma da je to objavljeno (list se zvao "Bravo skandi"), em to uopšte nije bio novi broj (možebiti da je u međuvremenu prestao da izlazi) - nego je on na buvljaku kupio komplet starih brojeva. Sećam se da sam mu pomogao da reši VERZALI / KENE, a sve ostalo je sam popunio. Bio sam strašno ponosan i pokušao sam da mu objasnim da sam to ja sastavio, ali mislim da mi nije verovao (ja sam za njega ipak bio samo perač auta).
Mrzi me sad da pišem o kasnijim sličnim iskustvima (a ima ih), samo hoću da istaknem da sam najsrećniji kad se javi neko čija tašta, staramajka, strina (...) ide npr. u penziju, pa mi objasni da bi voleo da joj pokloni specijalnu ukrštenicu sa tematskim pojmovima (to ide od usta do usta, nigde se ne oglašavam i nemam STR). Onda krene nabrajanje: suprug se zove tako, ćerka 1 tako, ćerka 2 ovako, sin, unika 1, unika 2 itd. Voli skijanje, pilates, jogu... Đorđa Balaševića, Majkla Daglasa, ovog, onog... Beč, Prag, bla, bla... i tako mi nagomilaju po 20 pojmova (jer su to videli kod nekog drugog). Ako se sete da pitaju: jel treba posebno da se plati ako ubaciš I OVO, ja naravno dodam još 10 evra. :D E, kad završim, pošaljem i naplatim - uopšte me više ne zanima dalji tok... ali cirkus tek tad počinje: vi ne možete da zamislite to oduševljenje - slikaju se sa ukrštenicama kao sa diplomama, štampaju pa meću u ram, zovu me da mi se JOŠ JEDNOM zahvale, ponekad da provere da li su sve dobro rešili itd. (a još ako su čuli da ja nisam baš bilo ko - tripuju da su za sitne pare dobili dijamant). :)
u mome okruženju postoje ljudi koji vole vole rješavati zagonetke, bolje rečeno postoje oni koji vole da im poklonim neke novine koje su mi višak, u velikoj mjeri to su ljubitelji skandinavki pa tek onda svega ostaloga. Gledam li sociološki to su većinom osobe koje imaju viška vremena ili im u životu baš i ne ide dobro, gledano financijski. Kada odlazim u bolničke posjete, lakšim pacijentima u pravilu ponesem neke skandinavke i kemijsku olovku dakako. Zahvalni su(naravno ne zaboravim ni sok, voće, soljenku isl.). Naši konzumenti rijetko imaju priluku osobno upoznati nas autore, tako da me na nekim mjestima, najčešće lokalima zovu nadimkom "Enigma". Dosta njih pogriješi, nije im za zamjeriti, pa me oslove s "enigmatičar". Većina iskoristi priliku pa postavi neko pitanje koje im je dugo vremena bolo nejasno, a najčešća su: koliko te plaćaju, koliko ti treba da sastaviš jednu križaljku, može li se živjeti od toga, ali ima i onih dubokoumnijih pa pitaju takva pitanja da mi je zadovoljstvo da se bavim ovim zanatom. Većina nas smatra polubogovima, ali ima pokoji koji nas smatra uobraženom elitom. Jedna osoba je vila toliko šašava pa je rekla: "Znaš sastavljati skandinavke, a znaš li i talijanke?" Ja odgovorim da je to kao da je pitala pekara: "Znaš peći bijeli kruh, a znaš li i polubijeli?"
Kad bih iz svega što sam doživio s našim konzumentima izvukao poantu, rekao bih ovo: Bilo da je cilj našeg zanata ljubav prema zagonetkama, zarada, slava, dosada, taština ili bilo što drugo, jedno trebamo imati na umu, a to je da ukoliko ne budemo osluškivali glas i potrebe običnih korisnika malo pomalo ćemo odumirati kao struka, zanat ili umjetnost!
Evo da i ja podelim jednu anegdotu, bolje reći zgodu, iz mog života. Verujem da se to dešavalo i drugim kolegama. Naime, jednom prilikom (pre nekih 27 godina)vraćao sam se iz Beograda kući autobusom. I tako, dok sam sedeo, primetim kako jedan par (momak i devojka) koji su sedeli ispred mene, rešavaju moju skandinavku. Sećam se, bila je u pitanju skandinavka u "Huperu" - bila je tematska, posvećena Harisonu Fordu i njegovim filmovima. Dakle, zamislite sliku Indijane Džonsa koji vas jednostavno mami da ga "rešite" i da pri tome saznate naslove još par njegovih filmova. Pustio sam ih da vidim (čisto iz znatiželje) kako ide raspetljavanje onoga što sam ja zamrsio. Hemijska olovka je bila kod momka (devojka je bila pomagač) - i rešili su, bogami, više od polovine. Međutim, upisali su pogrešno neki duži pojam i ne znajući to nisu mogli da odgonetnu taj deo skandinavke. Naravno, tu se javljam ja kao spasilac i oni mi se zahvališe. Kasnije su, rešavajući još skandinavki (bilo je još mojih!) pitali za spasonosno rešenje... Na kraju nisam mogao a da im ne kažem da sam ja enigmata i da su rešavali između ostalih i moje skandinavke. Kako mi nisu verovali gledajući me kao nekog vanzemaljca, pokazao sam im ličnu kartu.:)
Moram se nadovezati na prvo javljanje. Većina odgonetača ako ne rješi križaljku ''od prve'' više se ne vraća, a ja svima govorim da se treba vratiti jer iz vlastite prakse znam da će mi ''proraditi glava'' te da ću uspjeti odgonetnuti ono što nije išlo odmah. Na počecima moga rješavačkog staža događalo se da sjedim do sitnih sati tražeći odgonetke. Od pomagala imao sam SAMO Rječnik stranih riječi i uspjevao sam. Danas, kao što rekoh, malo ih je koji će ''čeprkati'' po knjigama da bi došli do rješenja.
Jednom prilikom tražen je jedan pojam vezan uz pustu u Mađarskoj. Na kartama je nisam našao. Otiđem kod susjeda, vrhunskog odgonetača, no ni on ne zna ''iz glave'', ali, kaže, sada ćemo je naći. Ode u sobu i donese kartu iz ko zna kojeg vremena i potraži je. Naravno našao ju je.
Direktni kontakti sa rješavačima su vrlo korisni, a često se "mora" postupiti po principu "ruka ruku mije". Najnoviji događaj: U petak susretoh čovjeka koji je u kikindi veoma poznat po svojim kuharskim vještinama. Ranije se nismo sretali, pa sam mislio da me i ne prepoznaje, ali on mi se obrati po imenu (mom) i napomenu da prati šta radi EKK, i da mu se posebno dopada to što Zlatan i ja u "Kikindskim novinama" u skandinavke uvrštavamo Kikinđane. Hm,...odmah mi sinu ideja...i evo... juče je majstor kulinarstava uklopljen u skandinavku za naredni broj KN. Njemu nisam ništa rekao, ali vjerujem da će se iznenaditi (prijatno).
Zlatan je nedavno izazvao oduševljenje jedne mlade sportistkinje koju je uvrstio u krštenicu. Ona je tu informaciju podijelila na društvim vezama. Dakle, neki naš lagani gest nekoga može silno obradovati.
To se traži Slavko! :) Spomenutim osobama će biti drago, tebi će koristiti, klubu će koristiti, zapravo takvi postupci koriste svugdje. Svi sretni i zadovoljni!
Krasna tema, suštinska. Kao i u svakoj drugoj kreativnoj raboti ne može se sve potrošače, ni sve proizvode, ni sve proizvođače, trpati u istu vreću. Više puta je već pominjano kako danas najveće tiraže imaju izdanja koja gaje vrlo ozbiljnu i kvalitetnu enigmatiku (po našim, zanatskim, kriterijima). Znači, kvalitetna enigmatika u enigmatskim izdanjima nije nekomercijalna roba, neki urednici su našli balans. U neenigmatskim izdanjima kriteriji rješivosti trebaju biti bitno strožiji (ti su prilozi izuzetno važni za popularizaciju enigmatike i vrlo je vrijedno što prave zanatlije ipak preuzimaju sve više priloga). Enigmatika na internetu je posebna priča (nema novca ni na jednoj strani, autori i urednici rade besplatno, potrošačima je sve besplatno). Super zanimljivo pitanje "kako podržati početnike" je dotaknuto u prethodnoj temi o potpisivanju nehotičnih "plagijata". Ne mislim da je potpisivanje ponovljenih autora nekakva bitna podrška, nije ni oybiljna greška, no neki drugi način javnog priznanja da je početnik došao do dobre, ali već korištene, ideje bi bio više primjeren. Autorstvo poripada samo prvom. Objavljivanje starih (ne samo vrhunskih) radova bi trebalo biti praksa koja bi bila podsjetnik svima, a početnicima primjer i orijentir. Obaranje kriterija do besmisla (srećom, vrlo rijetka stvar) nije podrška već podilaženje. Pravi užitak i poticaj je kad početnik vidi svoj rad i zna da je prošao bez ikakvih popusta, da je legitiman član društva ozbiljnih autora.
Kad sam tokom svoje dugotrajne autorske karijere objavljivao svoje radove u novinama i časopisima i određivao jedan optimalni nivo kvaliteta radova i njihove rešivosti tako da budi pristupačniji većem broju konzumenata, dogodilo mi se jednom da mi u ruke dođe jedan stariji broj časopisa u kojem je bila i jedna moja ukrštenica. Pa kažem: "Ajde da vidim koliko mogu da rešim svoju ukrštenicu". Rešavao sam, rešavao i naposletku rešio je, ali sam se i namučio. Pa kažem sebi, ako se ja kao autor ove ukrštenice, enigmata, namučih da je rešim, šta ostade za običnog građanina kome je namenjena, a nije enigmata. To mi je bio parametar da odredim nivo kvaliteta i teškoće rešavanja mojih radova. Odonda, pokatkad imam običaj da uzmem da rešavam svoju ukrštenicu, koju sam mnogo ranije sastavio, da vidim gde sam i gde je običan konzument rešavač. Tako sam odredio jedan optimalni nivo koji nudim ljudima koji iz razonode rešavaju moju enigmatiku. I tu sam uspeo.
Jedan naš kolega (prisutan je ponekad na ovom blogu i sigurno će se prepoznati) je bio urednik jednog enigmatskog časopisa i objavljivao visokokvalitetne radove, ali zato i mnogo teže za rešavanje. Pričao mi je kako je na početku bilo dobro, da je dobro išla prodaja i naravno zarada jer je od toga živeo, ali da je svakim narednim brojem sve manja prodaja i sve veća remitenda. Ja sam mu sugerisao da ne forsira visokokvalitetne i teške radove, jer taj njegov list nije namenjen samo nama 30-50 njegovih kolega koji smo na istom nivou kvaliteta s njim i da smo u velikoj manjini u odnosu na obične ljude kojima je list namenjen i da neće zaraditi od nas 30-50, nego je mnogo bitnije da proda 3000-5000 komada od tiraža i tu je zarada. Zato sam mu rekao da spusti nivo kvaliteta, da načini da radovi budu laki i lakše rešivi i da će tako privući publiku. Nije me, nažalost, poslušao i nakon još nekoliko brojeva kad je interes za časopis znatno opao, a remitenda veoma porasla, list se ugasio. Ljudima je jednostavno bilo teško da rešavaju "tešku" enigmatiku, nisu nalazli sebe u tu enigmatiku, nisu više kupovali taj list, tražili nešto što njima više odgovara. Naravno da to ne znači da ćemo ljudima nuditi petparački kvalitet, ali jedan pozamašan, ali prihvatljiv nivo kvaliteta mora da bude. Ljudi rešavaju našu enigmatiku ne da bi se na neki način takmičili s nekim, nego iz razonode, da popune slobodno vreme, ali pre svega da osete zadovoljstvo što to rade i da su uspešno uradili. Da osete slast, kao da su pojeli neki ukusan slatkiš.
Možda se nisam baš adekvatnije izrazio, a možda se nije baš adekvatnije razumelo šta sam napisao. A napisao sam: " Naravno da to ne znači da ćemo ljudima nuditi petparački kvalitet, jedan pozamašan, ali prihvatljiv nivo kvaliteta mora da bude." Time je, mislim, sve rečeno, baš ono što ti kažeš.
Kad kažem "lakše" za rešavanje, nikako ne znači nekvalitetnije, nego da bude dostupnije rešavaču, da autor ne muči rešavača nepoznatim ili teško poznatim rečima, jer mi stvaraoci imamo puno rečnika, enciklopedija i razne literature za sastavljanje, rešavač ih nema da bi rešio. Rešavač ŽELI da reši ukrštenicu, pa ajde da mu to omogućimo!
Jedna mala ilustracija u vezi onoga što sam dosad pisao. Jednom sam rešavao ukrštenicu gde su se ukrštale reči: 1. turska vrsta laute i 2. akcioni film sa Bertom Rejnoldsom u glavnoj ulozi. Rešavanjem sam dobio ČAR-IJA (vodoravno) i - ATOR (uspravno). Nisam znao da rešim, jer nisam znao niti tu lautu, niti film, pa sam morao da tražim pomoć rečnika, vikipedije itd i našao da su reči ČARGIJA i GATOR. Kako ćemo ovo kvalifikovati kao nekakav kvalitet, kad običan rešavač neće ovo rešiti. Koliko ljudi zna za ČARGIJU, koliko za film GATOR? Rešavač nema tih pomagala da reši zadatak i njemu će ostati nerešen. A vrlo lako se tu moglo ukrstiti ČARŠIJA i ŠATOR. Kako ćemo sad ovo oceniti kao nekakav kvalitet i šta je kvalitetnije? Da li je ČARGIJA kvalitetnija reč od ČARŠIJE i da li je GATOR kvalitetnija reč od ŠATORA. U svakom slučaju svaki rešavač će bez muke rešiti ovu drugu varijantu i njemu će TO biti kvalitetnije, jer je puno lakše za rešavanje i ispunjen je osnovni uslov - REŠIVOST zadatka. E, o ovome sam govorio kad sam pisao da nije kvalitet kada se uvrste teže i nepoznatije reči.
Mnogo ranije, kad je izlazio zagrebački "Kviz" sam u opisima sretao ovo: "dio biljke(isto: pismo)". Uredništvo JE POMAGALO rešavaocu da lakše reši ukrštenicu, jer ako se ne može dosetiti da je "dio biljke" - list (jer biljka ima više delova), lakše će doći do rešenja putem "pisma" (tako sam naučio da Hrvati za "pismo" kažu i "list"). U današnjim hrvatskim ukrštenicama za neku tešku odgonetku uredništvo nakon opisa reči u zagradi daje anagram od slova rešenja, pa je rešavaocu lakše da nađe slovo koje mu fali ako je rešio neka od slova iz anagrama. Dakle, kvalitet je veči ako je ukrštenica lakše rešiva.
Svojevremeno sam jednom (inače iskusnom i istaknutom) autoru stavio zamerku zašto je za reč MO napisao opis: grad u Norveškoj, kad je puno bolje bilo napisati ili hemijski znak za Molibden ili autooznaka za Mostar. On mi je odgovorio: ovako je teže i kvalitetnije!!!
17 коментара:
Da, to je jaaaaaako zanimljiva tema.
Godinama, ma desetljećima, pokušavam mnogima ukazati što je kvalitetna enigmatika tj. zagonetka (bilo koje vrste). Uglavnom me saslušaju i tjeraju po svojem, jer ....najkraće rečeno, gotovo svima je bitno da uspiju popuniti kvadratiće sa kikirikijem, kukuruzom, Severinom, nekim aktualnim likom sa estrade i slično.
Kada im kažem koji enigmatski listovi imaju kvalitetu odmahuju obično rekavši da su te listove uzimali ali ne uspiju odgonetnuti ni polovicu.
Jednostavno rečeno većina traži da križaljke budu same odgonetnute.
Ostale zagonetke vrlo rijetko i pokušavaju. Kada im pokažeš i kažeš neki primjer vele ''Ti to radiš od mladosti pa znaš.''
Kao i u ostalom dijelu naših života i u odgonetača se uvukla lijenost.
stjena
На овде постављено питање односа између стваралаца квалитетне енигматике са једне, и нас обичних енигмата (конзумента) са друге стране, могу да дам моје виђење ствари.
Сви ми кад смо почињали решавати енигматске саставе, какве год они били, нисмо имали претставу о томе колики је њихов квалитет. И уживали смо у томе, при том истраживајући са сваком новом решеном укрштеницом, ребусом, анаграмом...неицрпне могућости енигматике.Срећом, теком времена неки су превазишли само решавање и своје мождане вијуге насочили ка састављању енигматских задатака. Данас има доста енигмата који су саставили пуно квалитетних енигматских радова. Међутим, мали број обичних конзумента енигматике могу то разумети.Колико год се трудили да то им се објасни, мало њих ће разумети.Јер само поимање аутора квалитетне енигматике и обичних решавача је дијаметрално спротивно. Док аутор настоји да својој укрштеници, потираљки, ребусу, анаграму... да све најбоље од себе решавач жели то само решити. А дали ће у том енигматском саставу препознати квалитет остаје на самом решавачу.
Ево примера.Два објављена анаграма на овом блогу ,мало испод, од двоје Илија, на тему ,,СТО ГОДИНА ЕНИГМАТИКЕ У ШИРОКОМ БРИЈЕГУ" , су супер-квалитетни радови.То знају сви искусни енигмати.Ако питамо обичне решаваче за ова два анаграма, вероватно сви би видели љепоту истих, али мало њих би препознао да су и више него квалитетни.
Ово на значи да ја заговарам каква било енигматика, већ то да су састаљачи и решавачи (најчесто) два различита света.Има још тога пуно да се каже на овој теми , па нека буде по оној ,,...где ја стадох ти продужи".
Moja iskustva:
1. Jedna osoba misli da me za skandinavku plaćaju 1000kn,
dok druga kaža "Zar te za to plaćaju?"
2. "Jesi li pokušao urednicima progurati nepostojeći pojam?" (?!)
3. "To je tako lijepo, kaaako ste vi pametni!", a ista osoba kaže:
"Ne, ne rješavam križaljke uopće!"
4. "Koliko ti podataka znaš, a jesi li nastupao u kvizovima?"
5. "Baš mi je drago da sam upoznao jednog enigmatu, imaš li
možda neku križaljku (novine) za mene, pliiiz!"
6. Imam jedan test za amatere koji imaju inicijalni talent za
sastavljanje pa im napravim mrežu 4x4 i kažem da sastave
križaljku bez crnih polja. Nakon mnogo testova samo je jedna
osoba sastavila korektnu križaljku, a po zanimanju je
kuharica!
7. Za kraj, meni najugodniji primjer:
U čekaonici ugledam da netko rješava križaljku koja je
potpisana mojim imenom i ne mogavši odoljeti kažem:
"To vam nije ispravno upisano gospodine", na što će gospodin:
"Kako znate?", a ja ću mu: "Ja sam je sastavio!" :)
Moja općina je malena ali ipak još uvijek svi ne znaju da se bavim enigmatikom, odnosno da sastavljam križaljke kako oni to kažu. Oni koji znaju nimalo se ne čude. Sve ono Željkovo mogu i ja potvrditi.
Andon Koloski je vrlo lepo objasnio puno toga i sve je tačno. Pa, gde je on stao, ja ću da nastavim. Ne treba zaboraviti da mi iskusni enigmatičari koji sastavljamo enigmatske radove i objavljujemo ih u novinama i časopisima, ta naša dela nudimo običnom pučanstvu, narodu, konzumentima tih listova, velikom broju ljudi, a ti ljudi su različitih intelektualnih kapaciteta, različitih naobrazbi, različitih profesija, različitih nivoa opšteg znanja. Neko će lakše rešiti, neko teže, neko mnogo teže, a neko nikako. Mi autori trebamo poznavati psihologiju čitaoca i šta on želi konzumirajući ta naša dela. On želi rešiti tu zagonetku. Ovde je ukrštenica neprikosnoveno najveća kraljica enigmatike i svi najradije rešavaju ukrštenice. Rebusi, anagrami i ostali enigmatski radovi nisu tako privlačni kao kombinatorika reči u ukrštenicama. Kad neko reši ukrštenicu celu, ili bar 80-90% nje, on smatra da je zadovoljan, pa će rado okrenuti drugu stranicu i rešavati novu ukrštenicu. Ali ako mu ne ide ni ovde, ni onde, ni po treći put, on će nezadovoljan baciti novine. Znači da je naš trud bio uzaludan. To znači da treba pogoditi mediokritet i ponuditi optimalnu zagonetku za svakog. To znači da rešavaču treba omogućiti da reši, lakše ili teže, ali svakako da reši zagonetku, da bi osetio zadovljstvo time što je potrošio neko vreme baveći se našim stvaralaštvima. On ne zna šta mi enigmati sastavljači podrazumevamo šta je kvalitet, šta je prosečan kvalitet, šta je vrhunski kvalitet. Što je rešavaču teže, to za njega nije kvalitet. On ne priznaje prosečnu dužinu reči, njihovo prožimanje, niti da li je ili nije kvalitet velika belina (često puta ona je čak odbivna rešavačima jer je teža za rešavanje i tu obično zaglave), niti da li jednoslovi i dvoslovi smeju ili ne u centru ukrštenice, niti broj crnih polja. Njemu je dovoljno da uspešnim rešavanjem ukrštenice konstatuje da je njegov nivo znanja na visini, da je uspešan. Zato i kad sastavljamo enigmatski zadatak mi moramo razmišljati kao rešavači - koje ćemo zadovoljstvo i užitak imati rešavači kad rešavaju taj zadatak.
Ja sam veoma iskusan enigmatičar, 62 godine se bavim ovim, sastavio sam hiljade i hiljade radova (iskreno preko 95% ukrštenica), a usput rešavao takođe na hiljade i hiljade tuđih ukrštenica i znam kako se oseća rešavač kad rešava. Ali gotovo čitav moj opus je bio namenjen čitaocima i ja sam uporno tražio taj mediokritet da budu svi zadovoljni rešili ili ne rešili sve. I uspeo sam u tome, svuda je bilo pozitivnih komentara, dakle moj trud nije bio uzaludan - pogodio sam stvar u srž i ja sam zbog toga veoma zadovoljan, a i moji konzumenti takođe.
Što se tiče takmičarskih radova za neki konkurs koji je namenjen samo nama iskusnim i manje-više vrhunskim autorima, tu je za mene druga priča. Makedonski jezik mi je maternji i tu nemam nikakvih problema. Sastaviti rad na srpskom (ekavskom) jeziku mi je malo teže, jer to je ipak drugi jezik, ali nemam nekih većih problema. Puno mi je teže sastaviti nešto na hrvatskom jeziku zbog etimologije i ijekavice i tu najčešće i ne učestvujem. Osim toga danas u eri kompjuterizacije i kompjuterskog sastavljanja radova, ja nemam šansi da išta učinim, pa i odustajem. Enigmatika je ipak umstvena ljudskog mozga veština, a ne veština elektronskog mozga.
Već sam, mislim, jednom prepričao neobičnu situaciju iz dosta davne prošlosti: u leto 2002. godine sam u jednoj perionici u Subotici naišao na čoveka koji je rešavao ukrštenicu (dok su mu prali kola). Prišao sam i video da je moja! Da stvar bude još luđa - em nisam imao pojma da je to objavljeno (list se zvao "Bravo skandi"), em to uopšte nije bio novi broj (možebiti da je u međuvremenu prestao da izlazi) - nego je on na buvljaku kupio komplet starih brojeva. Sećam se da sam mu pomogao da reši VERZALI / KENE, a sve ostalo je sam popunio. Bio sam strašno ponosan i pokušao sam da mu objasnim da sam to ja sastavio, ali mislim da mi nije verovao (ja sam za njega ipak bio samo perač auta).
Mrzi me sad da pišem o kasnijim sličnim iskustvima (a ima ih), samo hoću da istaknem da sam najsrećniji kad se javi neko čija tašta, staramajka, strina (...) ide npr. u penziju, pa mi objasni da bi voleo da joj pokloni specijalnu ukrštenicu sa tematskim pojmovima (to ide od usta do usta, nigde se ne oglašavam i nemam STR).
Onda krene nabrajanje: suprug se zove tako, ćerka 1 tako, ćerka 2 ovako, sin, unika 1, unika 2 itd. Voli skijanje, pilates, jogu... Đorđa Balaševića, Majkla Daglasa, ovog, onog... Beč, Prag, bla, bla... i tako mi nagomilaju po 20 pojmova (jer su to videli kod nekog drugog). Ako se sete da pitaju: jel treba posebno da se plati ako ubaciš I OVO, ja naravno dodam još 10 evra. :D E, kad završim, pošaljem i naplatim - uopšte me više ne zanima dalji tok... ali cirkus tek tad počinje: vi ne možete da zamislite to oduševljenje - slikaju se sa ukrštenicama kao sa diplomama, štampaju pa meću u ram, zovu me da mi se JOŠ JEDNOM zahvale, ponekad da provere da li su sve dobro rešili itd. (a još ako su čuli da ja nisam baš bilo ko - tripuju da su za sitne pare dobili dijamant). :)
u mome okruženju postoje ljudi koji vole vole rješavati zagonetke,
bolje rečeno postoje oni koji vole da im poklonim neke novine koje su mi višak, u velikoj mjeri to su ljubitelji skandinavki pa tek onda svega ostaloga. Gledam li sociološki to su većinom osobe koje imaju
viška vremena ili im u životu baš i ne ide dobro, gledano financijski.
Kada odlazim u bolničke posjete, lakšim pacijentima u pravilu ponesem
neke skandinavke i kemijsku olovku dakako. Zahvalni su(naravno ne
zaboravim ni sok, voće, soljenku isl.). Naši konzumenti rijetko imaju
priluku osobno upoznati nas autore, tako da me na nekim mjestima,
najčešće lokalima zovu nadimkom "Enigma". Dosta njih pogriješi, nije
im za zamjeriti, pa me oslove s "enigmatičar". Većina iskoristi
priliku pa postavi neko pitanje koje im je dugo vremena bolo nejasno,
a najčešća su: koliko te plaćaju, koliko ti treba da sastaviš jednu
križaljku, može li se živjeti od toga, ali ima i onih dubokoumnijih
pa pitaju takva pitanja da mi je zadovoljstvo da se bavim ovim zanatom. Većina nas smatra polubogovima, ali ima pokoji koji nas
smatra uobraženom elitom. Jedna osoba je vila toliko šašava pa je
rekla: "Znaš sastavljati skandinavke, a znaš li i talijanke?" Ja
odgovorim da je to kao da je pitala pekara: "Znaš peći bijeli kruh,
a znaš li i polubijeli?"
Kad bih iz svega što sam doživio s našim konzumentima izvukao
poantu, rekao bih ovo:
Bilo da je cilj našeg zanata ljubav prema zagonetkama, zarada, slava,
dosada, taština ili bilo što drugo, jedno trebamo imati na umu, a to je da ukoliko ne budemo osluškivali glas i potrebe običnih korisnika
malo pomalo ćemo odumirati kao struka, zanat ili umjetnost!
Evo da i ja podelim jednu anegdotu, bolje reći zgodu, iz mog života. Verujem da se to dešavalo i drugim kolegama.
Naime, jednom prilikom (pre nekih 27 godina)vraćao sam se iz Beograda kući autobusom. I tako, dok sam sedeo, primetim kako jedan par (momak i devojka) koji su sedeli ispred mene, rešavaju moju skandinavku. Sećam se, bila je u pitanju skandinavka u "Huperu" - bila je tematska, posvećena Harisonu Fordu i njegovim filmovima. Dakle, zamislite sliku Indijane Džonsa koji vas jednostavno mami da ga "rešite" i da pri tome saznate naslove još par njegovih filmova. Pustio sam ih da vidim (čisto iz znatiželje) kako ide raspetljavanje onoga što sam ja zamrsio. Hemijska olovka je bila kod momka (devojka je bila pomagač) - i rešili su, bogami, više od polovine. Međutim, upisali su pogrešno neki duži pojam i ne znajući to nisu mogli da odgonetnu taj deo skandinavke. Naravno, tu se javljam ja kao spasilac i oni mi se zahvališe. Kasnije su, rešavajući još skandinavki (bilo je još mojih!) pitali za spasonosno rešenje... Na kraju nisam mogao a da im ne kažem da sam ja enigmata i da su rešavali između ostalih i moje skandinavke. Kako mi nisu verovali gledajući me kao nekog vanzemaljca, pokazao sam im ličnu kartu.:)
Moram se nadovezati na prvo javljanje.
Većina odgonetača ako ne rješi križaljku ''od prve'' više se ne vraća, a ja svima govorim da se treba vratiti jer iz vlastite prakse znam da će mi ''proraditi glava'' te da ću uspjeti odgonetnuti ono što nije išlo odmah.
Na počecima moga rješavačkog staža događalo se da sjedim do sitnih sati tražeći odgonetke. Od pomagala imao sam SAMO Rječnik stranih riječi i uspjevao sam. Danas, kao što rekoh, malo ih je koji će ''čeprkati'' po knjigama da bi došli do rješenja.
Jednom prilikom tražen je jedan pojam vezan uz pustu u Mađarskoj. Na kartama je nisam našao. Otiđem kod susjeda, vrhunskog odgonetača, no ni on ne zna ''iz glave'', ali, kaže, sada ćemo je naći. Ode u sobu i donese kartu iz ko zna kojeg vremena i potraži je. Naravno našao ju je.
Danas će malo njih tako nešto uraditi.
stjena
Direktni kontakti sa rješavačima su vrlo korisni, a često se "mora" postupiti po principu "ruka ruku mije". Najnoviji događaj: U petak susretoh čovjeka koji je u kikindi veoma poznat po svojim kuharskim vještinama. Ranije se nismo sretali, pa sam mislio da me i ne prepoznaje, ali on mi se obrati po imenu (mom) i napomenu da prati šta radi EKK, i da mu se posebno dopada to što Zlatan i ja u "Kikindskim novinama" u skandinavke uvrštavamo Kikinđane.
Hm,...odmah mi sinu ideja...i evo... juče je majstor kulinarstava uklopljen u skandinavku za naredni broj KN. Njemu nisam ništa rekao, ali vjerujem da će se iznenaditi (prijatno).
Zlatan je nedavno izazvao oduševljenje jedne mlade sportistkinje koju je uvrstio u krštenicu. Ona je tu informaciju podijelila na društvim vezama.
Dakle, neki naš lagani gest nekoga može silno obradovati.
To se traži Slavko! :)
Spomenutim osobama će biti drago,
tebi će koristiti,
klubu će koristiti,
zapravo takvi postupci
koriste svugdje.
Svi sretni i zadovoljni!
I ja sam doživio zgode poput Rešada, Mladena i željka. Čak sam i sastavljao obiteljske križaljke kao Mladen!
Krasna tema, suštinska. Kao i u svakoj drugoj kreativnoj raboti ne može se sve potrošače, ni sve proizvode, ni sve proizvođače, trpati u istu vreću. Više puta je već pominjano kako danas najveće tiraže imaju izdanja koja gaje vrlo ozbiljnu i kvalitetnu enigmatiku (po našim, zanatskim, kriterijima). Znači, kvalitetna enigmatika u enigmatskim izdanjima nije nekomercijalna roba, neki urednici su našli balans. U neenigmatskim izdanjima kriteriji rješivosti trebaju biti bitno strožiji (ti su prilozi izuzetno važni za popularizaciju enigmatike i vrlo je vrijedno što prave zanatlije ipak preuzimaju sve više priloga). Enigmatika na internetu je posebna priča (nema novca ni na jednoj strani, autori i urednici rade besplatno, potrošačima je sve besplatno). Super zanimljivo pitanje "kako podržati početnike" je dotaknuto u prethodnoj temi o potpisivanju nehotičnih "plagijata". Ne mislim da je potpisivanje ponovljenih autora nekakva bitna podrška, nije ni oybiljna greška, no neki drugi način javnog priznanja da je početnik došao do dobre, ali već korištene, ideje bi bio više primjeren. Autorstvo poripada samo prvom. Objavljivanje starih (ne samo vrhunskih) radova bi trebalo biti praksa koja bi bila podsjetnik svima, a početnicima primjer i orijentir. Obaranje kriterija do besmisla (srećom, vrlo rijetka stvar) nije podrška već podilaženje. Pravi užitak i poticaj je kad početnik vidi svoj rad i zna da je prošao bez ikakvih popusta, da je legitiman član društva ozbiljnih autora.
Kad sam tokom svoje dugotrajne autorske karijere objavljivao svoje radove u novinama i časopisima i određivao jedan optimalni nivo kvaliteta radova i njihove rešivosti tako da budi pristupačniji većem broju konzumenata, dogodilo mi se jednom da mi u ruke dođe jedan stariji broj časopisa u kojem je bila i jedna moja ukrštenica. Pa kažem: "Ajde da vidim koliko mogu da rešim svoju ukrštenicu". Rešavao sam, rešavao i naposletku rešio je, ali sam se i namučio. Pa kažem sebi, ako se ja kao autor ove ukrštenice, enigmata, namučih da je rešim, šta ostade za običnog građanina kome je namenjena, a nije enigmata. To mi je bio parametar da odredim nivo kvaliteta i teškoće rešavanja mojih radova. Odonda, pokatkad imam običaj da uzmem da rešavam svoju ukrštenicu, koju sam mnogo ranije sastavio, da vidim gde sam i gde je običan konzument rešavač. Tako sam odredio jedan optimalni nivo koji nudim ljudima koji iz razonode rešavaju moju enigmatiku. I tu sam uspeo.
Jedan naš kolega (prisutan je ponekad na ovom blogu i sigurno će se prepoznati) je bio urednik jednog enigmatskog časopisa i objavljivao visokokvalitetne radove, ali zato i mnogo teže za rešavanje. Pričao mi je kako je na početku bilo dobro, da je dobro išla prodaja i naravno zarada jer je od toga živeo, ali da je svakim narednim brojem sve manja prodaja i sve veća remitenda. Ja sam mu sugerisao da ne forsira visokokvalitetne i teške radove, jer taj njegov list nije namenjen samo nama 30-50 njegovih kolega koji smo na istom nivou kvaliteta s njim i da smo u velikoj manjini u odnosu na obične ljude kojima je list namenjen i da neće zaraditi od nas 30-50, nego je mnogo bitnije da proda 3000-5000 komada od tiraža i tu je zarada. Zato sam mu rekao da spusti nivo kvaliteta, da načini da radovi budu laki i lakše rešivi i da će tako privući publiku. Nije me, nažalost, poslušao i nakon još nekoliko brojeva kad je interes za časopis znatno opao, a remitenda veoma porasla, list se ugasio. Ljudima je jednostavno bilo teško da rešavaju "tešku" enigmatiku, nisu nalazli sebe u tu enigmatiku, nisu više kupovali taj list, tražili nešto što njima više odgovara. Naravno da to ne znači da ćemo ljudima nuditi petparački kvalitet, ali jedan pozamašan, ali prihvatljiv nivo kvaliteta mora da bude. Ljudi rešavaju našu enigmatiku ne da bi se na neki način takmičili s nekim, nego iz razonode, da popune slobodno vreme, ali pre svega da osete zadovoljstvo što to rade i da su uspešno uradili. Da osete slast, kao da su pojeli neki ukusan slatkiš.
Nikola, mislim da se nisi baš adekvatno izrazio u nekim rečenicama.
Lagana ukrštenica može (i treba) da bude vrlo kvalitetna.
Možda se nisam baš adekvatnije izrazio, a možda se nije baš adekvatnije razumelo šta sam napisao. A napisao sam: " Naravno da to ne znači da ćemo ljudima nuditi petparački kvalitet, jedan pozamašan, ali prihvatljiv nivo kvaliteta mora da bude." Time je, mislim, sve rečeno, baš ono što ti kažeš.
Kad kažem "lakše" za rešavanje, nikako ne znači nekvalitetnije, nego da bude dostupnije rešavaču, da autor ne muči rešavača nepoznatim ili teško poznatim rečima, jer mi stvaraoci imamo puno rečnika, enciklopedija i razne literature za sastavljanje, rešavač ih nema da bi rešio. Rešavač ŽELI da reši ukrštenicu, pa ajde da mu to omogućimo!
Jedna mala ilustracija u vezi onoga što sam dosad pisao. Jednom sam rešavao ukrštenicu gde su se ukrštale reči: 1. turska vrsta laute i 2. akcioni film sa Bertom Rejnoldsom u glavnoj ulozi. Rešavanjem sam dobio ČAR-IJA (vodoravno) i - ATOR (uspravno). Nisam znao da rešim, jer nisam znao niti tu lautu, niti film, pa sam morao da tražim pomoć rečnika, vikipedije itd i našao da su reči ČARGIJA i GATOR. Kako ćemo ovo kvalifikovati kao nekakav kvalitet, kad običan rešavač neće ovo rešiti. Koliko ljudi zna za ČARGIJU, koliko za film GATOR? Rešavač nema tih pomagala da reši zadatak i njemu će ostati nerešen. A vrlo lako se tu moglo ukrstiti ČARŠIJA i ŠATOR. Kako ćemo sad ovo oceniti kao nekakav kvalitet i šta je kvalitetnije? Da li je ČARGIJA kvalitetnija reč od ČARŠIJE i da li je GATOR kvalitetnija reč od ŠATORA. U svakom slučaju svaki rešavač će bez muke rešiti ovu drugu varijantu i njemu će TO biti kvalitetnije, jer je puno lakše za rešavanje i ispunjen je osnovni uslov - REŠIVOST zadatka. E, o ovome sam govorio kad sam pisao da nije kvalitet kada se uvrste teže i nepoznatije reči.
Mnogo ranije, kad je izlazio zagrebački "Kviz" sam u opisima sretao ovo: "dio biljke(isto: pismo)". Uredništvo JE POMAGALO rešavaocu da lakše reši ukrštenicu, jer ako se ne može dosetiti da je "dio biljke" - list (jer biljka ima više delova), lakše će doći do rešenja putem "pisma" (tako sam naučio da Hrvati za "pismo" kažu i "list"). U današnjim hrvatskim ukrštenicama za neku tešku odgonetku uredništvo nakon opisa reči u zagradi daje anagram od slova rešenja, pa je rešavaocu lakše da nađe slovo koje mu fali ako je rešio neka od slova iz anagrama. Dakle, kvalitet je veči ako je ukrštenica lakše rešiva.
Svojevremeno sam jednom (inače iskusnom i istaknutom) autoru stavio zamerku zašto je za reč MO napisao opis: grad u Norveškoj, kad je puno bolje bilo napisati ili hemijski znak za Molibden ili autooznaka za Mostar. On mi je odgovorio: ovako je teže i kvalitetnije!!!
Постави коментар