Слободан Бован рођен је 03.02.1960.године у Чичеву kод Коњица у Херцеговини. Основну школу похађао у Главатичеву, а “Ваздухопловну техничку средњу војну школу“ завршио у Рајловцу. Отада ради у ЈНА, ВЈ и ВСЦГ. Живи у Београду. Пјесме објавњивао у “Књижевним новинама“, “Слободи“, “Оку“, “Српској зори“, “Погледима“, “Липару“, “Новој зори“, “Српском Ослобођењу“, на “Радио Београду“, ТВ “Арт-у“ и другдје. Објавио збирке пјесама “Пут“ у издању СКД “Зора“ 1998, Збирку пјесама “Мостови“, СКД “Зора“ 2002. Заступљен у “Антологији српског пјесништва од Барање до Боке Которске – Чудесни кладенац у издању СКД “Зора“, 2002. “Антологији српског пјесништва у Босни и Херцеговини друге половине 20.вијека – Насукани на лист лирике“, у издању Завода за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево у Републици Српској 2006.године и антологији “Друмови су наша отаџбина – пјесме надахнуте сеобама, избјеглиштвом и прогоном српског народа у минулих 11 вјекова“, у издању Завода за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево 2006.године. Члан је Удружења књижевника Србије.
Епски заснован, он тка на лирском разбоју, а тканине су му од сваке кануре и феле. Овај пјесник “рони“ и неким другим просторима – камерним просторима бића, атмосфером сопствене интиме, али и неисцрпним дубинама језичког поетског изричаја, одупирући се, стихом и културом, свакојаком потирању и ништењу сила свакодневице. Лирски огледи о општем и различитом, појединачном и заједничком Слободана Бована дати су искрено и надахнуто, и намјењени су оним којима је јоште стало до људског, национално и културно – цивилизацијског идентитета, а кроз очување и естетизацију прапочелних темеља насљеђа.
Анђелко Анушић
Колико год били строги, морамо уочити да Бован маниром искусног песника, што он одиста и јесте, ваја слике и прилике из језовите прошлости, невеселе збиље и неизвесне будућности. Све то вешто преплиће и често зачини благом, ненаметљивом иронијом. Бован, међутим није оптерећен такозваним великим мотивима, већ својим лирским луковима и рефлексијама, лично претаче у колективно и тако сеже до самог виса универзалног. Постиже то везаним, а не “старомодним“ песничким изразом. Рефлексије су му бритке и разборите, а језик јасан и разговетан.
5 коментара:
Слободан Бован рођен је 03.02.1960.године у Чичеву
kод Коњица у Херцеговини. Основну школу похађао у
Главатичеву, а “Ваздухопловну техничку средњу војну школу“ завршио у Рајловцу. Отада ради у ЈНА, ВЈ и ВСЦГ.
Живи у Београду. Пјесме објавњивао у “Књижевним новинама“,
“Слободи“, “Оку“, “Српској зори“, “Погледима“, “Липару“,
“Новој зори“, “Српском Ослобођењу“, на “Радио Београду“,
ТВ “Арт-у“ и другдје.
Објавио збирке пјесама “Пут“ у издању СКД “Зора“ 1998,
Збирку пјесама “Мостови“, СКД “Зора“ 2002.
Заступљен у “Антологији српског пјесништва од Барање до
Боке Которске – Чудесни кладенац у издању СКД “Зора“, 2002.
“Антологији српског пјесништва у Босни и Херцеговини друге
половине 20.вијека – Насукани на лист лирике“, у издању
Завода за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево у
Републици Српској 2006.године и антологији “Друмови су
наша отаџбина – пјесме надахнуте сеобама, избјеглиштвом и
прогоном српског народа у минулих 11 вјекова“, у издању
Завода за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево
2006.године. Члан је Удружења књижевника Србије.
О КЊИЗИ
Епски заснован, он тка на лирском разбоју, а тканине су му од сваке кануре и феле. Овај пјесник “рони“ и неким другим просторима – камерним просторима бића, атмосфером сопствене интиме, али и неисцрпним дубинама језичког поетског изричаја, одупирући се, стихом и културом, свакојаком потирању и ништењу сила свакодневице. Лирски огледи о општем и различитом, појединачном и заједничком Слободана Бована дати су искрено и надахнуто, и намјењени су оним којима је јоште стало до људског, национално и културно – цивилизацијског идентитета, а кроз очување и естетизацију прапочелних темеља насљеђа.
Анђелко Анушић
Колико год били строги, морамо уочити да Бован маниром искусног песника, што он одиста и јесте, ваја слике и прилике из језовите прошлости, невеселе збиље и неизвесне будућности.
Све то вешто преплиће и често зачини благом, ненаметљивом иронијом. Бован, међутим није оптерећен такозваним великим мотивима, већ својим лирским луковима и рефлексијама, лично претаче у колективно и тако сеже до самог виса универзалног.
Постиже то везаним, а не “старомодним“ песничким изразом.
Рефлексије су му бритке и разборите, а језик јасан и разговетан.
Милосав Кнежевић
ВРИЈЕМЕ ВАТРЕ
Разноврсне ватре горе поред пута
Свака се гаси другачије по себи
У погледу свјетлост ко обмана лута
Ватра је свијетли закон о потреби
Ноћи свијетле ватрама које дишу
Ваздухом којим се купају плућа
Вјетрови им у искушењу носе кишу
Што пада на димњаке затечених кућа
Свака је ватра садашњости умирање
Брзи прелазак прошлости у будућност
Велика тајна се претвара у надање
Садашњост је посуђена свјетлост
Ватром се грије свако да потраје
Све што гори увијек спремно изненади
Један страсни пламен нову наду даје
На огњишту се нова кућа гради
ПОБЈЕДНИК
Стао си замишљен с голубом у руци
Гледаш у даљину само теби знану
Гдје одмара вријеме у нијемој луци
У видик му увијек побједници стану
Теби је сад лако одсутно мудрујеш
У висини тамо ко давнашњи симболи
Шта је изван моћи ти и сада чујеш
Та крута тишина зар те не заболи
Са твог мјеста одлазио нико не би
Мало је знано колико вјетрометина
Лоших вијести носи другима и себи
Нит се има мира код твојих зидина
Твоје су побједе у бронзи саздане
За празнике свечане салве и звона
Ниједно дјело неће да опстане
Као сунце што је пехар од искона
Сада си ослобођен стигао до неба
Гдје застадоше страдалници клети
Колико дарова и хвалоспјева треба
Слава твоја да у вјечност узлети
Čestitam!Malo je reći da su pjesme lijepe i da mi se sviđaju.I sam sam kao osmoškolac pisao pjesme za školske novine.
Постави коментар