Sa vikipedije: Сима Милутиновић (Мостар, 12. јул 1899 — Београд, 11. децембар 1981) био је инжењер и професор Машинског факултета у Београду, најплоднији југословенски конструктор авиона. Рођен је 12. јула 1899. године у Мостару (Херцеговина), где је завршио основну школу и нижу гимназију. Реалку је завршио у Сарајеву 1919. године, а у октобру исте године почео студије на Техничком факултету Универзитета у Београду. У петом семестру прелази на политехнику у Берлину, где је са врлодобрим успехом завршио општу машинску технику и специјализацију у ваздухопловној струци. Дипломирао је новембра месеца 1925. године. Умро је 11. децембар 1981, као пензионисани професор Машинског Факултета Универзитета у Београду.
После завршеног факултета извесно време је провео на раду у немачкој индустрији а затим прешао у Француску где се усавршавао у познатим фабрикама авиона „Блерио“ (франц. Blerio), „Арно“ (франц. Hanriot), „Бреге“ (франц. Breguet), „Потез“ (франц. Potez) и фабрици авио мотора Салмсон (франц. Salmson). Почетком 1927. године враћа се у земљу и запошљава у фабрици Икарус у Земуну у којој се у то време припремала производња војног авиона Потез 25 по француској лиценци. Најпре је радио као шеф фабрикације (производње) а касније као конструктор[2]. У погону фабрике Икарус У Новом Саду се у то време пројектовали и производили хидроавиони домаће конструкције и израде за потребе Поморског ваздухопловства Краљевине Југославије па је инж. Милутиновић пребачен у Нови Сад где је са инж. Јосифом Микл (нем. Josef Mickl) (који је пре и за време Првог светског рата радио као шеф конструкционог бироа за хидроавионе у ÖFFAG-у [3]) сарађивао на пројектима хидроавиона и лаког спортског авиона „Сиви Соко“. Стекавши довољно радног и конструкторског искуства почетком 1930. напушта Икарус и до 1932. радио је на сопственим пројектима. У том периоду завршава пројект лаког школског авиона касније назван СИМ-II, који је започео још док је радио у француској фирми „Блерио“. Авион је направио у сопственој режији уз финансијску помоћ свога брата а мотор Simens SH-14 је купљен на кредит. Авион је први пут полетео 29.05.1930. године са Земунског аеродрома. Прототип овог авиона је направила фирма С. Влајковић и синови из Београда. Иако војно ваздухопловство није одобрило серијску производњу овог авиона откупило је прототип и предала га Удружењу резервних авијатичара а касније га уступила Аероклубу на коришћење. Авион је летео до 1937. године. У време када се појавио, овај авион је био прилично неуобичајене конструкције за школску намену. Био је висококрилац, двосед са упоредним седиштима пилота и инструктора и лаке конструкције. Конзервативно руководство војног ваздухопловства, није прихватило овај авион али је откупом прототипа стимулисало младог конструктора. Стручна јавност је на основу резултата испитивања прототипа схватила да се појавио перспективан конструктор авиона. Већ следеће 1931. године, светлост дана је угледао нови прототип СИМ-VIII школског (туристичко спортског) авиона који је био двосед са седиштима један иза другог, висококрилац, по конструкцији веома сличан СИМ-II али са технолошког аспекта уведене су новине које су омогућиле већу крутост структуре авиона, јефтинију производњу, мању масу, повећану максималну брзину и побољшање аеродинамичке карактеристике. Овим авионом инж. Сима Милутиновић је показао да је не само одличан конструктор авиона већ и изванредан познавалац њихове технологије производње.
Од 1932. до 1935. године, за време велике економске кризе, инж. Милутиновић ради у Команди ваздухопловства у којој са групом инжењера (Физир, Милутиновић, Сивчев и Бишевић) ради на заједничком (што је у то време било неуобичајено) веома успешном пројекту авиона ПВТ.
Од 1935. па до почетка рата 1941. године инж. Сима Милутиновић ради у Првој српској фабрици аероплана „Рогожарски“ као шеф консртукционог бироа и руководилац фабрикације. Овај период је био најплоднији у раду овог пројектанта авиона. У том периоду је инж. Милутиновић реализовао 11 авиона за потребе југословенског ратног и поморског ваздухопловства. Огледао се у готово свим врстама авиона од једномоторних школских авиона до двомоторних лаких бомбардера, као и хидроавиона. Поред авиона инж. Милутиновић је конструисао у том периоду и 12 елиса од двокраких до четворокраких намењених авионима велике снаге. Тих година у сваком тренутку инж. Милутиновић је имао у раду најмање три авиона, један на цртаћим таблама конструкционог бироа, други је био у прототипској радионици или у серијској производњи а трећи је испитиван у лету.
После напада Немачке на Југославију априла 1941. године и окупације Југославије, пошто је фабрика „Рогожарски“ радила за потребе немачке ратне индустрије, инж. Милутиновић је одбио да даље ради у „Рогожарском“ и остао је ангажован само на факултету на коме се није одржавала настава. Одмах по ослобођењу Београда већ октобра 1944. године, вратио се у „Рогожарски“ као технички руководилац предузећа где је организована поправка и ревизија авиона авиона за потребе Црвене армије и Југословенског ратног ваздухопловства. У овом периоду инж. Милутиновић је извршио реконструкцију амортизера и појачање стајних трапова за ловачке авионе типа Јаковљев (ЈАК).
У послератном периоду професор Сима Милутиновић је наставио да се бави конструисањем летелица, па је 1946. године учествовао на Конкурсу који је расписала Команда ваздухопловства и на основу предратног бомбардера Р-313 пројектовао двомоторни тренажни бомбардер Икарус 214 који је у неколико варијанти серијски произвођен у фабрици Икарус. Као искусни пројектант учествовао је на пројектима неколико типова авиона и био је сарадник Ваздухопловно-војно-техничког института у Жаркову.
6 коментара:
Rešenje: SIMA MILUTINOVIĆ
Vlašar
Da.
Sa vikipedije:
Сима Милутиновић (Мостар, 12. јул 1899 — Београд, 11. децембар 1981) био је инжењер и професор Машинског факултета у Београду, најплоднији југословенски конструктор авиона.
Рођен је 12. јула 1899. године у Мостару (Херцеговина), где је завршио основну школу и нижу гимназију. Реалку је завршио у Сарајеву 1919. године, а у октобру исте године почео студије на Техничком факултету Универзитета у Београду. У петом семестру прелази на политехнику у Берлину, где је са врлодобрим успехом завршио општу машинску технику и специјализацију у ваздухопловној струци. Дипломирао је новембра месеца 1925. године. Умро је 11. децембар 1981, као пензионисани професор Машинског Факултета Универзитета у Београду.
После завршеног факултета извесно време је провео на раду у немачкој индустрији а затим прешао у Француску где се усавршавао у познатим фабрикама авиона „Блерио“ (франц. Blerio), „Арно“ (франц. Hanriot), „Бреге“ (франц. Breguet), „Потез“ (франц. Potez) и фабрици авио мотора Салмсон (франц. Salmson). Почетком 1927. године враћа се у земљу и запошљава у фабрици Икарус у Земуну у којој се у то време припремала производња војног авиона Потез 25 по француској лиценци. Најпре је радио као шеф фабрикације (производње) а касније као конструктор[2]. У погону фабрике Икарус У Новом Саду се у то време пројектовали и производили хидроавиони домаће конструкције и израде за потребе Поморског ваздухопловства Краљевине Југославије па је инж. Милутиновић пребачен у Нови Сад где је са инж. Јосифом Микл (нем. Josef Mickl) (који је пре и за време Првог светског рата радио као шеф конструкционог бироа за хидроавионе у ÖFFAG-у [3]) сарађивао на пројектима хидроавиона и лаког спортског авиона „Сиви Соко“. Стекавши довољно радног и конструкторског искуства почетком 1930. напушта Икарус и до 1932. радио је на сопственим пројектима. У том периоду завршава пројект лаког школског авиона касније назван СИМ-II, који је започео још док је радио у француској фирми „Блерио“. Авион је направио у сопственој режији уз финансијску помоћ свога брата а мотор Simens SH-14 је купљен на кредит. Авион је први пут полетео 29.05.1930. године са Земунског аеродрома. Прототип овог авиона је направила фирма С. Влајковић и синови из Београда. Иако војно ваздухопловство није одобрило серијску производњу овог авиона откупило је прототип и предала га Удружењу резервних авијатичара а касније га уступила Аероклубу на коришћење. Авион је летео до 1937. године. У време када се појавио, овај авион је био прилично неуобичајене конструкције за школску намену. Био је висококрилац, двосед са упоредним седиштима пилота и инструктора и лаке конструкције. Конзервативно руководство војног ваздухопловства, није прихватило овај авион али је откупом прототипа стимулисало младог конструктора. Стручна јавност је на основу резултата испитивања прототипа схватила да се појавио перспективан конструктор авиона. Већ следеће 1931. године, светлост дана је угледао нови прототип СИМ-VIII школског (туристичко спортског) авиона који је био двосед са седиштима један иза другог, висококрилац, по конструкцији веома сличан СИМ-II али са технолошког аспекта уведене су новине које су омогућиле већу крутост структуре авиона, јефтинију производњу, мању масу, повећану максималну брзину и побољшање аеродинамичке карактеристике. Овим авионом инж. Сима Милутиновић је показао да је не само одличан конструктор авиона већ и изванредан познавалац њихове технологије производње.
Од 1932. до 1935. године, за време велике економске кризе, инж. Милутиновић ради у Команди ваздухопловства у којој са групом инжењера (Физир, Милутиновић, Сивчев и Бишевић) ради на заједничком (што је у то време било неуобичајено) веома успешном пројекту авиона ПВТ.
Од 1935. па до почетка рата 1941. године инж. Сима Милутиновић ради у Првој српској фабрици аероплана „Рогожарски“ као шеф консртукционог бироа и руководилац фабрикације. Овај период је био најплоднији у раду овог пројектанта авиона. У том периоду је инж. Милутиновић реализовао 11 авиона за потребе југословенског ратног и поморског ваздухопловства. Огледао се у готово свим врстама авиона од једномоторних школских авиона до двомоторних лаких бомбардера, као и хидроавиона. Поред авиона инж. Милутиновић је конструисао у том периоду и 12 елиса од двокраких до четворокраких намењених авионима велике снаге. Тих година у сваком тренутку инж. Милутиновић је имао у раду најмање три авиона, један на цртаћим таблама конструкционог бироа, други је био у прототипској радионици или у серијској производњи а трећи је испитиван у лету.
После напада Немачке на Југославију априла 1941. године и окупације Југославије, пошто је фабрика „Рогожарски“ радила за потребе немачке ратне индустрије, инж. Милутиновић је одбио да даље ради у „Рогожарском“ и остао је ангажован само на факултету на коме се није одржавала настава. Одмах по ослобођењу Београда већ октобра 1944. године, вратио се у „Рогожарски“ као технички руководилац предузећа где је организована поправка и ревизија авиона авиона за потребе Црвене армије и Југословенског ратног ваздухопловства. У овом периоду инж. Милутиновић је извршио реконструкцију амортизера и појачање стајних трапова за ловачке авионе типа Јаковљев (ЈАК).
У послератном периоду професор Сима Милутиновић је наставио да се бави конструисањем летелица, па је 1946. године учествовао на Конкурсу који је расписала Команда ваздухопловства и на основу предратног бомбардера Р-313 пројектовао двомоторни тренажни бомбардер Икарус 214 који је у неколико варијанти серијски произвођен у фабрици Икарус. Као искусни пројектант учествовао је на пројектима неколико типова авиона и био је сарадник Ваздухопловно-војно-техничког института у Жаркову.
A,I NOĆU MISLIM,VTI.
Постави коментар