NIŠTA NIJE DALEKO

Autobuski selfi

Eroteka (c)

Kad je cilj bitan, onda ništa nije daleko. Kikinda-Rabac je tričavih 800 km u jednom pravcu. Prava sitnica! Malo veća sitnica je Novi Pazar-Rabac, ciglih hiljadu km (to je otprilike tisuću km).“ Rešade, sokole, idemo li?“ iskoristih sredstva moderne komunikacije da uspostavim kontakt s kolegom koji nadire s juga prema Novom Sadu (tački sastanka južnog i sjevernog koridora). Povratna informacija kazuje da je već dosta odmakao od Novog Pazara (polazak je bio u 15.15). Rekoh mu da ću javiti kada krenem iz Kikinde jer moramo biti u toku jer nam autobusi stižu u približno isto vrijeme. Bus iz NS kreće u 22.30 po redu vožnje. Božo javlja da je bazna stanica u BL u stanju pune pripravnosti. Radoja ide, On će s Nebom, a s njima u kolima je i Gojko, a Rešad i ja smo planirani s gazda-Božom. Polazak je u 8.00 ispred Gojkove zgrade. Molim Božu da nas ne čeka u cik zore na autobuskoj stanici, znamo Rešad i ja da naručimo kafu i u nepoznatom gradu, ali osjećam da Božo neće molbu usvojiti te da ćemo imati doček na dolaznom peronu.

Velika je sreća što imam direktan bus KI-BL (zapravo, ide do Prijedora) što znatno olakšava. Najbolja Od Svih Žena taj dan je napekla pite 4-5 tepsija, štrudlu s makom, kiflice, nekakvo meso...Šalje sinčiću u NS, sinčiću apsolventu koji taj dan dočekuje devojku iz Temišvara, koja studira u Amsterdamu (Đe se nađoše, pojma nemam!). Treba mama da pokaže da sinčić nije tikva bez korijena pa je napakovala i napakovala. Dobio sam dodatnu instrukciju: „Kad mu budeš davao pare, učini to diskretno“!!! (Kako je pronicljivo zaključila da ću mu dati i novca, pitam se i sada).

Smještam se u bus i javljam: „Polećemo iz Kikinde, Rodžer!“. „Stižemo u BG, ali kažu da ćemo tu praviti pauzu i da ćemo krenuti tek u 21“ – Reško javlja a u glasu mu se osjeća blaga doza panike (hoće li stići na vrijeme). Iz Kikinde je krenulo sedmoro putnika, ali iskustvo mi govori da će biti navala u NS, pa upotrebljavam sav svoj urođeni šarm i najavih vozačima da imam jednog koji stiže iz NP i da MORA u naš autobus, te da znam da bi moglo biti gužve u NS. Vozači su puni razumijevanja. Kažu da znaju da bus iz NP stiže približno u isto vrijeme, te da ćemo napraviti „diverziju“. Taj tajanstveni putnik samo treba da nas sačeka na dolaznom peronu, da pređe u naš bus, pa je nebitno kolika će gužva biti. Naime, uvijek postoje 2-3 sjedišta za koje se karte ne puštaju u prodaju. Zahvalih se ljudima, maših se telefona – „Aloooo, Požega?! Rešade, kad stigneš u NS nigdje ne miči i sačekaj moj bus, pa ćeš samo preći“. „Primljeno k znanju“, reče (a ja ne posumljah da mi se moglo desiti da neće poslušati naređenje/uputstvo“. Ubrzo stiže poruka (SMS) „Stigli u 22.10“. Pozovem i kažem ovim riječima:“Stižem za 5-6 minuta. Čekaj“ (Moja je greška bila što ne rekoh: „Čekaj i ne mrdaj!“.

Stižemo u 22.15. Ognjen me čeka. Diskretno mu dadoh pare, manje diskretno mu uručih torbetinu, pozdravih se s njim jer žuri jer „ima posla“. Osvrćem se, nema Rešada. U 22.20 bus treba da ide na polazni peron. Đe je taj čovjek, pitam se. Pita se i jedan od vozača. Hvatam se telefona: „Đe si?“. Odgovara da je NA TREĆEM PERONU. To je rekao dovoljno glasno da ga je čuo i vozač. Kaže: „Odlično, to je naš peron, idemo“. Dolazimo na treći peron, a tamo...Rešad NIJE na trećem peronu već iza rešetaka. Ne pušta ga Kerber na ulazu. Rešad nije na peronu, ali zato milion ljudi jeste! Ostavljam jaknu na svom sjedištu („zauzeto je!“) probijam se kroz stampedo koji nadire od ulaza u bus. Prilazim i pitam što ne ulazi, a on odgovara „Nećeeeee da me pusti“. „Pa što nisi uzeo peronsku kartu?“ – povišenim tonom samozvanog vođe puta, upitah. „Ne daju...kažu ne može ako su sve karte prodate“ – odgovara Rešad. Priskače u pomoć jedan od vozača i kaže: „Puštaj ga ide s nama“. Ovaj čuvar reda i poretka ili je gluv ili ono s „P“ na kraju prethodne riječi, ali ne pušta. Kaže da treba da vidi da li će biti mjesta u busu. (Rešad je samo trebalo da uzme peronsku kartu, da ne pita nište, kao prati nekog i ne bi bilo stresa). Vozač mi reče da ne brinem, neće ga ostaviti, pa se vraćam u bus,...kad tamo neki rmpalija na mom sjedištu (sjedi na pola moje jakne). Odlučno rekoh „To je moje mjesto još iz Kikinde“. „Dvokrilni ormar“ me pogleda ispod oka i upita: „Oba?“. Rekoh „Oba su zauzeta“. Nisam sklon laganju pa da kažem „Oba su zauzeta od Kikinde“ već pokazah na zarobljenika iza rešetaka. Dobroćudni grmalj ustaje, vozač priskače da napravi reda...premiješta neke žene („Vi, ovdje, vi ovdje...vi dođite ovamo i smješta neku gospođu na sjedište koje drže u rezervi, a vi gospodine na njeno mjesto“. Izlazi iz busa i kaže Čuvaru Vrata Raja da ima mjesto za Rešada i kaže mu: „Trči po peronsku kartu, čekaćemo te“. Kasnili smo u polasku 6-7 minuta, sve zato što pojedinci (nećemo ih imenovati) ne slušaju naređenja. Smješta se Rešad na „njegovo“ sjedište za koje sam se lavovski borio i priča- „Stigli smo i vidim da imam 20 minuta do polaska i otrčim do blagajne. Čekam u redi i tražim kartu a šalteruša mi mirno reče: „Ovo je železnička stanica!“ (Stvarno se ŽS nalazi ispred dolaznih perona za autobuse). Otrčah do autobuske stanice do šaltera, a kažu mi NEMA karata“. Ostalo znamo!

Dobro je, bilo je stresno, ali smo krenuli.

Moj problem kad putujem autobusom, ne mogu da spavam. Ovoga puta vožnja je brzo prošla (tih 7-8 sati) jer nismo zaklapali usta. Uradili smo ono što najviše mrzim – pun autobus, svi šute, spavaju, slušaju muziku, miruju, a neko (obično dvije babe) melju li melju...E, te dvije babe te noći su imale inicijale RB i SB. Pretresli smo enigmatske teme uzduž i poprijeko, a onda opet i opet. Ispred nas su dvojica starijih ljudi (60-65 godina). Prisiljeni su da slušaju, a bogami dovoljno smo glasni (posebno jedan od nas dvojice) da nas čuju i na udaljenim središtima. Tokom puta, putnici izlaze pa se autobus polagano prazni. Negdje u npr. Derventi, jedan od putnika ispred nas ustade da nađe drugo mjesto pozadi (zaključujemo da smo mu se popeli na vrh k...hm..glave). Ovaj drugi, čvršći, ostaje i dalje na svom mjestu. Valja napomenuti da se taj gospodin iz Mokrina, povremeno uključivao u naš razgovor. Tačno u 00,03 Rešadu sam čestitao rođendan. Bus je kasnio skoro sat vremena (iz nekog razloga nije išao autoputem već kroz neka sela). Zove Božo da vidi šta je s nama. Odgovaram da stižemo za deset minuta, i stigli smo. Božu je ustao u cik zore da dočeka ovu dvojicu blebetala, pa se još i načekao. Žao mi je, baš mi krivo što ga mučimo, ali valjda će biti prilike da mu vratimo. Prije izlaska, naš vjerni slušalac Mokrinčanin, okrenu se i reče: „Baš vam hvala, uživao sam u vašem razgovoru, puno anegdota“. Kažem:“Izvinite!“, a on: „Ne, iskren sam. Stvarno ste mi prekratili vrijeme“. Dodatno nas je pozdravio kada smo preuzimali torbe.

Pozdravismo se s Božom i predali smo mu se u njegove ruke.

Sad će Rešad dopuniti, ako sam šta propustio u ovom kratkom osvrtu(hahahahhaha).

Sledeći nastavak (ako me ne linčujete zbog ovako dugih tekstova) zvaće se BANJA LUKO I TA TVOJA SELA