Piše: Radoja Racanović
ZLEGA
U tekstu
koji je nedavno objavio beogradski veb portal Pravda o rodnom mjestu i
zadužbini Miloša Obilića, a koji su prenijeli mnogi portali, navodi se izjava
matere Evgenije, jedine monahinje u prije dvadesetak
godina obnovljenom manastiru Svetog Romana (nalazi se između sela Mrmoš i
Laćisled kod Aleksandrovca):
– Manastir
je zadužbina Miloša Obilića, a u njemu je sahranjena njegova majka Grozdana.
Njegov otac zvao se Zlega, a i danas postoji selo koje je po njemu dobilo ime.
Milošev brat se zvao Mrmoš i selo Mrmoš je po njemu dobilo ime. –
ZLEGA je očigledno naše staro i potpuno
zaboravljeno muško ime. Nije jasno koje selo je po njemu dobilo ime, ali
vjerujem da na odgovor nećemo dugo čekati – možda će ga dati i neko od
kolega.
Treba reći
da tekst obiluje za nas enigmate zanimljivim pojmovima, uglavnom toponimima:
KOBILJAK, MANASTIRAK, MILOŠEVA CRKVA, MILOŠEV GRAD, OBLA ČUKA, PEPELJUŠA,
POPOVA GLAVA, POPOVA RUKA, POPOV DLAN, POPOV GROB...
IZVOR. OVDE
10 коментара:
Vjerovatno se radi o dva sela: Gornja Zleginja i Donja Zleginja.
Imena tih sela u nekim se izvorima spominju i u množini, a u "Imeniku mesta u Jugoslaviji" Donja je u jednini, a Gornja u množini (Gornje Zleginje). u Rječniku JAZU imena su Zleginja Donja i Zleginja Gornja te Zleginje Donje i Zleginje Gornje.
Ni u Rečniku SANU, ni u Rječniku JAZU nema imena (i riječi) ZLEGA.
U "Rječniku osobnih imena" (M. Šimundić) spominju se imena Zlenka, Zlenko, Zlena, Zleno s objašnjenjem da su od staroga češkog imena Zlen (zapravo praslavenskog) – izvedenog od imenice zlo.
U "Prosvjetinom imenoslovu" (M. Bosanac) zabilježena su imena Zlin, Zlina s napomenom da su starinska zaštitna (profilaktična) imena. To su imena koja su djecu trebala čuvati od zlih duhova i nesreća (Vuk, Leon, Ljutica, Gruban, Grdan, Mrgud, Mrđen, Arslan...).
Ne znam ništa o Zlegi, ali mi je tekst bio interesentan zbog fantazmagorične pseudobiografije epskog tj. mitskog junaka o čijim se generalijama spekuliše već 627 godina, a ne postoji nijedan istorijski izvor koji bi potvrdio da je tzv. Miloš Obilić uopšte postojao, a kamoli da je bio sin majke Grozdane i oca Zlege. I onda nam, nakon svih viševekovnih naklapanja, mati Evgenija rešava problem i pokazuje prstom zadužbinu viteza iz epske poezije. :)
Zaista urnebesno. Prvo, jedan savremen čovek ne bi smeo da uzima za ozbiljno crkvenu mitologiju i teološke halucinacije, a drugo, siguran sam da je od Kosovske bitke do danas bilo mnogo Miloša Obilića, pa je možebiti u nekoj kruševačkoj zabiti nekada živeo neki ostrašćeni rodoljub, nosilac slavnog imena.
Podsetila me ta priča na jednu zabludu iz detinjstva: ja sam do neke 5. godine verovao da je Marko Kraljević poginuo na jednom bregu gde sam sa babom išao na izlete.
Ako je išta ovdje urnebesno, onda je to tvoj komentar, Mladene. Naročito činjenica da si najvećeg junaka u kolektivnom sjećanju srpskog naroda nazvao tzv. Ti vjerovatno znaš kako se zvao Arhelajev otac i Pelejeva baba (Ahilove i Odisejeve neću ni da pominjem), i 'ladno bi ih uvrstio u ukrštenicu bez tog tzv. Oprosti, ako griješim.
Jeste TZV., Radoja. Tu se ništa ne može: nema pouzdanih podataka o njegovom životu, tako da ne možemo znati ni da li se epski junak koji je, jelte, rasporio Murata od učkura do bijela grla (lično ne vidim herojstvo u tom činu, naročito ako u obzir uzmemo posledice) zvao Miloš Obilić. Prošao je čitav vek od Kosovskog boja do prvog pojavljivanja njegovog imena u kakvim-takvim istorijskim spisima, a čak se ni tada - dakle u 15. veku - o njemu ništa znalo nije. Za 100 godina narod štošta može da izmašta, pa kad se tome dodaju konkretne istorijske okolnosti - sasvim je očigledno zbog čega se već u prvom veku nakon Kosova raširio mit o junaštvu (i pobedi, ali to je druga tema). Miloš Obilić je (bio) personifikacija željene snage poraženih i potlačenih, i dok mu mati Evgenija nije krstila roditelje - narod ga je, dragi Radoja, smatrao sinom vile i zmaja.
Elem, za mene je Miloš Obilić mitološka ličnost u rangu sa Arhelajem, Pelejem, Ahilom itd., ali mi je za nijansu draži od njih - jer su ga izmislili moji preci, a ne Grci. Međutim, Grci su bili pismeni još u vreme kad su Sloveni bili samo daleki karpatski futur, pa se njihovim božanstvima lako ulazi u trag i rodoslov, a o našim bogovima i herojima se ne zna ni kako su ih tačno zvali oni koji su ih kreirali (zato, dakle, tzv. Miloš Obilić, a ne tzv. Ahil).
Uzgred, pre 2-3 godine sam u jednim nebitnim lozničkim novinama objavio ukrštenicu posvećenu tom "kolektivnom sećanju" na Miloša Obilića, i u te svrhe sročio propratni tekst. Kopiram:
Istorijski podaci o legendarnom srpskom junaku sa slike (1) su šturi, neverodostojni i kontradiktorni, pa se dovodi u pitanje i samo njegovo postojanje.
Po predanju, bio je sin vile i zmaja, vitez u službi cara Lazara i verenik njegove ćerke Olivere. U kosovskoj bici je, posluživši se lukavstvom, ubio Murata, izgubio život i stekao večnu slavu.
Međutim, ime Muratovog ubice se u srpskim izvorima ne spominje sve do XV veka. Turski i vizantijski spisi govore o „neverniku Kobili“, a etabliranju njegovog kulta je ponajviše doprinela epska poezija. Ipak, status svetog srpskog junaka je stekao tek zahvaljujući Njegoševoj apoteozi u „Gorskom vijencu“.
Nemoguće je utvrditi da li je reč o istorijskoj ličnosti, ali njegov lik često povezujemo sa glumcem (2), koji ga je oživeo u bajkovitom filmu Zdravka Šotre (po scenariju Ljubomira Simovića) „Boj na Kosovu“ iz 1989. godine.
Што гођ има Србина јунака.
Свакога су одгојиле виле,
Млогога су змајеви родили,
Сваког ћу ти по имену казат:
Ево првог тебе, Обилићу...
(из епске народне пјесме „Милош Обилић змајски син“)
Mit ili istina? Još je Sokrat na to pitanje odgovorio, ovako: „Ta kada ne bih, kao naši učeni ljudi, vjerovao to ne bi bilo čudnovato... Pa ako neko u njih ne vjeruje i pregne da svako od njih svede na nešto što je prilika istini, tome će u njegovoj nespretnoj učenosti biti zato potrebno mnogo vremena.“
Pa, šta znam... Generalno mi ne smeta što ljudi veruju u duhove, u vampire, u bogove, u Deda Mraza, Miloša Obilića itd., ali ne bih voleo da imam u kući ili u bliskom okruženju nekoga ko je na magijskom, mitskom ili sličnom nivou.
A "vede", zar one nisu klica filozofskog učenja a obiluju i mitovima i magijom?
Постави коментар