Ja pomalo poznajem ženu koja je 1969. godine predala štafetu Titu - to je Katica Hedrih, devojačko prezime Stevanović. Ona je redovni profesor i šef Katedre za mehaniku Mašinskog fakulteta Univerziteta u Nišu, akademik Akademije nauka visokih škola (univerziteta) Ukrajine i Akademije nelinearnih nauka - Moskva. Poznajem je prilično dugo jer je mnogo mojih drugova iz srednje škole kod nje polagalo diplomski ispit na Mašinskom fakultetu u Nišu, a neki i magistarske ispite i doktorske disertacije. Sarađivala je sa firmom u kojoj sam radio skoro 20 godina... Ipak, najbolje smo se upoznali putujući autobusom od Niša do Beograda - nekoliko puta smo se slatko ispričali (tri sata bez pauze). Imala je običaj da vozom putuje u Moskvu ili Kijev, pa je autobusom putovala do Beograda, a ja sam često snimao raznorazne kvizove na RTS-u, B-92, Pinku, Avali (Hepi)... Ono, ja sam pričljiv, ali od ove, vrlo vesele i pričljive žene nisam mnogo dolazio do reči. Sećam se i danas njene priče o tome kako je njen suprug Otmar Hedrih uspeo da izgubi kolica "Kiko" koje je sedamdesetih godina kupio za njihovog sina u Ljubljani: stavio ih čovek u boks autobusa (čuvena linija "Niš-ekspresa" Ljubljana-Skoplje ili Skoplje-Ljubljana... kod Slavonskog Broda se otvorio boks i iz njega su ispala SAMO ta kolica! Desetak minuta kasnije sustigao ih je čovek koji je vozio "fiću" iza autobusa - stao i pokupio kutiju sa kolicima, sustigao ih u SB i na autobuskoj stanici vratio ovaj, tada veoma skup artikal.
8 коментара:
DVADESETPETI MAJ - DAN MLADOSTI
TAD IM JEDVA PAMTE DOSADNI SLET!
Da i lijepo.
Veseli ovi "pioniri" na fotografiji.
Možda je ovom anagramu bilo mesto u "Nostalgiji"?!
Da li je neko od posjetilaca bloga učestvovao u sletu na Stadionu JNA?
Ja pomalo poznajem ženu koja je 1969. godine predala štafetu Titu - to je Katica Hedrih, devojačko prezime Stevanović. Ona je redovni profesor i šef Katedre za mehaniku Mašinskog fakulteta Univerziteta u Nišu, akademik Akademije nauka visokih škola (univerziteta) Ukrajine i Akademije nelinearnih nauka - Moskva. Poznajem je prilično dugo jer je mnogo mojih drugova iz srednje škole kod nje polagalo diplomski ispit na Mašinskom fakultetu u Nišu, a neki i magistarske ispite i doktorske disertacije. Sarađivala je sa firmom u kojoj sam radio skoro 20 godina... Ipak, najbolje smo se upoznali putujući autobusom od Niša do Beograda - nekoliko puta smo se slatko ispričali (tri sata bez pauze). Imala je običaj da vozom putuje u Moskvu ili Kijev, pa je autobusom putovala do Beograda, a ja sam često snimao raznorazne kvizove na RTS-u, B-92, Pinku, Avali (Hepi)... Ono, ja sam pričljiv, ali od ove, vrlo vesele i pričljive žene nisam mnogo dolazio do reči.
Sećam se i danas njene priče o tome kako je njen suprug Otmar Hedrih uspeo da izgubi kolica "Kiko" koje je sedamdesetih godina kupio za njihovog sina u Ljubljani: stavio ih čovek u boks autobusa (čuvena linija "Niš-ekspresa" Ljubljana-Skoplje ili Skoplje-Ljubljana... kod Slavonskog Broda se otvorio boks i iz njega su ispala SAMO ta kolica! Desetak minuta kasnije sustigao ih je čovek koji je vozio "fiću" iza autobusa - stao i pokupio kutiju sa kolicima, sustigao ih u SB i na autobuskoj stanici vratio ovaj, tada veoma skup artikal.
Rekoh li ja da je ovo trebalo u "Nostalgiju" :)
Ja sam bio ucesnik zadnjeg sleta kojem je prisustovao i sam Tito! Partnerke Pazarcima (vezbali smo zasebno oko godinu) bile su Valjevke!
RESAD
Постави коментар