REČ PO RIJEČ (1505)

EMINA

Počelo je darivanje za Osmi mart. Mi se pridružujemo i svim damama, saradnicama i posetiteljkama ovog bloga poklanjamo Eminu, najpoznatiju pesmu Alekse Šantića:

Sinoć, kad se vratih iz topla hamama,
Prođoh pokraj bašte staroga imama;
Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina,
S ibrikom u ruci stajaše Emina.

Ja kakva je, pusta! Tako mi imana,
Stid je ne bi bilo da je kod sultana!
Pa još kad se šeće i plećima kreće...
- Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!...

Ja joj nazvah selam. Al' moga mi dina,
Ne šće ni da čuje lijepa Emina,
No u srebren ibrik zahitila vode
Pa po bašti đule zalivati ode;

S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste
Rasplete joj one pletenice guste,
Zamirisa kosa ko zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!

Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
No meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njome crko'!...

Ova pesma je davno ušla u naš trajni duhovni prtljag, svi smo je učili napamet i nebrojeno puta pevali, sto puta nam je grejala dušu svojim starinski prisnim sjajem i na sto načina se ispreplela sa našim životima. Emina je tekst posvećen našom upotrebom, što znači da u njoj vidimo više od obične pesme, u svom smo je doživljaju „unapredili“ u napola narodnu pesmu, u noj bismo hteli videti nešto samotvorno, nešto samo od sebe nastalo, a ne izmajstorisano. Šantić je tu samo onaj kroz čija se usta pesma kazala.

Izvor: opusteno.rs