ZA ROĐENDAN

 

REBUSANJE (A720)

4, 5, 1, 4, 6, 6

Amir Begović

ANAGRAMIRANJE (A1030)

JA KORAČAM A I DONIRAM

Amir Begović

 

ANAGRAMIRANJE (A987)

 VIKNEM: NE DAVI! 

Amir Begović 

ANAGRAMIRANJE (A986)

 ATAK SA KLUPE!

 Amir Begović

"KVIZORAMA"

 

Kvizorama 1723, 03.05.2025.

Prilog: Branko Milovanović

"KVIZORAMA" (1716)

Kvizorama, 1716, 15.3.2025.
 Prilog: Branko Milovanović

"KVIZORAMA" (1715)

Kvizorama 1715, 08.03.2025.P

Prilog: Branko Milovanović

"KVIZORAMA" (1705/1706)

 Kvizorama 1705/1706, 28.12.2024.

"KVIZORAMA" (1698)

Kvizorama 1698, 09.11.2024.
 Prilog: Branko Milovanović

"KVIZORAMA" (1698)

Kvizorama 1698, 09.11.2024.

"KVIZORAMA" (1697)

Kvizorama 1697, 02.11.2024.
 Prilog: Branko Milovanović

REBUSANJE (A205)

4, 7, 6

Amir Begović

EDL 2024 - 16 poena (34423)

"KVIZORAMA" (1683)

 Kvizorama 1683, 27.07.2024.

Prilog: Branko Milovanović

"KVIZORAMA" (1680)

Kvizorama 1680, 06.07.2024.
 Prilog: Branko Milovanović

POBOGU, LJUDI!

Nebojša, Božo, Rešad, Gojko, Slavko i Amir u "Marčelu" (foto: konobarica)

Eroteka (p)

U Banja Luku smo stigli sa znatnim zakašnjenjem u odnosu na planirano. Odmah smo se na autobuskoj stanici raspitali za autobus za Travnik. Nema prije jutra! Amira Begovića hvata blaga panika, a u svrhu podizanja raspoloženja, peckam ga da krene s nama za Novi Sad u 00,30, pa da ujutro hvata bus za Travnik, ili da iz Novog Sada ide do Zagreba, pa u Travnik. Nije mu smiješno. Ljudina Božo ga umiruje govoreći mu da ništa ne brine, ide na konak kod njega, pa će ga on ujutro nakon kafe ispratiti na bus. Još jedno tapšanje za Božu! Ima još jedan vrlo važan Božin gest koji je za svaku pohvalu, ali nemam dozvolu da to javno napišem. Mogu samo kazati da se nadam da ću mu se odužiti već za Dane ludaje u septembru u Kikindi.Treba uvijek isticati da među enigmatima vlada uzajamno uvažavanje i podrška, makar ja to tako osjećam. Izuzeci su u ovom kontekstu nebitni.

Na autobuskoj stanici se začu neki tup udarac, pogledasmo, a ono Amiru pao kamen sa srca. Sad možemo na dogovoreno mjesto za susret. Zauzeli smo strateški dobru poziciju u piceriji “Marčelo”, nas četvorica uz pomoć ljubazne konobarice spajamo dva stola jer čekamo Nebojšu i Gojka koji “kaskaju” za Božom Šumaherom, te Dinka Osmančevića i Gojkovu Najbolju. Nakon nekoliko minuta stižu njih dvojica i nose vijesti da Dinko ne može da dođe jer ima obaveze. Zaista smo kasnili, pa bilježim opravdan izostanak. Žao mi je jer sam želio da se upoznam s njim. Takođe, Gojko reče da će Najbolja izostati jer joj je neprijatno. Tu se svi okomismo na Gojka, “Čuj, neprijatno!... Ne može to tako!”. Rekoh mu da joj kaže da ću je javno isprozivati na blogu, pa da ubuduće pazi kako se ponaša. Naravno, sve je ovo rečeno kroz šalu i veselje.

Pravimo plan. U “Marčelu”  ćemo se pribrati uz neko osvježavajuće piće, Nebu i Gojka ćemo poslati da se odmaraju, a Božo će nas voditi na ćevape “Kod Muje”, pa na autobusku stanicu. Baš je trebalo da glasamo i jednoglasno usvojimo dnevni red, kad Božo ciknu: “Šta je ovo, Sunce ti žarko?! (gleda u telefon). “Šta je ovo na tvom blogu?” – upita me. Zamalo mi ne ispade pivo iz ruke. Prvo mislim da se šali, a onda kad vidim da je ozbiljan, povezah se na internet i otvorih TIO. Čitam i ne vjerujem svojim očima. Mladen Marković je još tog jutra u 9.10 postavio komentar: Stižu li ti pompezno najavljeni rezultati? Valjda neko od ovih srebrodobitnika ima telefon sa zadnjom kamerom (ako nemate, mogao sam vam dati jedan da ponesete). Nacentriraš, pa klik na crveni kružić, pa save... i cap na blog. Pitam za druga, čuo sam da među laureatima ima i odsutnih. Nije 1972, živimo u elektronskoj eri”. Iza toga, ubrzo je Dejan Minić napisao komentar u kome navodi da je nedopustivo da se tako dugo čeka na objavu rezultata. Dragiša Cetić pokušava da sve okrene na šalu, ali badava…slijedi niz komentara, o tome kako nije u redu ovo ili ono.

Mladenov komentar u 16.02: Možda ne bi trebalo da se začudimo ako se večeras pojavi oglas na blogovima: "Prodajemo rezultate interesentima. Dobijate popust ako uzmete svih 5 kategorija.". Ukratko, ovo je uvredljivo za sve one koji su iz pukog entuzijazma trošili vreme i energiju da bi podržali natječaj bez nagrada (da ne kažem: jedan apsurdni konkurs), jer je očigledno da se rezultati do daljnjeg kriju od onih koji ih nisu uživo videli ili čuli.

Pade mi klapna!? Čekaj da rekapituliram. Rezultati su objavljeni (ono što je objavljeno) sinoć, danas smo cijeli dan bili zauzeti izletom i putovanjem, nemam pristup internet, a svjetski problem je to što će rezultati biti objavljeni čim to bude moguće. Ovi moji za astalom pokušavaju da me povrate u život. Čekajte, sokolovi, niko se ne istresa na Tanjug, BBC, Rojters, Ansu, Večernjak, prvi i drugi dnevnik RTS-a, na Ženmin žibao, na Nedjeljka, Modrića, Valtera,…zato što nema kompletnih rezultata 24 sata. Niko nije ništa objavio! Zamislite, cijela 24 sata. Propade svijet!. Ali, glavno je pitanje zašto se to samo meni nabija na nos! Izvan sebe sam. Ja koji se trudim da sve (baš sve) objavljujem najbrže moguće, da svakom ispunjavam “želje i pozdrave” kad je to god moguće, sad uopšte ne valjam jer sam sebi dozvolio luksuz da cijelih 12-13 sati budem van domašaja TIO i uživam u društvu kolega. Kako da se javim?! Golubom pismonošom? Možda nemam pravo da radim išta osim da vodim enigmatski blog? Možda mi je dopušteno jedino da dišem? Ili nije no to?! Znao sam ono šta je Valter čitao, a potpune rezultate ćemo dobiti čim bude moguće. (Valter je to i učinio te večeri. Svi učesnici su dobili mejl).

Odgovaram u 21.34: Pozdrav iz BL. Ne znam da li znate da putujem? U Ki stižem sutra do 10. Možda ne znate da ne koristim helikopter, a uz to znate da sve objavljujem najhitnije MOGUĆE. Nemojte me srditi!

Ljut sam, jako sam ljut. Blog je volonterski posao. Nema nikakvog profita Čak ni reklame neću da dozvolim na blogu da bi blog bio ono što jeste – neprofitabilan izvor informacija, ulažem mnogo energije, ne tražim nikakvu zahvalnost jer radim to što volim I ŠTO HOĆU DA RADIM, ali dajte, ljudi,  makar malo razumijevanja. Gotovo je, upropašten mi je dan…hajdemo na te čuvene ćevape da  se malo priberem!

Rešad misli da Mladen i njega proziva jer mu telefonom nije javio ništa. Kaže, mislio je da mu se javi čim noćas pređemo granicu, kad se dočepa svoje mreže pa da mogu dugo pričati. Tu mi na pamet pade ona narodna pričica o čovjeku koji je pošao u grad, a njegovi seljani mu redom govore šta da im donese (ali ne daju pare), samo jedan dječačić daje dinar i traži da mu kupi sviralu (koja košta znatno više) a ovaj mu odgovara; “E, ti ćeš zasvirati”. Zašto sam ovdje povukao ovu analogiju, ne znam, ali dobro paše. Pričica o svirali me malo vrati u život, te krenusmo na te čuvene ćevape. Pažljivi čitalac će se sjetiti onog jutarnjeg bureka pri dolasku u Banja Luku, pa je red da na povratku probamo drugi specijalitet. “Kod Muje” je ćevabdžinica na samoj obali Vrbasa  koja radi od 1923. godine. Banjalučki čevap je baš Mujin pronalazak. Za razliku od ostalih ćevapa koji su poznati svima na Balkanu, ovaj je specifičan po tome što u porciji (velikoj) nema deset već osam ćevapa i to 2x4 (četiri čevapa su spojena i zajedno pečena na roštilju). Iskusni gurman Božo predlaže da naručimo takozvanu kombinaciju - banjalučki + šiš ćevap. Valja slušati dobre preporuke. Stvarno, prste da poližeš!

E, tako…od bureka do ćevapa, sve odlično. Ovaj grad je baš lijep, a lijepi su i ljudi. To veče je grad bio pun omladine koja kreće u provod, ljudi u porodičnoj šetnji, građana u ozbiljnim godinama koji ćaskaju na klupama ispred zgrada. Lijepo, lijepo.

Božo i Amir nas dovoze na stanicu u oko 23 sata. Imamo vremena još 90 minuta. Božo hoće da nam pravi društvo do polaska autobusa, ali nas dvojica insistiramo da ide da se odmara, mi smo veliki, znamo sami ući u autobus. Pozdravljamo se, pa se opet pozdravljamo…odoše, a nas dvojica pijemo kafu i sekiramo se zbog onih komentara. Kažem, valjda će se sve raščistiti do jutra, pa da će to samo biti jedna ružna epizoda u ovom fenomenalnom vikendu.

Nastavak slijedi: VRATIJA SE ŠIME

NEMA TU INTELIGENCIJE

Eroteka (o)

Krenuli smo iz Labina veseli, puni utisaka, veselo čavrljamo i pratimo Nebojšu. On diktira tempo i pomalo koči Božu, drži ravnomjernu brzinu. Sa zadnjeg sjedišta Amir Begović ponavlja da će ubuduće stalno dolaziti na okupljanja enigmata, jer za ovakve stvari Amerika nije daleko. Rešad povremeno pominje svoju križaljku koja je eliminisana. (U tom momentu ne znamo da je u stvari na četvrtom mjestu i da ga Valter slučajno preskočio). Žulja ga to. Kažem, da su dosta dva druga mjesta u narandžastom timu. Laganom vožnjom stižemo do ulaza na autoput (autocestu) kod Rijeke. Tu počinje naša drama, patnja, stres,..Ispred nas Neba stisne dugme, uzme karticu, rampa se diže i on prolazi. Božo pritisne taster, rampa se diže, ali nema kartice. Pritisne opet, i opet, i opet...neće. Iza nas se hvata kolona. Na naplatnoj rampi nema žive duše (osim nervoznih vozača koji trube kao da im život zavisi od ta dva-tri minuta). Nekakav autobus je uzjahao na nas. Vozač mlatara rukama, nešro romendža (vjerovatno nam psuje sve po spisku), pokazuje na gornje dugme. Božo i to proba, nema kartice. Šta će, mora se bježati ispred razuzdane rulje. Prolazimo rampu i Božo se odmah maši za telefon. „Dobar dan, imam problem, na rampi na ulazu kod Rijeke, atomat nam nije dao karticu, šta da radimo?“. Nekoliko trenutaka tišine s druge strane: „Kako nije dao? Pa, kako ste prošli? Nije trebalo da idete..., sačekajte evo vam broj taj i taj pa zovite“. Bilježimo broj. Nakon nekoliko desetina pokušaja i nekoliko pređenih kilometara, Božo ponovo zove prvi broj, kaže da ne može da dobije nikoga pa mu diktiraju drugi broj. Nakon dva-tri pokušaja javi se čovjek (U međuvremenu smo izrekli sve moguće psovke na račun automata i mašina. Vještačkoj inteligenciji smo pomenuli sve do devetog koljena). Kaže prilično smireno: „Morate se vratiti nazad jer niste smjeli da idete dalje!“. Božo siknu ko guja ljutica: „Kako nazad? Ovo je autocesta!“. Čiko s druge strane malo manje smireno govori: „Moraćete platiti zaračunatu kaznu. To vam je 60 evra!“. Boži zamalo ne ispade volan iz ruku, očigledno je bijesan. „Kakvih 60 evra? Za šta sam ja kriv?...Uostalom, kome da platim kad je na izlazu, takođe, mašina?“. Stiže odgovor: „Ima tamo službenik. Popunićete formular i tražiti povrat novca, pa će se to rješavati po vašoj reklamaciji“. Nas trojica šutimo minut-dva. Plašimo se da će Božo iskaliti bijes na nama jer mu onaj operater nije pri ruci. Božo zove Gojka i prepričava šta se desilo, najavljuje da ćemo krenuti brže da nas ne čekaju dok izvršimo tu papirologiju na izlaznoj rampi. Dogovaramo se da se nađemo na prvom odmorištu sa benzinskom pumpom i restoranom iza Zagreba. Nagazi Božo, ali sad mora paziti da ne ide prebrzo jer smo u stranoj Evropskoj Uniji koja je prilično podmukla, postavlja kamere i mjerače brzine svuda. Šibamo prema Zagrebu, pominjemo i EU, i automate, i vještačku ali i umjetnu inteligenciju, i neradnike koji nisu na svom radnom mjestu kad treba, i ove koji se javljaju na telefon sa posebnim osvrtom na one koji se ne javljaju, te naplaćivače globe, te sudske izvršitelje,...Uglavnom, pokvaren automat nam je totalno usr...hm...upropastio dobro raspoloženje.

Poslije nekog vremena malo smo se pribrali (sva četvorica kolektivno) pa zaključujemo, dobro, platićemo kaznu, pa ćemo se „goniti“ s državom. Već pravim koncept teksta koji ću objaviti na TIO, pravim spisak organa i organizacija koje treba isprozivati i popljuvati.

Stižemo na naplatnu rampu. Parkiramo sa strane, te Božo i ja kao podrška te da pokušam da ga spriječim da pridavi naplaćivača kazne. Kako se priblžavamo, otvara se prozor, proviruje uniformisani korpulentni gospodin (Još će da nas i propusti kroz šake, pomislih) i dovikuje: „Vi ste oni od Rijeke?...Moraćete se vratiti za Rijeku! Ha-ha“. Vidim, naš čovjek (nije robot) neki zaHebant. Kaže-„Idite slobodno na rampu, doći će momak da naplati redovnu cestarinu. Nije vaš propust. Ispričavam se, prijatan put“. Božo za zahvaljuje i obećava da će ih pohvaliti na sajtu Autoceste Hrvatske. Momak je pritisnuo neko dugme, naplatio 9,10 evra, rampa se podiže. Prolazimo.

Živio čovjek! Dolje automati!

Pade nam kamen sa srca. Raspoloženje se vraća u normalu. Kažem. „Pih, upropastiše mi izvještaj. Zanimljivije bi bilo da je bilo kakve policije i pendreka po našim leđ...“.Htjedoh reći leđima, kad pred nama milion policajaca, a mi smo, kanda, malo zabasali iako nigdje nismo skretali. Policijska vozila (marice) na sve strane (na desetine), policajci duž puta, pregrade na putu...Šta je ovo braćo moja mila? Da nije opet zaratilo, daleko bilo?. Ispred nas natpis: „Doček navijača!“. Ahaaaa, igra se neka utakmica. Zar se ovako dočekuju navijači? Gdje je: „Dobro došli, dragi gosti“. Evo pogača i so...Biće ovo jedna viteška utakmica...“

Pitamo jednog namrgođenog policajca,koji bi radije negdje pio pivo nego „dočekivao navijače“, jesmo li zalutali i da li se ovuda ide preme Okučanima?! Pokaza rukom...samo pravo. Udaljavamo se, a dalje razgovaramo o nekadašnjim utakmicama i današnjim orgijanjima na stadionima. Obavještavamo Gojka da smo prošli rampu bez kazne i da ćemo ih čekati na dogovorenom mjestu. S druge strane „žice“ čuđenje kako smo tako brzo došli, oni nisu ni blizu.

Na odmorištu hvatamo se kafe smiruše i razgovoruše, čekamo ostalu trojicu. Prilično dugo ih čekamo, a kad su stigli u kratkim crtama im prepričavamo događaje. Kratka pauza i krećemo dalje. Ispozdravljasmo se s Radojom jer on izlazi čim prođemo granicu, a mi idemo dalje. Pred granicom kolona. Nismo se tome nadali, jer Božo reče da je nedjeljom gužva iz suprotnog pravca. Čekamo, milimo, čekamo, milimo, čekamo...odužilo se čekanje, ali prlazimo na drugu obalu sa popriličnim kašnjenjem. Telefonom dogovaramo sabiranje utisaka u piceriji „Marčelo“. Trebalo bi da nam se priključi i Dinko Osmančević, enigmata koga nisam upoznao. Radujem se susretu.

Nastavak: POBOGU LJUDI!