У тишини вирусне самоизолацији пре неколико дана, одавно начето срце издало је свог јединог газду, нашег познатог и признатог песника, новинара, шахисту, публицисту и енигмату Радомира Мићуновића. По свему необичан и оригиналан Мићун се цели живот дружио и играо речима. Написао је више десетина књига, а међу њима и три енигматске. Четврта је остала недовршена. У свакој од тих књига слово о Аутору писали су њему драги писци и енигмате. Из тих кратких есеја да се сагледати енигматски пут и загонетна личност овога ствараоца. Он сам о свом енигматском путу пише у књизи „Ребусни словар“ (Алма, Београд, 2008) у уводном тексту под насловом „УСКОКОВ СКОК или КАКО САМ ПОСТАО РЕБУСОЛОГ“: У свет загонетања ускочио сам, као решавач, жељан да учим, напредујем и, после свега, неког подучим. Као састављач, сматрао сам да, ипак, није прекасно да се та област заволи страсно. Знао сам, отпрве, да морам бити упоран, оригиналан и марљив, ако хоћу да стекнем угледно, па и завидно место, међу енигматама. По угледу на неочекиване, несмирене, каткад и нежељене намернике, назвах се ускоком. Ако су у нашој традицији и епици, ускоци остали упамћени и глорификовани, зашто не би тако било и овде, сада, у питалачком домену? Изреком боцкан да никад није доцкан, од ускока сам, временом, постао себи узор. Значи, направио сам скок. Ова књига ће да покаже какав резултат је остварен. Ребусни знак за тај појам је: уско К, али ја се уским схватањем и делањем нисам задовољио. Зато сам ширио стваралачки радијус и дијапазон, пролазећи све бусије и рушећи (непотребне) ограде, како бих разбио старе предрасуде и отворио нове просторе. …Обилато и непрестано, хтео сам да тој енигматској дисциплини дометнем креативну недисциплину, зарад нових открића и домета. Нисам се ограничавао на књижевни језик, премда ми је близак и познат, већ сам се ослонио и на жаргон, ако је израз врцавог духа, верујући с разлогом да ће и сам рад бити такав, ведар и атрактиван, атипичан и раритетан. С друге стране, присетио сам се анахронизама и вратио их у живот. Провинцијализме и локализме, идиоме и кованице, па и бројне туђице, одомаћене или тек приспеле, укључио сам у трку за статус и престиж, загонетачки. Узречице, поштапалице, скраћенице и разне језичке смицалице, које саставу дају нови, додатни смисао и обрт, такође сам усвојио. Да не заборавим, усто, бројне хомониме и синониме. Након свега, у циљу комуникација домаће и стране енигматике, у поставке сам унео поједине термине заграничних речника. Ти калемови и синтезе, уз асортиман ширих говорних простора, омогућавају плодовима имагинације да се раскрупњају и добију чудну арому. Углавном сам се ослањао на властите снаге, полазећи од формуле да је енигматика, у ствари, играрија духа. А човеку су једнако неопходни дух и ваздух!
У предговорима и поговорима његовим књига писали су многи, песници и енигмате. Ево неких исечака:
МАШТОВИТОСТ БЕЗ ГРАНИЦА
Дуго очекивана књига ,,Лексикон српских енигмата'' донела је краће или шире биографије свих значајних стваралаца задатака са ових простора, од 19. века па на даље. Међу њима нашли су се и неки познати српски књижевници. Игром случаја (ако случај уопште и може постојати) на истом листу те књиге, тј. на страницама 231. и 232, налазе се написи о два изузетна песника. Тај најпоетскији лист поменуте монографије посвећен је Кољи Мићевићу и Радомиру Мићуновићу. Они су, сваки на свој особен начин, заслужили значајно место у српској поезији. Но, њихове везе са енигматиком су такође јакe. Коља Мићевић је остао посвећеник једне популарне игре речи – анаграма. Бравурозно га је користио у многим својим песмама, а врхунац је достигао у “Икару“ , где је употребио паралелне анаграме на српском и француском језику. За разлику од Мићевића, који није „упловио у енигматске воде“, Радомир Мићуновић је прихватио и тај нови изазов. Након тога што је постао песник, па новинар, шаховски мајсторски кандидат, он се развио и у врхунског енигмату. Веома полако, али стрпљиво, градио је своју загонетачку каријеру, да би је крунисао објављивањем књига, у којима је сажео само део свог стваралачког опуса. Прву песничку збирку објавио је још 1970. година, а од тада до данас преко тридесет књига поезије. Строги књижевни критичари су пажљиво »сецирали« свако Мићуновићево песничко остварење. Закључили су да је он стваралац са широким дијапазоном тема. Једнако се добро сналази(о) и у родољубивој, дескриптивној, рефлексивној и дечјој поезији. У обиљу епитета, који су се могли прочитати у тим критикама, издвојиле су се неке посебне карактеристике, касније вешто коришћене и у енигматском стварању. То су: сажето казивање, визуелност, згуснута метафора, разнородност, самосвојност, склоност ка игри речи. Оно што је за филм гег, за цртеже успела карикатура, за фудбал вешт дриблинг, а за шаховску партију неочекивана комбинација, то би за енигматику могли да буду словни ребуси и криптограми. Сасвим је за очекивање и било да се песник таквог сензибилитета, определи за ове две врсте загонетака. Мићуновћ је дао и сијасет одличних анаграма, сликовних ребуса, ауторских загонетака, али његова права маштовитост и виспреност дошли су до пуног изражаја у ребусима и индиректима. ...Прави поклоници и љубитељи ребуса би се сложили да су Мићуновићеви радови начињени са истанчаним укусом за необична решења. Сам велики Гете је једном написао да нема ничег горег него што је машта без укуса. »Ребусни словар« је књига управо сачињена за праве сладокусце.
Мирослав ЖИВКОВИЋ, Јагодина, 2007-12-02, Извод из предговора књиге „Ребусни словар“
Сваком аутору словних ребуса од примарне важности је да има увид у стваралаштво других аутора, и веома му је стало да чује мишљење колега о његовом умећу и достигнућима. Будући да је мали број енигматских часописа објављивао (и објављује) словне ребусе, и уз то, спорадично и на кашичицу, лични контакти и размена сазнања и искуства показало се као једино и најделотворније решење. Радомиру Мићуновићу се посрећило, када је одлучио да се озбиљно бави словним ребусима, да из тек изашле књиге "Како решавати словне ребусе" стекне увид у дотадашња достигнућа ове лепе загонетке. Те, исте, 1998.године, чланови ЕД "Загонетка" окупљали су се једном месечно ... Ту су енигмати доносили своје нове ребусе, који су били решавани и анализирани "на лицу места", а потом остављани уреднику Љ. Јакшићу који их је у прегрштима објављивао на страницама свог часописа. Мићуновићу је ово дружење вишеструко користило, тако да је од обдареног новајлије преко ноћи израстао у одличног и цењеног састављача словних ребуса, што најбоље потврђује његових 45 радова уврштених у књигу "Идеје у словним ребусима", објављене 2001.године. У годинама које су следиле, своја интересовања Радомир је усмерио посебно према једнословним ребусима и откривању нових идеја формирајући препознатљив ауторски стил. Импозантан и рекордни број састављених једнословних ребуса, сведочи о ауторовој изузетној домишљатости и урођеној духовитости, императивним одликама неопходним за састављање ове ребусне варијације, коју су и сами енигмати сматрали за ребус – куриозитет. Већина нових идеја настала је захваљујући здравом такмичарском ривалитету између Радомира и његовог истомишљеника и "најљућег" супарника по том питању, иначе великог пријатеља Милије Стевановића. Размењујући своје радове са новим идејама приликом дружења, а често и путем телефона, проверавали су притом и валидност идеја и тежину решивости. Владета ТРИВУНАЦ, Извод из поговора књизи «Ребусни словар»
Радомира Мићуновића упознао сам 1996. сасвим случајно у редакцији "Хупера", код уредника Милана Јеленковића. При повратку за Нови Београд, предложио ми је да свратим код њега на кафу и од тада почиње наше дружење. Како су дани пролазили, јачало је наше пријатељство, а он је постајао све већи заљубљеник у ребусе, што је, и моје определење, па смо, разуме се, највише времена проводили управо на тој теми. После се Мићуновић упознао и са осталим загонетачима. Брзо се уклопио у нову средину, често истичући да је "ускок" међу енигматама. Није протекло много времена, а већ је направио запажен продор у тој области, улазећи веома брзо у скоро све енигматске дисциплине. Поред ребуса, почео је да саставља и објављује: анаграме, индиректе, загонетке у стиху, за што је, више пута, добијао признања и награде. Код већине колега Мићун је примљен са одушевљењем. Пленио је комуникативношћу, непосредношћу и духовитошћу. Дружење с њиме било је све непосредније, а нарочито се испољавало приликом промоција бројних му књига. ... Ретке су особе који су у стању да окупе око себе људе различитих професија, али њему је то, заиста, полазило за руком. Увек нађе времена да буде са колегама и да им да подстрека за нова виђења и разговоре. ... Он пре свега воли ситне загонетке, нарочито словне ребусе. Не само што их успешно прави него их и одлично решава. Терао ме, често, да му поставим неки тежи задатак, како би такав “тврди орах", с апетитом "сломио" . ... Момир ВУЧЕНОВИЋ, извод из књиге «Ребусни словар»
За свако је дивљење то што Радомир Мићуновић ради са језиком, и у језику, смишљајући ову своју енигматику! Понекад ми личи на шах, понекад на либрето за оперу, а најчешће, ипак, на "Не љути се човече!" Савладавам се, да не почнем да псујем себе, и све око себе, немоћан пред тим тајновитостима, које ме као бујица засипају. Онда ме натерају да се охладим, стрпају ме у МИР својом неухватљивошћу, заинате ме, приморају да уложим и физички и духовни РАД, да се намучим, да их достигнем. Отуда у наслову овог кратког записа "РАДОМИРИ", мада би прецизније било "МИРОДАРИ", али дозволио сам себи да се и сам мало поиграм са именом и презименом свог друга и колеге. Уосталом, и он сам се поиграо именујући себе као РИМОДАРА, а књигу насловљавајући РИМОДАРОВИ ДАРОВИ! Дакле, игра је у основи овога пројекта, од почетка до краја! Игра, тај императив детињства, та покретачка снага свеколиког стваралаштва! ... Није лако добронамерном читаоцу "кад поета загонета", али из те нелакоће, из тог третмана брусилицом за вијуге, јавља се радост од рада, задовољство успехом, кад не добијемо гол кроз ноге из индиректа! То нас нагони да се осећамо ауторовим сарадником, а не равнодушним потрошачем његових производa.
Љубивоје РШУМОВИЋ, Београд, јуна 2008., Извод из предговора књиге РИМОДАРОВИ ДАРОВИ
У свету енигматике маштовитост често не дозвољава аутору да следи своју првобитну замисао. У том лутању рађа се трагалаштво за новим идејама и сасвим непредвидивим остварењима. Радомир Мићуновић плени својом богатом личношћу, као песник и мислилац, такође као шахиста и енигмата, а надасве као човек. Тако је у овој збирци «Римодарови дарови» дао драгоцен прилог својој и српској анаграмској баштини. Он је одавно веома дарежљиво одбацио "краљицу загонетака" да би се посветио "ситним" саставима са изворишта далеко разноврснијих и потпуно свежих идеја. Жртвовао је даму да би сачувао краљевство! Драго ми је што могу овом приликом да поздравим свестрано стваралаштво једног даровитог и духовитог, загонетног и загонетљивог чаробњака игре речи и слова. Палиндромни Радомир занесен лепотом стваралаштва, истовремено као владар и роб сопствене маште, оставља за сва времена лични запис у српској енигматици. ...
Бошко ПЕТРОВИЋ, Београд, 08. јула 2008., Извод из предговора књиге РИМОДАРОВИ ДАРОВИ
Ниједна књига Радомира Мићуновића, песника и књижевног критичара, не оставља читаоца рав-нодушним. У свакој, аутор открива нове могућности књижевне уметности у којој је реч главно изражајно средство. Он се не задовољава само основним или метафоричким значењима речи, већ у њиховој дубини, у суштини, трага за скривеним, тајним, па и магијским својствима и ефектима. Као круна тог истраживачког поетског подухвата стиже нам из песникове радионице књига "Римодарови дарови". У њој је на најбољи начин дат пресек дуготрајног Мићуновићевог поигравања речима и њиховим спојевима у чијим се запретаним тајнама скрива речничко благо српског језика. Аутор је завирио, а богме и добро сагледао, разне слојеве значења и звучања речи, која у свакодневном говору и брзини живота остају непримећена и загушена практичним, често, баналним, потребама свакидашњег споразумевања које се одвија на најнижем језичком нивоу. ... Вештину загонетања показао је српски народ у бројним кратким прозним и поетским врстама, па је наш аутор своје загонетачке способности могао да ослони на богату народну традицију у којој је већина модерних песника, посебно Васко Попа, нашла инспирацију и узоре. Међутим, загонетке, питалице, анаграми, палиндроми, логогрифи и други Мићуновићеви енигматски облици и асоци-јације су оригиналне умотворине, које, сем назива, нису ништа друго преузеле из наше и светске књижевне традиције која вуче корене још из античких књижевности.... Иако на први поглед личи на забаву, овај уметнички подухват Радомира Мићуновића има и значајну културну и васпитну функцију. Пре свега, из скоро свих ових енигматских творевина, зрачи нека мудрост и поука коју је аутор препознао изучавајући историју и светску културу од античког доба до данас.
Милутин Лујо ДАНОЈЛИЋ, Београд, 18.08.2008., Извод из поговора књиге РИМОДАРОВИ ДАРОВИ
... А прилике су, отприлике, овакве. Родом је из Црне Горе, а рођењем из Србије. На свет је дошао у Лозовику, а, зачудо, не пије вино (тек нешто мало "мрси" с лозом!). И остале ствари су чудне. Као мали, живео је код Велике Плане, млад се школовао у Старој Пазови, а у (најбољим) годинама (годи нама/му) траје у Новом Београду. Кад су многи дечаци писали стихове он се заносио и шахом, а кад сви пензионери играју шах он и даље пише стихове. Кад неко неће да се с овом фелом људи дружи - он му се приклања. Кад неког сви одбаце - он му прави друштво. Кад су сви директни, он се бави индиректом. Хоће да буде велики, правећи ситне енигме. Кад сви подвлаче црту и сабирају своје домете, он се и даље премеће, надмеће и домеће. Надмеће се, обично, са онима који никога око себе не виде као такмаца. Срце је од човека, а срце га, често, откуцава. Зато сви мисле да га добро познају, а ни он сам себе довољно не познаје. Кад критикује хвали, кад хвали не знаш да ли се шали. Увек загонетан. Права енигма: све је дато сем решења. Иначе, код њега је решење увек нешто сасвим друго, неочекивано, заправо оно што је по његовим правилима прихватљиво. Све у свему - чудан и чаробан човек. А од таквог се није могло ни очекивати ништа друго до овакве енигматске књиге. ...
Динко КНЕЖЕВИЋ , Београд, 20.08.2008., Извод из поговора књиге РИМОДАРОВИ ДАРОВИ
Остала је необјављена књига ребуса или о ребусима. Стотинак ребуса нацртао је Воја Додевски још пре више од 3 године, а припрему и штампање Мићко је одложио за касније, када скупи још погодног ребусног материјала. Нажалост, проширења није било, а самим тим ни четврте енигматске књиге.
To i jeste jedinstven tekst koji je Dinko pripremio za objavu, pretpostavljam za Vesnik NZ. Nemam tehničke mogućnosti da tekst u cjelini objavim na blogu kao poseban prilog.
Dinkov odgovor. Resenje prvog rebusa je tacno, ali drugi nije resen. Ja sam ovaj tekst spremio za Tio, ne za Vesnik NZ, tamo saradjuju neki drugi. POz.
Bile su neke slovne greške u mom komentaru pa sam prethodna dva komentara (svoj i Dinkov) obrisao i spojio u jedan.
Osataje ono što sam napsao. Duži tekst pisan ćirilicom ne može se objaviti na blogu u cjelini a da ne poremeti SVE. Iz nekog razloga (meni nepoznatog) neki fontovi naprave pravi dar-mar među objavama i onda treba 2-3 dana da se sve dovede u red.
Može se prikačiti link do Word dokumenta (originalnog) i to ću uraditi večeras ili sutra.
14 коментара:
Dinko Knežević je priredio tekst o R. Mićunoviću.
Динко КНЕЖЕВИЋ
О ЧОВЕКУ КРОЗ КЊИГЕ
РАДОМИР МИЋУНОВИЋ (1940-2020)
У тишини вирусне самоизолацији пре неколико дана, одавно начето срце издало је свог јединог газду, нашег познатог и признатог песника, новинара, шахисту, публицисту и енигмату Радомира Мићуновића. По свему необичан и оригиналан Мићун се цели живот дружио и играо речима. Написао је више десетина књига, а међу њима и три енигматске. Четврта је остала недовршена. У свакој од тих књига слово о Аутору писали су њему драги писци и енигмате. Из тих кратких есеја да се сагледати енигматски пут и загонетна личност овога ствараоца. Он сам о свом енигматском путу пише у књизи „Ребусни словар“ (Алма, Београд, 2008) у уводном тексту под насловом „УСКОКОВ СКОК или КАКО САМ ПОСТАО РЕБУСОЛОГ“:
У свет загонетања ускочио сам, као решавач, жељан да учим, напредујем и, после свега, неког подучим. Као састављач, сматрао сам да, ипак, није прекасно да се та област заволи страсно. Знао сам, отпрве, да морам бити упоран, оригиналан и марљив, ако хоћу да стекнем угледно, па и завидно место, међу енигматама.
По угледу на неочекиване, несмирене, каткад и нежељене намернике, назвах се ускоком. Ако су у нашој традицији и епици, ускоци остали упамћени и глорификовани, зашто не би тако било и овде, сада, у питалачком домену?
Изреком боцкан да никад није доцкан, од ускока сам, временом, постао себи узор. Значи, направио сам скок. Ова књига ће да покаже какав резултат је остварен. Ребусни знак за тај појам је: уско К, али ја се уским схватањем и делањем нисам задовољио. Зато сам ширио стваралачки радијус и дијапазон, пролазећи све бусије и рушећи (непотребне) ограде, како бих разбио старе предрасуде и отворио нове просторе.
…Обилато и непрестано, хтео сам да тој енигматској дисциплини дометнем креативну недисциплину, зарад нових открића и домета. Нисам се ограничавао на књижевни језик, премда ми је близак и познат, већ сам се ослонио и на жаргон, ако је израз врцавог духа, верујући с разлогом да ће и сам рад бити такав, ведар и атрактиван, атипичан и раритетан. С друге стране, присетио сам се анахронизама и вратио их у живот. Провинцијализме и локализме, идиоме и кованице, па и бројне туђице, одомаћене или тек приспеле, укључио сам у трку за статус и престиж, загонетачки. Узречице, поштапалице, скраћенице и разне језичке смицалице, које саставу дају нови, додатни смисао и обрт, такође сам усвојио. Да не заборавим, усто, бројне хомониме и синониме. Након свега, у циљу комуникација домаће и стране енигматике, у поставке сам унео поједине термине заграничних речника. Ти калемови и синтезе, уз асортиман ширих говорних простора, омогућавају плодовима имагинације да се раскрупњају и добију чудну арому.
Углавном сам се ослањао на властите снаге, полазећи од формуле да је енигматика, у ствари, играрија духа.
А човеку су једнако неопходни дух и ваздух!
У предговорима и поговорима његовим књига писали су многи, песници и енигмате. Ево неких исечака:
МАШТОВИТОСТ БЕЗ ГРАНИЦА
Дуго очекивана књига ,,Лексикон српских енигмата'' донела је краће или шире биографије свих значајних стваралаца задатака са ових простора, од 19. века па на даље. Међу њима нашли су се и неки познати српски књижевници. Игром случаја (ако случај уопште и може постојати) на истом листу те књиге, тј. на страницама 231. и 232, налазе се написи о два изузетна песника. Тај најпоетскији лист поменуте монографије посвећен је Кољи Мићевићу и Радомиру Мићуновићу. Они су, сваки на свој особен начин, заслужили значајно место у српској поезији. Но, њихове везе са енигматиком су такође јакe.
Коља Мићевић је остао посвећеник једне популарне игре речи – анаграма. Бравурозно га је користио у многим својим песмама, а врхунац је достигао у “Икару“ , где је употребио паралелне анаграме на српском и француском језику. За разлику од Мићевића, који није „упловио у енигматске воде“, Радомир Мићуновић је прихватио и тај нови изазов. Након тога што је постао песник, па новинар, шаховски мајсторски кандидат, он се развио и у врхунског енигмату. Веома полако, али стрпљиво, градио је своју загонетачку каријеру, да би је крунисао објављивањем књига, у којима је сажео само део свог стваралачког опуса.
Прву песничку збирку објавио је још 1970. година, а од тада до данас преко тридесет књига поезије. Строги књижевни критичари су пажљиво »сецирали« свако Мићуновићево песничко остварење. Закључили су да је он стваралац са широким дијапазоном тема. Једнако се добро сналази(о) и у родољубивој, дескриптивној, рефлексивној и дечјој поезији. У обиљу епитета, који су се могли прочитати у тим критикама, издвојиле су се неке посебне карактеристике, касније вешто коришћене и у енигматском стварању. То су: сажето казивање, визуелност, згуснута метафора, разнородност, самосвојност, склоност ка игри речи. Оно што је за филм гег, за цртеже успела карикатура, за фудбал вешт дриблинг, а за шаховску партију неочекивана комбинација, то би за енигматику могли да буду словни ребуси и криптограми. Сасвим је за очекивање и било да се песник таквог сензибилитета, определи за ове две врсте загонетака. Мићуновћ је дао и сијасет одличних анаграма, сликовних ребуса, ауторских загонетака, али његова права маштовитост и виспреност дошли су до пуног изражаја у ребусима и индиректима.
...Прави поклоници и љубитељи ребуса би се сложили да су Мићуновићеви радови начињени са истанчаним укусом за необична решења. Сам велики Гете је једном написао да нема ничег горег него што је машта без укуса. »Ребусни словар« је књига управо сачињена за праве сладокусце.
Мирослав ЖИВКОВИЋ, Јагодина, 2007-12-02, Извод из предговора књиге „Ребусни словар“
ДОМИШЉАТОСТ ПРОЖЕТА ДУХОВИТОШЋУ
Сваком аутору словних ребуса од примарне важности је да има увид у стваралаштво других аутора, и веома му је стало да чује мишљење колега о његовом умећу и достигнућима.
Будући да је мали број енигматских часописа објављивао (и објављује) словне ребусе, и уз то, спорадично и на кашичицу, лични контакти и размена сазнања и искуства показало се као једино и најделотворније решење.
Радомиру Мићуновићу се посрећило, када је одлучио да се озбиљно бави словним ребусима, да из тек изашле књиге "Како решавати словне ребусе" стекне увид у дотадашња достигнућа ове лепе загонетке. Те, исте, 1998.године, чланови ЕД "Загонетка" окупљали су се једном месечно ... Ту су енигмати доносили своје нове ребусе, који су били решавани и анализирани "на лицу места", а потом остављани уреднику Љ. Јакшићу који их је у прегрштима објављивао на страницама свог часописа.
Мићуновићу је ово дружење вишеструко користило, тако да је од обдареног новајлије преко ноћи израстао у одличног и цењеног састављача словних ребуса, што најбоље потврђује његових 45 радова уврштених у књигу "Идеје у словним ребусима", објављене 2001.године.
У годинама које су следиле, своја интересовања Радомир је усмерио посебно према једнословним ребусима и откривању нових идеја формирајући препознатљив ауторски стил. Импозантан и рекордни број састављених једнословних ребуса, сведочи о ауторовој изузетној домишљатости и урођеној духовитости, императивним одликама неопходним за састављање ове ребусне варијације, коју су и сами енигмати сматрали за ребус – куриозитет. Већина нових идеја настала је захваљујући здравом такмичарском ривалитету између Радомира и његовог истомишљеника и "најљућег" супарника по том питању, иначе великог пријатеља Милије Стевановића. Размењујући своје радове са новим идејама приликом дружења, а често и путем телефона, проверавали су притом и валидност идеја и тежину решивости.
Владета ТРИВУНАЦ, Извод из поговора књизи «Ребусни словар»
ДРУЖЕЊЕ УЗ РЕБУСЕ
Радомира Мићуновића упознао сам 1996. сасвим случајно у редакцији "Хупера", код уредника Милана Јеленковића. При повратку за Нови Београд, предложио ми је да свратим код њега на кафу и од тада почиње наше дружење. Како су дани пролазили, јачало је наше пријатељство, а он је постајао све већи заљубљеник у ребусе, што је, и моје определење, па смо, разуме се, највише времена проводили управо на тој теми. После се Мићуновић упознао и са осталим загонетачима. Брзо се уклопио у нову средину, често истичући да је "ускок" међу енигматама. Није протекло много времена, а већ је направио запажен продор у тој области, улазећи веома брзо у скоро све енигматске дисциплине. Поред ребуса, почео је да саставља и објављује: анаграме, индиректе, загонетке у стиху, за што је, више пута, добијао признања и награде.
Код већине колега Мићун је примљен са одушевљењем. Пленио је комуникативношћу, непосредношћу и духовитошћу. Дружење с њиме било је све непосредније, а нарочито се испољавало приликом промоција бројних му књига. ...
Ретке су особе који су у стању да окупе око себе људе различитих професија, али њему је то, заиста, полазило за руком. Увек нађе времена да буде са колегама и да им да подстрека за нова виђења и разговоре. ...
Он пре свега воли ситне загонетке, нарочито словне ребусе. Не само што их успешно прави него их и одлично решава. Терао ме, често, да му поставим неки тежи задатак, како би такав “тврди орах", с апетитом "сломио" . ...
Момир ВУЧЕНОВИЋ, извод из књиге «Ребусни словар»
МИЋУНОВИ РАДОМИРИ
За свако је дивљење то што Радомир Мићуновић ради са језиком, и у језику, смишљајући ову своју енигматику!
Понекад ми личи на шах, понекад на либрето за оперу, а најчешће, ипак, на "Не љути се човече!" Савладавам се, да не почнем да псујем себе, и све око себе, немоћан пред тим тајновитостима, које ме као бујица засипају. Онда ме натерају да се охладим, стрпају ме у МИР својом неухватљивошћу, заинате ме, приморају да уложим и физички и духовни РАД, да се намучим, да их достигнем.
Отуда у наслову овог кратког записа "РАДОМИРИ", мада би прецизније било "МИРОДАРИ", али дозволио сам себи да се и сам мало поиграм са именом и презименом свог друга и колеге. Уосталом, и он сам се поиграо именујући себе као РИМОДАРА, а књигу насловљавајући РИМОДАРОВИ ДАРОВИ!
Дакле, игра је у основи овога пројекта, од почетка до краја! Игра, тај императив детињства, та покретачка снага свеколиког стваралаштва! ...
Није лако добронамерном читаоцу "кад поета загонета", али из те нелакоће, из тог третмана брусилицом за вијуге, јавља се радост од рада, задовољство успехом, кад не добијемо гол кроз ноге из индиректа! То нас нагони да се осећамо ауторовим сарадником, а не равнодушним потрошачем његових производa.
Љубивоје РШУМОВИЋ, Београд, јуна 2008., Извод из предговора књиге РИМОДАРОВИ ДАРОВИ
СВЕТЛОСТ ЕНИГМАТИКЕ
У свету енигматике маштовитост често не дозвољава аутору да следи своју првобитну замисао. У том лутању рађа се трагалаштво за новим идејама и сасвим непредвидивим остварењима.
Радомир Мићуновић плени својом богатом личношћу, као песник и мислилац, такође као шахиста и енигмата, а надасве као човек. Тако је у овој збирци «Римодарови дарови» дао драгоцен прилог својој и српској анаграмској баштини. Он је одавно веома дарежљиво одбацио "краљицу загонетака" да би се посветио "ситним" саставима са изворишта далеко разноврснијих и потпуно свежих идеја.
Жртвовао је даму да би сачувао краљевство!
Драго ми је што могу овом приликом да поздравим свестрано стваралаштво једног даровитог и духовитог, загонетног и загонетљивог чаробњака игре речи и слова.
Палиндромни Радомир занесен лепотом стваралаштва, истовремено као владар и роб сопствене маште, оставља за сва времена лични запис у српској енигматици. ...
Бошко ПЕТРОВИЋ, Београд, 08. јула 2008., Извод из предговора књиге РИМОДАРОВИ ДАРОВИ
ДУХОВИТИ ПОКЛОНИ
Ниједна књига Радомира Мићуновића, песника и књижевног критичара, не оставља читаоца рав-нодушним. У свакој, аутор открива нове могућности књижевне уметности у којој је реч главно изражајно средство. Он се не задовољава само основним или метафоричким значењима речи, већ у њиховој дубини, у суштини, трага за скривеним, тајним, па и магијским својствима и ефектима.
Као круна тог истраживачког поетског подухвата стиже нам из песникове радионице књига "Римодарови дарови". У њој је на најбољи начин дат пресек дуготрајног Мићуновићевог поигравања речима и њиховим спојевима у чијим се запретаним тајнама скрива речничко благо српског језика. Аутор је завирио, а богме и добро сагледао, разне слојеве значења и звучања речи, која у свакодневном говору и брзини живота остају непримећена и загушена практичним, често, баналним, потребама свакидашњег споразумевања које се одвија на најнижем језичком нивоу. ...
Вештину загонетања показао је српски народ у бројним кратким прозним и поетским врстама, па је наш аутор своје загонетачке способности могао да ослони на богату народну традицију у којој је већина модерних песника, посебно Васко Попа, нашла инспирацију и узоре. Међутим, загонетке, питалице, анаграми, палиндроми, логогрифи и други Мићуновићеви енигматски облици и асоци-јације су оригиналне умотворине, које, сем назива, нису ништа друго преузеле из наше и светске књижевне традиције која вуче корене још из античких књижевности....
Иако на први поглед личи на забаву, овај уметнички подухват Радомира Мићуновића има и значајну културну и васпитну функцију. Пре свега, из скоро свих ових енигматских творевина, зрачи нека мудрост и поука коју је аутор препознао изучавајући историју и светску културу од античког доба до данас.
Милутин Лујо ДАНОЈЛИЋ, Београд, 18.08.2008., Извод из поговора књиге РИМОДАРОВИ ДАРОВИ
ЧУДНИ ЧАРОБЊАК или ЧАРОБНИ ЧУДАК
... А прилике су, отприлике, овакве. Родом је из Црне Горе, а рођењем из Србије. На свет је дошао у Лозовику, а, зачудо, не пије вино (тек нешто мало "мрси" с лозом!). И остале ствари су чудне. Као мали, живео је код Велике Плане, млад се школовао у Старој Пазови, а у (најбољим) годинама (годи нама/му) траје у Новом Београду. Кад су многи дечаци писали стихове он се заносио и шахом, а кад сви пензионери играју шах он и даље пише стихове. Кад неко неће да се с овом фелом људи дружи - он му се приклања. Кад неког сви одбаце - он му прави друштво. Кад су сви директни, он се бави индиректом. Хоће да буде велики, правећи ситне енигме. Кад сви подвлаче црту и сабирају своје домете, он се и даље премеће, надмеће и домеће.
Надмеће се, обично, са онима који никога око себе не виде као такмаца. Срце је од човека, а срце га, често, откуцава. Зато сви мисле да га добро познају, а ни он сам себе довољно не познаје. Кад критикује хвали, кад хвали не знаш да ли се шали. Увек загонетан. Права енигма: све је дато сем решења. Иначе, код њега је решење увек нешто сасвим друго, неочекивано, заправо оно што је по његовим правилима прихватљиво. Све у свему - чудан и чаробан човек. А од таквог се није могло ни очекивати ништа друго до овакве енигматске књиге. ...
Динко КНЕЖЕВИЋ , Београд, 20.08.2008., Извод из поговора књиге РИМОДАРОВИ ДАРОВИ
Остала је необјављена књига ребуса или о ребусима. Стотинак ребуса нацртао је Воја Додевски још пре више од 3 године, а припрему и штампање Мићко је одложио за касније, када скупи још погодног ребусног материјала. Нажалост, проширења није било, а самим тим ни четврте енигматске књиге.
Решење ребуса:
1. МОТРИ ЛАВА БОА ("МО", три лавабоа);
Влашар
Решење другог ребуса: БУНА ДОМ И НАМА! ("БУ" НА ДОМИНАМА)
Требало би објавити Мићунове ребусе или на блогу или у књизи.
Влашар
Lepi prikazi koji zaslužuju da budu uređeni u celinu i prezentovani kao post a ne kao sadržaj komentara?!
To i jeste jedinstven tekst koji je Dinko pripremio za objavu, pretpostavljam za Vesnik NZ.
Nemam tehničke mogućnosti da tekst u cjelini objavim na blogu kao poseban prilog.
Dinkov odgovor.
Resenje prvog rebusa je tacno, ali drugi nije resen.
Ja sam ovaj tekst spremio za Tio, ne za Vesnik NZ, tamo saradjuju neki drugi.
POz.
Bile su neke slovne greške u mom komentaru pa sam prethodna dva komentara (svoj i Dinkov) obrisao i spojio u jedan.
Osataje ono što sam napsao. Duži tekst pisan ćirilicom ne može se objaviti na blogu u cjelini a da ne poremeti SVE. Iz nekog razloga (meni nepoznatog) neki fontovi naprave pravi dar-mar među objavama i onda treba 2-3 dana da se sve dovede u red.
Može se prikačiti link do Word dokumenta (originalnog) i to ću uraditi večeras ili sutra.
Постави коментар