петак, 16. август 2013.

OLIMPIJSKA MEDALJA

Šmrkić, Bovan, Grahovac, Rajković, Tepurić

Eroteka (116)
Osvojio sam bronzanu olimpijsku medalju. (Tapšem se po ramenu).
Nije kao ona koju je osvojio Đoković na Olimpijskim igrama u Pekingu, ali bronza je bronza, a Olimpijada je Olimpijada! Ovaj trofej će imati značajno mjesto u mojoj zbirci priznanja i veoma mi je drago što sam učestvovao u ovom Olimpijskom kvizu, i nije mi žao što sam propustio šansu da u samom finišu napravim potpuni preokret i osvojim zlatnu medalju.
Ali, hajde da krenem od početka.
Nakon kvalifikacija za kviz (vidi prošli nastavak „Eroteke“) jasno mi je bilo da je ovo ozbiljno kviz-takmičenje i da su rivali za svako poštovanje. Reakcije kolega kvizaša na fejsbuku povodom pitanja sa testa govore da me utisak ne vara – Organizator Dragan Grahovac je dobro uradio posao.
Za finale se (naravno) nisam spremao, osim što sam spremio vedro raspoloženje. Pred nastup sa „ljutim rivalima“ sam se fotografisao, predložio sam im da se prije kviza „pokoljemo na poljančetu“, i odmah je bilo jasno da ćemo se dobro zabaviti. Ulazimo u salu. Publika u velikom broju (k’o da pjeva Ceca). Idemo iza paravana i čekamo da nas voditelj prozove. Prvi izlazi Nemanja Tepurić, stalni učesnik finala ovog kviza koji se održava deveti put, pobjednik (ako sam dobro zapamtio) dva-tri puta.
Drugi učesnik je Marko Rajković, budući student matematike, prvi komšija moje tazbine, stalni učesnik finala kviza. Marko je nedavno na Svjetskoj matematičkoj olimpijadi u Kolumbiji osvojio pohvalnicu, te je zbog svoj uspjeha dobio slovenačku stipendiju i poziv da studira u Kopru.
Potom voditelj proziva mene. (Imam dosta navijača). U opuštenom razgovoru govorim o svojim nastupima u kvizovima, a na pitanje o „mamutskoj ukrštenici“ iz Kikinde pokazujem knjigu i probam da zadobijem naklonost publike riječima:
„Mamutska skandinavka je u ovoj knjizi. Kada se dolazi u goste, valja ponijeti i poklone. Tako ja jednu knjigu poklanjam organizatoru, sve u cilju ne bih li ih potkupio da mi se računaju dva boda u gostima, a druga knjiga ide pobjedniku ovog kviza, u nadu da ću je dodijeliti drugoplasiranom“.
Na moju sreću, Hercegovci su duhovit narod, te shvataju moj pokušaj duhovitosti. Smijeh u sali i jak aplauz!
/U najavi se pominje i ovaj blog! Grahovac reče da je i na mom blogu reklamiran kviz i Nevesinjska olimpijada/
Četvrti takmičar je Velimir Šmrkić. Svijet je mali- moja rodica Tihana (sestra od strica) udata za njegovog rođaka Boru (brata od strica). Velimir i ja smo na testiranju imali jednak broj bodova (39) ali po nekom dodatnom kriterijumu Velimir je osvojio novčanu nagradu, a ja satisfakciju da sam prvi do prvog.
Počinje.
Prva igra ABVG pitanja o Nevesinju. Veze nemam!
Druga igra DA-NE pitanja o Nevesinju. Pojma nemam.
(U prve dvije igre skupio sam 3 boda a vodeći Tepurić ima 20)
Treća igra ABVG pitanja, opšta. Tu se malo popravljam ali sam i dalje četvrti. Ovi zmajevi odmakoše, i već mislim - „piši propalo“. (Naknadno saznajem da su pitanja iz knjige „Možda niste znali o Nevesinju“ Dragana Grahovca, koju su moji rivali dobro proučili)
Peta igra – Igra po izboru. Kao „fenjeraš“ biram brojeve (i kada sam izabrao vidim da sam se malo zabrojao, jer su ostale teme bile znatno lakše). Treba dodati broj uz traženi pojam – Primjer 12 žigosanih. Od 8 pogađam 6, a dva lupetam k’o Maksim po diviziji. Moji rivali imaju otprilike toliko pogodaka.
Šesta igra – Asocijacije. I tu škripi. Ponešto sam pogodio (kolonu-dvije i jedno konačno), ali dvije asocijacje su bile lokalnog karaktera te odoše rivalima.
Ovdje treba napomenuti da su momci sasvim opušteni, prirodni i da se za takmičarskim stolom dobro zabavljamo.
Igra za gledaoce. Nagrada 100 maraka. Trebalo je pogoditi zadati pojam (BABA) u deset koraka (asocijacija). Djevojka iz publike na trećem koraku (atletičar) pogodi i na licu mjesta pokupi nagradu. Kasnije mi najbolja od svih žena kaže da joj je krivo što se nije javila. Naravno, znala je jer joj „krv pijem“ dok gledamo atletiku na TV jer sam BABU pomenuo 1000 puta i kad treba i kad ne treba („Koja je baba ovaj Baba“, „Čija je ono baba?“ „Skače k’o moja baba“...).
Pred završnu igru „Ko zna zna“ (16 pitanja) čvrsto sam na začelju sa 43 boda, Velimir ima 45 a ostala dvojica čak 64. Dok sam se snašao, prođoše 3 pitanja. Odgovaramo po redu prijavljivanja. Kada sam skapirao da nemam šanse sa brzim momcima i da ne mogu da čekam da čujem pitanje (ako mislim da se otisnem od dna tabele) moram se odmah javljati. Tako sam i učinio od 4. Pitanja pa nadalje. Odmah ruka gore! (Ponekad to izaziva smijeh među publikom). Na 8 pitanju uvodi se pravilo da nema javljanja dok se ne kaže broj pitanja, ali i dalje uspijevam da ugrabim da se javim prvi.
Rizik se isplatio. Iako sam napravio 2 glupa promašaja (pitanja na koja znam odgovor, ali pogrešno odgovorih) sakupio sam podosta bodova i stigao sam rivale. Nakon 14. pitanja imao 83 boda (Nemanja 84, a Marko 79). Gusto i zanimljivo za publiku. Napeto u publici, ali nema nervoze među takmičarima.
15. pitanje, prvi dižem ruku (naravno).
Pitanja se ne mogu detaljno sjetiti, ali otprilike koji je poznati Nevesinjac kazao TO I TO.
Ne znam.
Razmišljam i kažem: „Pero Zubac“. Nije! Marko odgovara tačno (ni sada ne znam  o kom poznatom Nevesinjcu je riječ. Saznaću danas kada sretnem Marka, ali znam da mi ime ne znači ništa). Dakle, meni 4 boda minusa, Marku 6 plus i pred 16. Pitanje imam 79, Nemanja 84 a Marko 85. Svi imamo šansu da budemo prvi jer imamo džokera a samim tim tačan odgovor nosi 8 bodova. Čakamo k’o zapete puške. Skoro istovremeno javljamo se Marko i ja. Žiri se dvoumi ko je brži. Marko! (slažem se da je Marko bio brži za milisekundu). Opet lokalna tema – Koja dva Nevesinjca (od ponuđenih 4) nisu mogli da se sretnu. Marko pogađa (tačno!).
Čestitamo pobjedniku. Svi smo zadovoljni učinkom. Da, imao sam šansu i za prvo mjesto, ali ovim sam sasvim zadovoljan. Jedino nisu zadovoljni moji sinovi jer su očekivali više para (dobio sam 100 maraka). Tatinim nastupom su zadovoljni, ali...
Šura je hitro napustio prostoriju da ga neko ne upita za zeta! (Ovo dopisujem na njegovo insistiranje, ali je istina znatno drugačija)
Primamo nagrade, medalje, knjige, koverte sa šuškavcima...
Dodjeljujem „Mamutsku skandinavku“
Fotografišemo se!
Svi smo veseli. Prijatno iskustvo.
Novčana nagrada ide tamo gdje je i namijenjena – za Miloša, Ognjena (moje sinove), Adrijanu, Marinu i Saru (mora tetak da časti!). Medalja, knjige i ostale sitnica ću da zadržim.
(Ovaj tekst pišem u neregularnim uslovima – Oko mene skaču djeca, za stolom se pije kafa, svi sugerišu da napišem ovo ili ono, spremamo se u grad na fotografisanje te me Najbolja od svih žena požuruje...)

12 коментара:

jagodinsky је рекао...

Bravo Slavko! Kad u nekom sledećem životu budem organizovao neko kviz takmičenje u Jagodini - sigurno ću ja pobediti!

Slavko Bovan је рекао...

Među nagradama je i knjiga "Pero Zubac u zavičaju poezije" autora Neđe Šipovca

Slavko Bovan је рекао...

Sada sam se vratio iz (prve) šetnje po Nevesinju (fotografisanje po zadatku koji mi je zadao kolega Jovan Nedić).

Bojan Lukić је рекао...

Slavko, čestitke za "bronzu"!

Slavko Bovan је рекао...

Hvala. Uvijek je lijepo dobiti pohvale od boljih od sebe!

Mišo је рекао...

Doći će oni na Bunu...
Čestitke u svakom slučaju!

Vesna Nedic је рекао...

Cestitke i iz Munchena!!!!!!!!!!!! Nedici

Vesna Nedić је рекао...

Cestitke i iz Munchena!!!!!!!!!!!! Nedici

Slavko Bovan је рекао...

Hvala, hvala!

Коста Жељски је рекао...

Bronza zlatnog sjaja, što bi rekao Duško Korać. Svaka čast, Slavko!

Slavko Bovan је рекао...

Hvala Kosta

Slavko Bovan је рекао...

Jutros su obljavljena pitanja i odgovori (vidi gonji post "Olimpijski kviz"). Vidim da sam malo pobrkao 13 i 15 pitanje, ali je suština ista. Nisam znao ni gradove pobratime Nevesinja (15) a ni Čokorila (13)