PO JUTRU SE DAN POZNAJE

Eroteka (f)

Za ilustraciju ovog nastavka mog tupljenja o rabačkom SOZAH-u (putopisu tepam -“Eroteka”) uzeo sam odličnu fotografiju Danka Kujundžića.

Petak je bio za pet! Opet pet, kao i prošle godine, pomislih. Potapšem se po ramenu jer sam bio pametan (pametniji nego inače).

Slijedi subota, “udarni dan” za sve udarnike i ostale turiste, da ne kažem ostale Džemsove. Probudio sam se s prvim jutarnjim pjetlovima. Osluškujem. Ne čuju se pjetlovi, ne čuje se lavež morskih pasa, ne čuje se cimer Božo (spava, kao što priliči svakom iole normalnom učesniku SOZAH-a), ne čuje se zujanje laptopa…Šta? Ne čuje se laptop! Ustaj, Slavko, na noge lagane! Mora se ponešto objaviti na centralnom informativnom kanalu enigmatskog publikuma. “Uključ” (pritiskam dugme za koje su mi informatičari kazali da služi za priključivanje mašine)…i lagano izlazim na terasu. Puče pogled ko petarda. Pravo ispred mene neka vodena površina, za koju upućeni tvrde da ja Jadransko more. Jutrooooo ….miriše na dobar dan. Vedro…mirno…mirisno. Dođe mi da se strmeknem ko Emir Balić sa Starog mosta… (Ne laži, Slavko, ne smiješ ti ni pogledati sa Starog mosta, a kamoli skočiti!). Uživam nekoliko trenutaka u pogledu, a onda pogled spustih niže ka ulazu u hotel…kad tamo Džems. Ili nije uopšte spavao ili je on taj koji je probudio one prve pjetlove koji su potom probudili mene?! Mora da nije ni spavao. Šteta po parkingu. U Hercegovini bi kazali “kruži ko orlušina!”. Traži gnijezdo…traži gdje će se ugnijezditi. Mlataram rukama da mu skrenem pažnju. Nema smisla da u cik zore vičem i dozivam ga s trećeg sprata. Nestade mi iz vidokruga.

Sa mašine mi se osmjehuje prva strana dragog i milog mi bloga. Vapi za novim sadržajima. Hajde da ga nahranim onim šta imam spremno (pomislih). Pretpostavljam da s druge strane ekrana ima pokoji zainteresovani čitalac koji čeka informacije i to sve odmah, sve sada, i sve bez odlaganja. (Na povratku sam saznao da ima i onih koji bi da me biju jer nisam 24 sata njima na usluzi. Zaboga, moram biti stalno dostupan, čak i kad putujem, pa i onda kad nemam internet. Razumljivo, jer sam publiku tako naučio , neću da kažem razmazio…ali šta ću, objektivne okolnosti su takve…nemam modernu opremu, a nema spremnih da zveknu o astal kakvu svotu evra i uzviknu: “Evo ti, na! Kupi moderan telefon, plati stalni interenet koji radi diljem svijeta…samo nemoj me uskratiti informacija o svemu šta mene interesuje”!)

Takođe, da se opravdam - moram nekad i disati, a ne samo pružati usluge volonterske prirode.

Objavljujem nešto najnužnije, samo da se javim vjernim pratiocima, bacim pogled na mejlove (pun inboks), ne čitam mejlove jer imap druge planove…treba pametno iskoristiti svaki momenat Rapca.

Božo se budi, oran i čio. Spremamo se, pa krećemo u akciju. Rano je jutro, pravo vrijeme za “inhalaciju” morskim vazduhom. Svježe jutro uz more prije. Džems se negde izgubio (našao je gnijezdo, vjerovatno). Nogu pred nogu uz more,… mjesto se polako budi. Jutarnje aktivnosti. Masovan džoging tamo-amo. Iz nekog razloga zapažamo džogerke, a džogere ignorišemo. Mora da muški mozak tako funkcioniše, ima neke filtere za odvajanje “žita od kukolja”. Mi, ljudi u najboljim godinama, ne jurcamo po stazi - trči tako-trči ovamo, radi sklekove, opet trči… Isusno se odlučujemo za lagalnu šetnju, a sve praćenu ćaskanjem. Nemamo cilj do koga idemo, ali nakon nekog vremena, jednoglasno odlučismo da treba nazad…opet lagano, opet pričamo…opet hvalimo domačina, opet se divimo lijepom jutru i lijepom uređenom mjestu. Stižemo taman da srknemo kafu. Zauzeli smo strateški dobru poziciju. Lagano se bude ostali, neki odmah idu na doručak. Srčemo lagano kafu razgovorušu i pozdravljamo mimoprolaznike. Nekoliko kolega “prepisje od nas”, uzimaju kafu i sjedaju. Ovdje moram da vam priznam nešto, ali nemojte širiti dalje. Kafu samo naručili od tete koja je radila za šankom jer baš i nismo imali povjerenje u automat za napitke koji nudi i crnu kafu i to besplatno. Naknodno sam otkrio da sam bio u krivu. Automatska kafa je baš dobra, pa sam taj i naredni dan više puta pritiskao dugme za koje su mi bolje informisani od mene kazali da (citiram) “Kada tu stisneš, mašina ti daje crnu kafu, …ali pazi treba prvo podmetnuti šoljicu”. Da sam juče umro, ne bih znao da nekakva koznagdje napravljena mašina, postavljena u Istri, zna napraviti dobru tursku kafu. Neki tvrde da je to domaća kava, ali meni je potpuno ličila na tursku kafu koja meni prija. Da li je to ta vještačka inteligencija kojom nas plaše? Pritisneš dugme, o inteligentna mašina procijeni šta ti najviše paše? Ako jeste, onda…hadne da srknemo po jednu. Da se saberemo!

U neko doba (npr. 7.30) eto i naših “uspavanih”. Gojko i Neba predlažu lagani doručak po izboru. Prihvatamo, a za svaki slučaj uzimamo po dva tanjira…malo ovoga, malo ovoga, može malo i slaninice (špeka), kuvano jaje, sir ne preskači, pa kulena malo, pa malo onoga …Šta je ovo? Nema veze uzmi, poješće se…sačekaj nisam uzeo kroasan…Đe si našao taj sir? Odoh i ja da donesem da probam… Ukratko rečeno, tog jutra nismo našli ptičjeg mlijeka (jer nismo detaljno tražili).  

Nastavak slijedi: RAD PO SEKCIJAMA