Danas u 11.30 stigao sam u Kikindu nakon odmora u zavičaju, ali i nakon iscrpljujućeg puta koji traje otprlike 15 sati. Ipak, umor je brzo nestao jer su me u stanu dočekali Luka i Dunja. Kad ti se unuci iskreno obraduju svaki umor nestane za tren oka. Oboje je dobilo (naravno) niz poklona od babe i dede, a Luka se obradovao i trenerkama, i majicama, i šorcevima, i bojankama, i slatkišima, ...ali medalja mu je bila najvažnija. Nije skidao medalju četiri sata koliko su bili s nama u stanu, osim ovih 30 sekundi koliko je trajalo Dunjino fotografisanje ("Hoće i Dunja, ja, jaaaa..."). Kada smo kometarisali poklone, Luka (6 godina) izjavi: "Meni je najdraži poklon što ste vi došli". (I šta na to kazati?!).
Zapazili ste da me nije bilo na internetu, pa sada slijedi sređivanje bloga koji sam za sve ovo vrijeme odmora pogledao (krajičkom oka) maksimalno 15-tak minuta (ukupno). Moram sada da pređem unazad ove dane da prekontrolišem da li je bilo kakvih ispada. Stigao mi je veliki broj mejlova sa prilozima i raznim drugim javljanjima. To može da pričeka, ali sam onako na brzinu gledajući, zapazio da neki prilozi više nisu za objavu (nisu aktuelni), a ostalo će biti objavljeno kada dođe na red.
Dakle, moraćete se strpiti još 3-4 dana da blog krene uobičajenim tempom rada.
1 коментар:
Ko se nadao da će biti objavljen neki njegov prilog poslat u prethodnih 12-14 dana grdno se prevario. I blogogazda ima dušu. Sutra ću pogledati sve (mnogobrojne) mejlove, pa će biti objavljeno sve što je još uvijek za objavu.
Постави коментар