НАШ ГОСТ: Момир Пауновић, дипломирани правник и енигмата
КАРИЈЕРА ЗА РЕСПЕКТ, УНУЧАД ЗА СРЕЋУ
(ЛИД) Има огромно искуство о привредном пословању и нормативном уређивању односа у великим привредним системима. Један је од најуспешнијих директора панчевачких осигуравајућих кућа у историји. Током шест деценија, у педесетак енигматских, информативних и ревијалних листова, објавио је око пет стотина новинских текстова и преко осам хиљада укрштеница и других врста загонетки, као и осам књига. Ово је прича о Момиру Пауновићу.
„Панчевац”: Који су најважнији моменти у вези са вашим школовањем? Момир Пауновић: Рођен сам 1946. године у Рашанцу код Петровца на Млави, где сам завршио основну школу. Матурирао сам у пожаревачкој гимназији, једној од најстаријих у Србији, чији ученици су били многи касније успешни људи, међу којима се истичу чувени академици физичар Павле Савић и професор Правног факултета Радомир Лукић. Имао сам таленат за језике – матурски рад сам писао и одбранио на немачком, а истицао сам се и по успеху из српског језика. Рано сам испољио таленат за писање и новинарство, па сам у гимназији изабран за председника новинарског клуба. Сарадњу са локалним пожаревачким листом „Реч народа” почео сам 1964, а моје текстове кренули су да објављују и други листови. Исте године београдска „Енигма” штампала ми је прву укрштеницу. Звање дипломираног правника стекао сам на Правном факултету Универзитета у Београду 1969.
• Професионална каријера вам је била динамична и занимљива. – Може се тако рећи. Мада сам намеравао да се професионално бавим новинарством, жеља да се што пре запослим и стицај околности одвели су ме на другу, испоставило се праву страну – да се бавим правом. Захваљујући добром просеку оцена са студија – 8,40, примљен сам на место правног референта у Републичкој геодетској управи Србије. У тој управи радио сам четири и по године, догуравши до звања саветника за другостепени управни поступак. Кадровски стан и прилично већа плата били су разлог да напустим Београд и да 1974. године пређем у Панчево. Моје прво запослење у овом, од тада и мом граду било је у филијали осигуравајуће организације „Југославија”, касније се звала ЗОИЛ „Дунав”, где сам после две године постављен за шефа Правне и опште службе. Као млад правник, са искуством у републичкој управи, убрзо сам са волонтерским статусом изабран за члана Правног савета Извршног већа општине Панчево.
• Очигледан је успон у вашој каријери, као и успех... – Хвала вам на тој констатацији. После пет година рада у осигурању, 1979. године сам прешао у општинску управу, где сам годину дана био заменик секретара, а потом пет и по година секретар Скупштине општине Панчево. На лични захтев, разрешен сам ове функције и 1985. године прешао сам на рад у СОУР „Хемијска индустрија Панчево” на место потпредседника Пословодног одбора СОУР-а задуженог за правне послове. Било је то у време интензивног привредног развоја. ХИП као велики привредни систем окупљао је у свом саставу не само „Азотару” и „Петрохемију”, већ и друге организације хемијског репродукционог ланца у Панчеву и широм Србије – у Београду, Новој Вароши, Горњем Милановцу, Петровцу на Млави, Бујановцу, Владичином Хану, Шиду, Руми, Пландишту, Житишту и Црепаји – и запошљавао је преко десет хиљада радника. У том периоду стекао сам драгоцена искуства о привредном пословању и нормативном уређивању односа у великим привредним системима. Касније, годину и по дана био сам на дужности директора Сектора правних, кадровских и општих послова у „Петрохемији”. Због искуства које сам стекао на пословима осигурања имовине и лица, позван сам да будем директор Главне филијале „Дунав осигурања” у Панчеву и ту дужност сам обављао 14 година. До пензионисања, кратко време провео сам на месту директора РТВ-а Панчево и заменика секретара Општинског већа Панчево. У пензији сам од 2010.
• И, након свега тога, како оцењујете свој пословни пут? – Сматрам да је добро што сам током каријере мењао организације и радио на различитим пословима, јер ми је то помогло да упознам више правних области, као што су нормативни послови, управни поступак, закључивање уговора, накнада штете, поступак пред судовима, привредно пословање... С обзиром на то да сам радио на припреми нацрта два закона, стекао сам искуство и у припреми закона, уредби, статута и општинских одлука, нормативних аката привредних организација... Учећи од искусних панчевачких руководилаца, попут Николе Миљановића, Стевана Коларског, Ернеа Ердеиа, Жарка Грубетића, Момчила Маројевића и Вере Кажић-Зојкић, савладао сам тајне организовања и управљања пословима. Схватио сам да успех у овоме зависи, пре свега, од окупљања и ангажовања добрих стручних сарадника, респектовања добијених мишљења, давања прецизних задатака и редовног праћења њиховог извршења.
• Панчевке и Панчевци вас памте и као иновативног директора „Дунав осигурања”... – Не бих да звучим нескромно, али то је тачно. Водио сам главну панчевачку филијалу у време велике инфлације. Поносим се што смо својим мерама успели да пребродимо тај период, обезбедимо свакодневну ликвидност и очувамо вредност новчаних фондова. Током мог мандата у осигурању је постојала жестока конкуренција. Појавиле су се бројне приватне осигуравајуће куће – у једном периоду било их је скоро стотину. „Дунав” Панчево је издржао налет тих малих осигуравача, очувао је свој портфељ и задржао статус лидера на пословима осигурања. Приватизацијом стамбеног фонда, престало је осигурање станова и зграда преко стамбеног предузећа, па се поставило питање како што брже организовати заштиту ове имовине у новим условима. Ми Панчевци аутори смо модела колективног осигурања станова и зграда преко ЈКП-а „Водовод и канализација”. По томе смо предњачили и у компанији „Дунав осигурање” и у односу на друге осигуравајуће организације; примера ради, београдски „Инфостан” је овакав модел осигурања увео две године после Панчева. Због оваквих резултата пословања, руководство компаније ме је двапут новчано наградило. У конкуренцији 30 директора, једном ми је додељена трећа, а једном друга награда. Наравно, оба пута био сам иза директора београдске Главне филијале.
• Уз професионалне обавезе, обављали сте и важне друштвене функције. – Да, било их је. Био сам члан Законодавно-правне комисије Скупштине АП Војводине, председник Општинске изборне комисије, извршни секретар Општинског комитета СК, председник Савета листа „Панчевац”, секретар Жирија за доделу награда Града, председник Пливачког клуба „Динамо”, члан Управног одбора Компаније „Дунав осигурање“, члан Председништва Енигматског савеза Србије...
• Шта бисте издвојили из вашег новинарског опуса? – Најпре бих рекао да сам у часописима „Геодетска служба, љубљанском листу „Обвешчање ин одлочање” и „Гласнику” Привредне коморе Србије објавио десетак стручних чланака посвећених управном поступку, информисању у процесу одлучивања и уговарању. И, никада ме није напуштала жеља да пишем за новине. Као спољни сарадник, објавио сам око пет стотина текстова у информативним и ревијалним издањима пожаревачке „Речи народа”, смедеревског „Нашег гласа”, нашег и вашег „Панчевца” и у београдским издањима „Младост”, „Свет”, „Задруга”, „Студент”, „Политика”, „Политикин забавник” и „Разбибрига”.
• Ви сте и једна од првих асоцијација у нашој земљи када се помене енигматика. – Хвала вам на томе. Током 60 година бављења загонеташтвом, у педесетак енигматских, информативних и ревијалних листова, објавио сам преко осам хиљада укрштеница, магичних ликова, испуњаљки, анаграма и разних врста загонетки у стиху. Због асоцијативности поставке и решења, мој анаграм – „Србима узели српско”, чије је решење „Бриселски споразум” – својевремено су колеге прогласиле „анаграмом године”. У „Лексикону српских енигмата” из 2007. године представљен сам као „велемајстор стиховног загонеташтва”. Уређивао сам енигматику у „Панчевцу”, а пет година био један од уредника нашег најпознатијег енигматског листа „Новости енигма”. Највећим својим доприносом српском загонеташтву сматрам своје информативне, истраживачке и теоријске текстове посвећене укрштеницама, анаграмима и другим врстама загонетака. До 2020. године објавио сам око 120 оваквих написа. „Панчевац” је у два наврата објавио моје фељтоне – „Чаробни свет енигматике”, у 20 наставака, и „Јубилеј краљице загонетака”, у 10 делова. Чланци о енигматици објављени у књижевним часописима евидентирани су у Библиотеци Матице српске као релевантне библиографске јединице. Као енигмата представљен сам у неколико књига – „Лексикон загонетача Југославије”, „Књижевна топографија Панчева”, „Свет анаграма”, „Магични квадрати 7х7”, „Лексикон српских енигмата”, „Укрштање речи у српској енигматици” и „Библиографија српске енигматике”. У последњепоменутој књизи означен сам као „аутор низа запажених теоријских енигматских написа и студија”.
• Која сте признања за све ово добили? – За допринос енигматици признања су ми доделили ЕД „Вук Караџић”, ЕК „Нова загонетка”, Компанија „Новости” и Енигматски савез Србије. Најзначајнија су Повеља ЕСС-а за енигматско издаваштво 2009, Златна повеља ЕСС-а поводом 50 година енигматског стваралаштва 2014, Повеља ЕСС-а за животно дело 2016. године и Златна повеља Компаније „Новости” за допринос раду и развоју листа „Новости енигма”, врхунску сарадњу и енигматску изузетност 2021. Због резултата у професионалном, енигматском и публицистичком раду сврстан сам у знамените људе петровачког краја и уврштен у књигу „Петровачки поменик” из 2008.
• Објављене су и ваше књиге... – Да, било их је осам: „Загонетке у стиху”, „Стиховни анаграм и његове варијације”, „Укрштеница – краљица загонетки”, „Загонетне риме”, „Анаграмни колоплет”, „Енигматски записи”, „Живо(то)писне слике” и, последња, „Пропутујмо Србију”, која је објављена 2024. „Укрштеница – краљица загонетки” је прва објављена књига на српском језику о историјату, појму, елементима, врсти и квалитету ове загонетке. Такав статус има и књига „Стиховни анаграм и његове варијације”, коју је професор др Милосав Чарнић поменуо на три места у свом уџбенику „Стилистика стиха” намењеном студентима Филолошког факултета. • Кажите нам шта вам је приватно обележило живот. – Сада, на заласку живота, могу рећи да сам задовољан оним што сам остварио и доживео у протеклим годинама. Немам неостварених жеља. Задовољан сам својом каријером и свим оним што сам урадио. Са супругом сам 45 година био у складном браку, живели смо динамично, много путовали. Сада, кад ње више нема, посвећен сам кћерки и она мени. Кћерка ми је подарила чак петоро унучади! Е, због њих вреди живети... С. Трајковић
6 коментара:
НАШ ГОСТ: Момир Пауновић, дипломирани правник и енигмата
КАРИЈЕРА ЗА РЕСПЕКТ, УНУЧАД ЗА СРЕЋУ
(ЛИД) Има огромно искуство о привредном пословању и нормативном уређивању односа у великим привредним системима. Један је од најуспешнијих директора панчевачких осигуравајућих кућа у историји. Током шест деценија, у педесетак енигматских, информативних и ревијалних листова, објавио је око пет стотина новинских текстова и преко осам хиљада укрштеница и других врста загонетки, као и осам књига. Ово је прича о Момиру Пауновићу.
„Панчевац”: Који су најважнији моменти у вези са вашим школовањем?
Момир Пауновић: Рођен сам 1946. године у Рашанцу код Петровца на Млави, где сам завршио основну школу. Матурирао сам у пожаревачкој гимназији, једној од најстаријих у Србији, чији ученици су били многи касније успешни људи, међу којима се истичу чувени академици физичар Павле Савић и професор Правног факултета Радомир Лукић. Имао сам таленат за језике – матурски рад сам писао и одбранио на немачком, а истицао сам се и по успеху из српског језика. Рано сам испољио таленат за писање и новинарство, па сам у гимназији изабран за председника новинарског клуба. Сарадњу са локалним пожаревачким листом „Реч народа” почео сам 1964, а моје текстове кренули су да објављују и други листови. Исте године београдска „Енигма” штампала ми је прву укрштеницу. Звање дипломираног правника стекао сам на Правном факултету Универзитета у Београду 1969.
• Професионална каријера вам је била динамична и занимљива.
– Може се тако рећи. Мада сам намеравао да се професионално бавим новинарством, жеља да се што пре запослим и стицај околности одвели су ме на другу, испоставило се праву страну – да се бавим правом. Захваљујући добром просеку оцена са студија – 8,40, примљен сам на место правног референта у Републичкој геодетској управи Србије. У тој управи радио сам четири и по године, догуравши до звања саветника за другостепени управни поступак. Кадровски стан и прилично већа плата били су разлог да напустим Београд и да 1974. године пређем у Панчево. Моје прво запослење у овом, од тада и мом граду било је у филијали осигуравајуће организације „Југославија”, касније се звала ЗОИЛ „Дунав”, где сам после две године постављен за шефа Правне и опште службе. Као млад правник, са искуством у републичкој управи, убрзо сам са волонтерским статусом изабран за члана Правног савета Извршног већа општине Панчево.
• Очигледан је успон у вашој каријери, као и успех...
– Хвала вам на тој констатацији. После пет година рада у осигурању, 1979. године сам прешао у општинску управу, где сам годину дана био заменик секретара, а потом пет и по година секретар Скупштине општине Панчево. На лични захтев, разрешен сам ове функције и 1985. године прешао сам на рад у СОУР „Хемијска индустрија Панчево” на место потпредседника Пословодног одбора СОУР-а задуженог за правне послове. Било је то у време интензивног привредног развоја. ХИП као велики привредни систем окупљао је у свом саставу не само „Азотару” и „Петрохемију”, већ и друге организације хемијског репродукционог ланца у Панчеву и широм Србије – у Београду, Новој Вароши, Горњем Милановцу, Петровцу на Млави, Бујановцу, Владичином Хану, Шиду, Руми, Пландишту, Житишту и Црепаји – и запошљавао је преко десет хиљада радника. У том периоду стекао сам драгоцена искуства о привредном пословању и нормативном уређивању односа у великим привредним системима. Касније, годину и по дана био сам на дужности директора Сектора правних, кадровских и општих послова у „Петрохемији”. Због искуства које сам стекао на пословима осигурања имовине и лица, позван сам да будем директор Главне филијале „Дунав осигурања” у Панчеву и ту дужност сам обављао 14 година. До пензионисања, кратко време провео сам на месту директора РТВ-а Панчево и заменика секретара Општинског већа Панчево. У пензији сам од 2010.
• И, након свега тога, како оцењујете свој пословни пут?
– Сматрам да је добро што сам током каријере мењао организације и радио на различитим пословима, јер ми је то помогло да упознам више правних области, као што су нормативни послови, управни поступак, закључивање уговора, накнада штете, поступак пред судовима, привредно пословање... С обзиром на то да сам радио на припреми нацрта два закона, стекао сам искуство и у припреми закона, уредби, статута и општинских одлука, нормативних аката привредних организација... Учећи од искусних панчевачких руководилаца, попут Николе Миљановића, Стевана Коларског, Ернеа Ердеиа, Жарка Грубетића, Момчила Маројевића и Вере Кажић-Зојкић, савладао сам тајне организовања и управљања пословима. Схватио сам да успех у овоме зависи, пре свега, од окупљања и ангажовања добрих стручних сарадника, респектовања добијених мишљења, давања прецизних задатака и редовног праћења њиховог извршења.
• Панчевке и Панчевци вас памте и као иновативног директора „Дунав осигурања”...
– Не бих да звучим нескромно, али то је тачно. Водио сам главну панчевачку филијалу у време велике инфлације. Поносим се што смо својим мерама успели да пребродимо тај период, обезбедимо свакодневну ликвидност и очувамо вредност новчаних фондова. Током мог мандата у осигурању је постојала жестока конкуренција. Појавиле су се бројне приватне осигуравајуће куће – у једном периоду било их је скоро стотину. „Дунав” Панчево је издржао налет тих малих осигуравача, очувао је свој портфељ и задржао статус лидера на пословима осигурања. Приватизацијом стамбеног фонда, престало је осигурање станова и зграда преко стамбеног предузећа, па се поставило питање како што брже организовати заштиту ове имовине у новим условима. Ми Панчевци аутори смо модела колективног осигурања станова и зграда преко ЈКП-а „Водовод и канализација”. По томе смо предњачили и у компанији „Дунав осигурање” и у односу на друге осигуравајуће организације; примера ради, београдски „Инфостан” је овакав модел осигурања увео две године после Панчева. Због оваквих резултата пословања, руководство компаније ме је двапут новчано наградило. У конкуренцији 30 директора, једном ми је додељена трећа, а једном друга награда. Наравно, оба пута био сам иза директора београдске Главне филијале.
• Уз професионалне обавезе, обављали сте и важне друштвене функције.
– Да, било их је. Био сам члан Законодавно-правне комисије Скупштине АП Војводине, председник Општинске изборне комисије, извршни секретар Општинског комитета СК, председник Савета листа „Панчевац”, секретар Жирија за доделу награда Града, председник Пливачког клуба „Динамо”, члан Управног одбора Компаније „Дунав осигурање“, члан Председништва Енигматског савеза Србије...
• Шта бисте издвојили из вашег новинарског опуса?
– Најпре бих рекао да сам у часописима „Геодетска служба, љубљанском листу „Обвешчање ин одлочање” и „Гласнику” Привредне коморе Србије објавио десетак стручних чланака посвећених управном поступку, информисању у процесу одлучивања и уговарању. И, никада ме није напуштала жеља да пишем за новине. Као спољни сарадник, објавио сам око пет стотина текстова у информативним и ревијалним издањима пожаревачке „Речи народа”, смедеревског „Нашег гласа”, нашег и вашег „Панчевца” и у београдским издањима „Младост”, „Свет”, „Задруга”, „Студент”, „Политика”, „Политикин забавник” и „Разбибрига”.
• Ви сте и једна од првих асоцијација у нашој земљи када се помене енигматика.
– Хвала вам на томе. Током 60 година бављења загонеташтвом, у педесетак енигматских, информативних и ревијалних листова, објавио сам преко осам хиљада укрштеница, магичних ликова, испуњаљки, анаграма и разних врста загонетки у стиху. Због асоцијативности поставке и решења, мој анаграм – „Србима узели српско”, чије је решење „Бриселски споразум” – својевремено су колеге прогласиле „анаграмом године”. У „Лексикону српских енигмата” из 2007. године представљен сам као „велемајстор стиховног загонеташтва”. Уређивао сам енигматику у „Панчевцу”, а пет година био један од уредника нашег најпознатијег енигматског листа „Новости енигма”. Највећим својим доприносом српском загонеташтву сматрам своје информативне, истраживачке и теоријске текстове посвећене укрштеницама, анаграмима и другим врстама загонетака. До 2020. године објавио сам око 120 оваквих написа. „Панчевац” је у два наврата објавио моје фељтоне – „Чаробни свет енигматике”, у 20 наставака, и „Јубилеј краљице загонетака”, у 10 делова. Чланци о енигматици објављени у књижевним часописима евидентирани су у Библиотеци Матице српске као релевантне библиографске јединице. Као енигмата представљен сам у неколико књига – „Лексикон загонетача Југославије”, „Књижевна топографија Панчева”, „Свет анаграма”, „Магични квадрати 7х7”, „Лексикон српских енигмата”, „Укрштање речи у српској енигматици” и „Библиографија српске енигматике”. У последњепоменутој књизи означен сам као „аутор низа запажених теоријских енигматских написа и студија”.
• Која сте признања за све ово добили?
– За допринос енигматици признања су ми доделили ЕД „Вук Караџић”, ЕК „Нова загонетка”, Компанија „Новости” и Енигматски савез Србије. Најзначајнија су Повеља ЕСС-а за енигматско издаваштво 2009, Златна повеља ЕСС-а поводом 50 година енигматског стваралаштва 2014, Повеља ЕСС-а за животно дело 2016. године и Златна повеља Компаније „Новости” за допринос раду и развоју листа „Новости енигма”, врхунску сарадњу и енигматску изузетност 2021. Због резултата у професионалном, енигматском и публицистичком раду сврстан сам у знамените људе петровачког краја и уврштен у књигу „Петровачки поменик” из 2008.
• Објављене су и ваше књиге...
– Да, било их је осам: „Загонетке у стиху”, „Стиховни анаграм и његове варијације”, „Укрштеница – краљица загонетки”, „Загонетне риме”, „Анаграмни колоплет”, „Енигматски записи”, „Живо(то)писне слике” и, последња, „Пропутујмо Србију”, која је објављена 2024. „Укрштеница – краљица загонетки” је прва објављена књига на српском језику о историјату, појму, елементима, врсти и квалитету ове загонетке. Такав статус има и књига „Стиховни анаграм и његове варијације”, коју је професор др Милосав Чарнић поменуо на три места у свом уџбенику „Стилистика стиха” намењеном студентима Филолошког факултета.
• Кажите нам шта вам је приватно обележило живот.
– Сада, на заласку живота, могу рећи да сам задовољан оним што сам остварио и доживео у протеклим годинама. Немам неостварених жеља. Задовољан сам својом каријером и свим оним што сам урадио. Са супругом сам 45 година био у складном браку, живели смо динамично, много путовали. Сада, кад ње више нема, посвећен сам кћерки и она мени. Кћерка ми је подарила чак петоро унучади! Е, због њих вреди живети...
С. Трајковић
Kao što vidite, najava je na naslovnoj strani. BRAVO!
Постави коментар