КОВАЊЕ НОВИХ РЕЧИ – ПОМОДАРСТВО
ИЛИ ТРАДИЦИЈА
Последњих година код нас се
појавило неколико такмичења посвећених речима – за избор најлепше српске речи,
најлепше нове речи и сл. У нашој средини ови избори су углавном необавезујућа
разонода и показатељ креативности учесника, па зато изненађује отпор на који
наилазе. Коментари, нарочито они о новоствореним речима, умеју да буду оштри,
јетки, па и подсмешљиви, често праћени напоменом да нема потребе поводити се за
суседима и уводити нешто што није својствено нашој традицији.
Истина је, међутим, нешто другачија.
И у нашој култури нове речи су се ковале, или је бар постојао озбиљан покушај
да се то чини. Разлози су додуше били другачији. Пре готово два века
новоуспостављеном књижевном језику вуковског типа, заснованом на народном
говору, недостајали су термини из свих научних и стручних области. Чланови
Друштва српске словесности (претече данашње Српске академије наука и уметности)
окупљени око умног Јована Стерије Поповића започели су четрдесетих година 19.
века рад на стварању српске терминологије („називословних речи“). Сасвим у духу
времена, они су желели да стране термине преведу на српски народни језик.
О томе колико је међу њиховим
твореницама било успелих решења сведоче бројне речи које и данас користимо:
безусловно, браколомац, двосмислено, обезбедити, обостран, одбитак,
правобранитељ, предмет, подмет, претплата, рачуноводство, стицај, стециште,
тековина, уговор. Многе данашње термине из физике сковао је управо члан Друштва
Вук Маринковић: тежина, маса, сила, путања, преламање светлости, електрични напон
итд. Било је и мање успелих предлога, као што су: гласослог (акорд),
древностница (археологија), летоброј (епоха), неделимак (атом), редостав
(систем), саслушка (аудијенција) и др. То су, ипак, били пионирски покушаји
којима није требало престрого судити.
Вук Караџић је, уз тврдњу да
српски књижевници „нити знају свога језика, нити хоће да га уче“, успео да
обустави даљи рад Друштва на овом, као и на другим колективним језичким
пословима (у томе му је свесрдно помогао и Ђ. Даничић).
Занимљиво је да је и сам Вук, за
потребе превода Новог завјета, ковао нове речи, као нпр.: гостољубивост (дотад
гостољубље), измишљач, карач, мјењач (дотад менитељ), слушач (дотад слушатељ и
слушалац), кушач (кушатељ, искуситељ), четвртник, дјевојаштво (дотад дјевство),
људокрадица, посинаштво, мртвост (за мртвило), неродљив, празноговорљив,
осјетљив (дотад чувствителан) итд.
Ови примери из прошлости показују да српски језик има потенцијал за стварање нових речи, али и да отпор према новим домаћим речима није нова појава. Без намере да рад Друштва српске словесности поредим са данашњим неформалним иницијативама, желим да кажем да не треба имати отпор према новим речима. Сваку треба одмерити, без обзира на то како је настала, и пустити је да сама нађе свој пут – сам језик најбоље одлучује шта ће се у њему задржати.
3 коментара:
KOVANJE NOVIH REČI – POMODARSTVO ILI TRADICIJA
Poslednjih godina kod nas se pojavilo nekoliko takmičenja posvećenih rečima – za izbor najlepše srpske reči, najlepše nove reči i sl. U našoj sredini ovi izbori su uglavnom neobavezujuća razonoda i pokazatelj kreativnosti učesnika, pa zato iznenađuje otpor na koji nailaze. Komentari, naročito oni o novostvorenim rečima, umeju da budu oštri, jetki, pa i podsmešljivi, često praćeni napomenom da nema potrebe povoditi se za susedima i uvoditi nešto što nije svojstveno našoj tradiciji.
Istina je, međutim, nešto drugačija. I u našoj kulturi nove reči su se kovale, ili je bar postojao ozbiljan pokušaj da se to čini. Razlozi su doduše bili drugačiji. Pre gotovo dva veka novouspostavljenom književnom jeziku vukovskog tipa, zasnovanom na narodnom govoru, nedostajali su termini iz svih naučnih i stručnih oblasti. Članovi Društva srpske slovesnosti (preteče današnje Srpske akademije nauka i umetnosti) okupljeni oko umnog Jovana Sterije Popovića započeli su četrdesetih godina 19. veka rad na stvaranju srpske terminologije („nazivoslovnih reči“). Sasvim u duhu vremena, oni su želeli da strane termine prevedu na srpski narodni jezik.
O tome koliko je među njihovim tvorenicama bilo uspelih rešenja svedoče brojne reči koje i danas koristimo: bezuslovno, brakolomac, dvosmisleno, obezbediti, obostran, odbitak, pravobranitelj, predmet, podmet, pretplata, računovodstvo, sticaj, stecište, tekovina, ugovor. Mnoge današnje termine iz fizike skovao je upravo član Društva Vuk Marinković: težina, masa, sila, putanja, prelamanje svetlosti, električni napon itd. Bilo je i manje uspelih predloga, kao što su: glasoslog (akord), drevnostnica (arheologija), letobroj (epoha), nedelimak (atom), redostav (sistem), sasluška (audijencija) i dr. To su, ipak, bili pionirski pokušaji kojima nije trebalo prestrogo suditi.
Vuk Karadžić je, uz tvrdnju da srpski književnici „niti znaju svoga jezika, niti hoće da ga uče“, uspeo da obustavi dalji rad Društva na ovom, kao i na drugim kolektivnim jezičkim poslovima (u tome mu je svesrdno pomogao i Đ. Daničić).
Zanimljivo je da je i sam Vuk, za potrebe prevoda Novog zavjeta, kovao nove reči, kao npr.: gostoljubivost (dotad gostoljublje), izmišljač, karač, mjenjač (dotad menitelj), slušač (dotad slušatelj i slušalac), kušač (kušatelj, iskusitelj), četvrtnik, djevojaštvo (dotad djevstvo), ljudokradica, posinaštvo, mrtvost (za mrtvilo), nerodljiv, praznogovorljiv, osjetljiv (dotad čuvstvitelan) itd.
Ovi primeri iz prošlosti pokazuju da srpski jezik ima potencijal za stvaranje novih reči, ali i da otpor prema novim domaćim rečima nije nova pojava. Bez namere da rad Društva srpske slovesnosti poredim sa današnjim neformalnim inicijativama, želim da kažem da ne treba imati otpor prema novim rečima. Svaku treba odmeriti, bez obzira na to kako je nastala, i pustiti je da sama nađe svoj put – sam jezik najbolje odlučuje šta će se u njemu zadržati.
Ovaj tekst je zapazio Jovan Nedić. Tekst bi mogao interesovati enigmate.
Rada odlično izgleda
Постави коментар