Danas sam, listajući neke brojeve Zagonetke, opet razmišljao o tome koliko je naš enigmatski sistem nelogičan i nakaradan. Do kraja, do dna, gore ne može. Kako nastaje enigmata? Pa, u većini slučajeva na sledeći način: jedan prost i šupalj, od svih ovozemaljskih znanja operisan čovek u časovima kretenisanja slučajno ili namerno zapamti reči eristika i tamariska, pribeleži negde Alekan, Abelar i Aragon (...), i onda, jelte, počne da zagoneta od dugih vremena. U novije vreme se i te faze preskaču, te onaj ko potpisuje enigmatski rad može da bude i skroz-naskroz nepismen kao svima poznati gospodin Budić (i mnoga druga gospoda, takođe svima poznata). I sve je to naša enigmatika. Uostalom, i kad je generiše sofver, i kad je skelja neki krelac, i kad je sklopi Krsmanović – ukrštenica manje-više izgleda kao sve ostale ukrštenice: mreža sa crnim poljima koja treba popuniti. A nije baš tako. I običan kvadrat 7 x 7 može biti neobičan. Čak fantastičan.
Zato htedoh da podsetim poštovani publikum na Goloigru. Ne bi trebalo zaboraviti živog čoveka koji je bolji enigmata od 99 % nas i vas nezaboravljenih; zapravo, mislim da (bar kada je reč o srpskoj enigmatici) niti je bilo, niti će biti onih koji su veći majstori za mrežaste zagonetke od Krsmanovića i njega. To naročito postaje očigledno kada posmatrate njihov (u ovom slučaju je Goloigra u prvom planu; dakle: njegov) rad kroz principe od kojih nikada ne odstupa (prosto rečeno: ako može da napravi ono što ne može niko, onda, razume se, može i ono što može svako – a on to nikad ne radi). Ukratko, ne znam baš tačno kako se zove to što ima Goloigra, ali mislim da reč genijalnost pokriva bar jedan deo njegovog enigmatskog talenta. Žao mi je što danas ništa ne objavljuje.
A o samoj "čaroliji" ne rekoh ništa. Meni je najfascinantnija stvar to što čak i u ovom naizgled nemogućem poduhvatu autor nije odustao od svog poslovičnog komplikovanja strukture (raskrst, "Ana i Eva", sanskrt). I mala digresija: u filmu "Ana i Eva" (or. Ann och Eve, 1970) je igrala (i) Olivera Katarina, pa Božidarka Frajt, Zaim Muzaferija i drugi naši glumci.
Imao sam čast da Jadrana upoznam na SES-u u Valjevu i to mi je jedna od najdražih enigmatskih uspomena. Uvjerio sam se da je to čovjek vrcave inteligencije i veselog duha. Šteta što se bavi nekim drugim stvarima, ne znam jesu li njegovi radovi u "Marbu" novijeg ili starijeg datuma...
O Jadranu Goloigri kao enigmati, a i kao čoveku, besmisleno je trošiti reči. Družimo se i sarađujemo dvadesetak godina - kada je on uređivao "Orfej" i "Orbitu" ja sam mu slao radove, a onda je on meni "uzvraćao" za "Marbo", "Marbo plus" i "Izazov". Dakle, stalni četverac iz "Zagonetke" je prisutan i u pomenutim (beznačajnim!) lozničkim enigmatskim listovima. Jadran ima stalan posao u železnici, tako da teško stiže da sastavlja, tako da moram stalno da ga podsećam da nešto uradi. Radovi, su naravno, novijeg datuma. Lozničanin
Ha, ne znam koliko su te novine značajne u Loznici i Klupcima, ali šire posmatrano - nevidljive su. Takoreći ne postoje. A prilično je ponižavajuće za jednog enigmatu Goloigrinog kalibra da objavljuje radove jedino u listu za koji se ne zna ni kad izlazi, ni da li se prodaje, ni koliki tiraž ima, tj. u listu sa kojim niko živ neće da sarađuje, uključujući i one koji svoje štancovane radove prodaju đuture, a povrh svega i pre svega - u listu koji ima retko neozbiljnog urednika. Mislim da ti Goloigra, Srele moj, s mene pa na uštap pošalje poneki rad samo da te otkači (vremena verovatno ima, nije on direktor Transsibirske železnice nego običan železničar; oni 6 od 8 radnih sati provode pijući kafu i ćaskajući na vesele teme, jedino ih šiju opštinari sa 7 i po neradih sati, i panduri sa 8; problem je bez sumnje druge prirode: čovek nema gde i s kim da sarađuje, pa se povukao).
8 коментара:
Danas sam, listajući neke brojeve Zagonetke, opet razmišljao o tome koliko je naš enigmatski sistem nelogičan i nakaradan. Do kraja, do dna, gore ne može. Kako nastaje enigmata? Pa, u većini slučajeva na sledeći način: jedan prost i šupalj, od svih ovozemaljskih znanja operisan čovek u časovima kretenisanja slučajno ili namerno zapamti reči eristika i tamariska, pribeleži negde Alekan, Abelar i Aragon (...), i onda, jelte, počne da zagoneta od dugih vremena. U novije vreme se i te faze preskaču, te onaj ko potpisuje enigmatski rad može da bude i skroz-naskroz nepismen kao svima poznati gospodin Budić (i mnoga druga gospoda, takođe svima poznata). I sve je to naša enigmatika. Uostalom, i kad je generiše sofver, i kad je skelja neki krelac, i kad je sklopi Krsmanović – ukrštenica manje-više izgleda kao sve ostale ukrštenice: mreža sa crnim poljima koja treba popuniti. A nije baš tako. I običan kvadrat 7 x 7 može biti neobičan. Čak fantastičan.
Zato htedoh da podsetim poštovani publikum na Goloigru. Ne bi trebalo zaboraviti živog čoveka koji je bolji enigmata od 99 % nas i vas nezaboravljenih; zapravo, mislim da (bar kada je reč o srpskoj enigmatici) niti je bilo, niti će biti onih koji su veći majstori za mrežaste zagonetke od Krsmanovića i njega. To naročito postaje očigledno kada posmatrate njihov (u ovom slučaju je Goloigra u prvom planu; dakle: njegov) rad kroz principe od kojih nikada ne odstupa (prosto rečeno: ako može da napravi ono što ne može niko, onda, razume se, može i ono što može svako – a on to nikad ne radi).
Ukratko, ne znam baš tačno kako se zove to što ima Goloigra, ali mislim da reč genijalnost pokriva bar jedan deo njegovog enigmatskog talenta. Žao mi je što danas ništa ne objavljuje.
A o samoj "čaroliji" ne rekoh ništa.
Meni je najfascinantnija stvar to što čak i u ovom naizgled nemogućem poduhvatu autor nije odustao od svog poslovičnog komplikovanja strukture (raskrst, "Ana i Eva", sanskrt).
I mala digresija: u filmu "Ana i Eva" (or. Ann och Eve, 1970) je igrala (i) Olivera Katarina, pa Božidarka Frajt, Zaim Muzaferija i drugi naši glumci.
Imao sam čast da Jadrana upoznam na SES-u u Valjevu i to mi je jedna od najdražih enigmatskih uspomena. Uvjerio sam se da je to čovjek vrcave inteligencije i veselog duha. Šteta što se bavi nekim drugim stvarima, ne znam jesu li njegovi radovi u "Marbu" novijeg ili starijeg datuma...
Ilija, kad neko objavluje u Marbu, to je kao da ne objavljuje nigde (ili gore od toga).
U bre, Mladene, pa onda da brišem iz evidencije radove koji su mi tamo objavljeni:)
O Jadranu Goloigri kao enigmati, a i kao čoveku, besmisleno je trošiti reči. Družimo se i sarađujemo dvadesetak godina - kada je on uređivao "Orfej" i "Orbitu" ja sam mu slao radove, a onda je on meni "uzvraćao" za "Marbo", "Marbo plus" i "Izazov". Dakle, stalni četverac iz "Zagonetke" je prisutan i u pomenutim (beznačajnim!) lozničkim enigmatskim listovima.
Jadran ima stalan posao u železnici, tako da teško stiže da sastavlja, tako da moram stalno da ga podsećam da nešto uradi. Radovi, su naravno, novijeg datuma.
Lozničanin
Ha, ne znam koliko su te novine značajne u Loznici i Klupcima, ali šire posmatrano - nevidljive su. Takoreći ne postoje.
A prilično je ponižavajuće za jednog enigmatu Goloigrinog kalibra da objavljuje radove jedino u listu za koji se ne zna ni kad izlazi, ni da li se prodaje, ni koliki tiraž ima, tj. u listu sa kojim niko živ neće da sarađuje, uključujući i one koji svoje štancovane radove prodaju đuture, a povrh svega i pre svega - u listu koji ima retko neozbiljnog urednika. Mislim da ti Goloigra, Srele moj, s mene pa na uštap pošalje poneki rad samo da te otkači (vremena verovatno ima, nije on direktor Transsibirske železnice nego običan železničar; oni 6 od 8 radnih sati provode pijući kafu i ćaskajući na vesele teme, jedino ih šiju opštinari sa 7 i po neradih sati, i panduri sa 8; problem je bez sumnje druge prirode: čovek nema gde i s kim da sarađuje, pa se povukao).
Križaljka 7 x 7 teška je za sastaviti i bez ijedne skupine, a kamoli s raskrstom i sanskrtom. Svakome bi već to bilo dosta, ali Jadranu ne.
Постави коментар