REAGOVANJE

Nikola Petkovski šalje pismo sa dopunom priče o kiviju (voću)

Ja sam diplomirani inženjer arhitekta i 1977 i 1978 godine sam radio u Kavadarcima u kombinatu "Treska". Jednog dana su nas arhitekte pozvali u Agrokombinatu "Tikveš" (poznati makedonki vinarski kombinat) da im projektujemo neke nove pogone, pa su nas kao goste poslužili nečim što dotad nismo videli. Doneli su košaricu i u njoj nešto što liči na kuvani krompir, a kad smo ih izljuštili videli smo da je zeleno i sa malim crnim semenjkama. Rekli su nam da je to posebna vrsta voća, da se zove AKTINIDIJA i da se nalazi u eksperimentalnoj proizvodnji u tikveškim vinogradima i nigde na drugom mestu u ondašnjoj SFRJ.

Otkud te aktinidije u Tikvešu? Istorijat je sledeći: sredinom sedamdesetih godina prošlog stoleća u Parizu je boravila državna delegacija SFRJ i na nekom prijemu u kineskoj ambasadi su ih poslužili ovim voćem. Kinezi su im rekli da se to zove "aktinidija" ili kineska jabuka, da je veoma zdrava za jelo, da ima veoma mnogo minerala i vitamina (vitamina C - 10 puta više nego limun). Ispričali su im koji su posebni i specifični uslovi za uzgajanje - tle, vlaga, klimatski uslovi itd. U delegaciji se nalazio makedonski političar Lazar Koliševski i on im je rekao da u Makedoniji postoji region (Tikveš) koji upravo ima takve specifične klimatske uslove, zbog čega je i grožđe i vino iz tog kraja prvoklasno i da bi bilo dobro da se proba uzgoj tih aktinidija. Kinezi su mu dali seme, on ga je doneo u Jugoslaviji, a onda se u nekoliko krajeva Jugoslavije koji imaju sličnu klimu pokušao uzgoj - na primorju, dolinom Neretve kod Metkovića, u Slavoniji, ali se seme uhvatilo samo u Tikvešu. Na početku se eksperimentiralo na manjoj površini zemljišta, rekolta nije bila velika i veći deo nje se slao predsedniku Titu, koji se tada nalazio u bolnici u Ljubljani kad mu je amputirana noga. Rekli su da su mu jako prijale te aktinidije. Ostatak rekolte je išao na reprezentativnim promocijama, a sasvim mali deo je išao u slobodnu trgovinu i to samo jednom nedeljno (svake srede) i to samo u prodavnicama trgovinskog preduzeća "Bratstvo" iz Skopja.

 Narednih par godina je proizvodnja porasla, pa i ja sam svojim devojčicama mogao svaki dan da dam da pojedu po jednu aktinidiju. One su uživale u tome.  Sećam se da je kilogram aktinidija koštao 22 ondašnjih dinara.

Sledeće godine  kad sam išao u Beograd na skupštini EU "Vuk Karadžić" video sam aktinidije u jednoj samousluzi i kad sam pitao za cenu, prodavci su se čudili šta su to aktinidije, pa kad sam im ih pokazao, oni su mi rekli da se to zove KIVI i da koštaju 90 dinara. Pitao sam ih zašto su tamo toliko skupe kad su makedonske aktinidije 4 puta jeftinije. Onda su se oni začudili kako to da postoje makedonske aktinidije (kivi) i rekli da su te njihove iz Grčke, pod imenom kivi. Probao sam ih i video da puno zaostaju u ukusu za makedonskim, da su puno kiseliji i jezgro im je bilo nekako tvrdo, kao koren drveta. Kasnije sam saznao da su Grci uzeli seme iz Makedonije i pošto imaju veći deo na jugu zemlje odgovarajućom klimom, uzgajali su ih na većim površinama, imali bogatije rekolte i izvozili, čak i u zemlji odakle su naučili da ih uzgajaju. Otad se to voće na teritoriji bivše SFRJ zove samo kivi, ali ćete još uvek u Makedoniji naići i na ime aktinidija i mi u Makedoniji znamo šta je to.