Piše: Miroslav Živković
Nimalo ne zavidim urednicima renomiranih
enigmatskih časopisa. Poprilično je zahtevno da se provere sve nepoznate reči u
ukrštenicama, da se utvrdi potpunost ukrštanja i izračuna prosečna dužina reči
u njima. Za osmosmerke je još obimniji posao. Mora se utvrditi potpuna
zastupljenost svih pravaca i obaveznost povezivanja. Pa tu dolaze i angažovanja
kod drugih zagonetaka. Da se pritom uopšte ne pominju problemi sa isplatom saradničkih
honorara.
Stoga je i za očekivati da se pokatkad provuče i neki urednikov previd u
već odštampanom časopisu. To se nedavno desilo sa evidentnim greškama kod dva–tri publikovana pasijansa. No, pošto svaka loša strana ima i svoju dobru,
ubrzo se to i pokazalo. Na aktuelnom Bovanovom blogu pasijans je uskočio u
jednu od glavnih uloga. Iako je on već godinama bio skoro potpuno zapostavljen,
odjednom je za ovu zagonetku zaživelo sasvim solidno interesovanje.
Pokazalo se da postoje široke mogućnosti za njegovo popularisanje.
Najbolje je to iskoristio Milan Sečujski, svojim izuzetno efektnim sastavima.
On se nikako nije zadovoljio da obrađuje nove puteve sa pasijansima-peticama.
Hrabro je proširio taj opseg, krenuvši u šestice, sedmice... Izazov je bio
veliki, ali ga je on uspešno rešio, pa je čak kreirao jedan novitet u vidu foto
pasijansa. Ovim svojim podvizima svakako je nagovestio nove visprene
kombinacije, jer se to od njega i da očekivati. Mora se priznati da nije nimalo
lako da se kompletira sastav, a da prva i poslednja reč nemaju ni jedno
zajedničko slovo. Rešavači su u daleko boljoj poziciji, jer su im se nudile
različite mogućnosti.
Na objavljene pasijanse, rešavači su uglavnom tražili najadekvatnija
rešenja, trudeči se da ona budu u skladu sa važećim pravilima. Bilo je nešto
komentara i o tim pravilima, ali se većina enigmata nije dalje upuštala u
diskusiju. Provejavala su dva oprečna stava što se tiče logogrifa. Moja
malenkost je bila tvrdokorna u shvatanju logorifa kao nedozvoljenog učesnika.
Drugi stav, koji je vatreno branio mladi kolega Milan Sečujski bio je za
njegovo apsolutno korišćenje u pasijansima, što je i apostrofirano u više
navrata.
Premda se niko drugi nije decidirano založio za to, Milan Sečujski je
ubrzo zaključio da se ta tema ne mora više
ni pominjati. Problem čine samo kolege koje ne mogu da prihvate tu savremenu
postavku. Izolovanim primerima je to i, dokazao’, pogotovo jer se niko nije javio da tome
protivureči.
No, ne lezi vraže, ipak je to zasmetalo nekome, i to baš predstavnicima stare
garde, koji stoje na ,anahronim pozicijama’ o pridržavanju već
davno donetih pravila.
Nikola Petkovski i Radoje Racanović su dugo čekali
pravi trenutak da iznesu svoja mišljenja. Potpuno se slažem sa njima, ali uz jednu ogradu.
Logogrif – nipošto
u bilo koji pasijans. Mora da se zadrži načelo : niz neprekidnih logogrifnih
anagrama.
U tu
diskusiju uplela se ni kriva ni dužna i piramida, zbog jasne anagramske
sličnosti sa pasijansom. Struktno pravilo za piramide (i klinove) glasi da su
to zagonetke sa neprekidnim nizom proširenih (i krnjih) anagrama. Prema tome lopatica ne sme da sledi opaticu, iako su to pojmovi koji nemaju
dodirnih tačaka. Prosijecati je prošireni anagram od opsijecati. Jeste da im je koren isti, ali je pravilo zadovoljeno.
Tu već možemo govoriti o kvalitetu piramide sa ovakvim pojmovima. Kvalitet
piramide se ceni po tome kako su razmeštena slova u dva susedna pojma. Očito je
da je piramida sa ove dve pomenute reči veoma, veoma loša i pitanje je da li bi
je i ijedan urednik trebao objaviti.
Što se tiče prva dva pojma piramida, npr : i-ti, ovo se lako može prevazići. Piramida ne mora imati prvo slovo
i može se smatrati zarubljenom. Postojeća anomalija je bazirana na Keopsu, ali
treba da znamo da je prva stvarna piramida bila stepenasta ( Sakara -2630
p.n.e.).
Ali da se ne bi pomislilo kako sam i ja nepopravljivo anahroničan i
logogrifofobičan, dajem jedan konstruktivan predlog. Očekujem da se potom
dogodi i konstruktivna kritika, kao što je to učinjeno u dosadašnjem tekstu. Predlog
bi glasio :
,,što više logogrifa u klasičnim ukrštenicama,
skandinavkama, magičnim kvadratima i likovima’.Obzirom da su logogrifi danas
malo zastupljeni, evo jedinstvene prilike da ih bude više. Nadam se da će bar
neko prihvatiti ovo ?!
Nisam baš nešto mnogo poetski nastrojen da bih stvorio neku
imaginarnu sliku kako bi me ovaj pozor odveo
u ponor.
6 коментара:
Hvala dragom kolegi Živkoviću na komentaru u vezi pasijansa i opravdanosti ili neopravdanosti upotrebe logogrifa bez anagramiranja. Ponoviću ono što sam napisao puno postova niže: "Nemam ništa protiv i da se ide i sa logogrifima, ali to smatram manje kvalitetnim nego ići sa anagramima. Koliko vidim prateći ovaj serijal pasijanasa na blogu, prave se raznorazne modifikacije. To je dobro, to obogaćuje igru, ali ipak smatram da se obavezno treba ići samo sa anagramima. Naravno, ovo je moje mišljenje, ne namećem ga nikome. Ovde je osnovna stvar kombinatorika, a sa tim u vezi, po mom mišljenju, anagram ima puno veću vrednost od logogrifa. Odavno nisam sastavio pasijans, ali kad bih danas to uradio, išao bih obavezno samo sa anagramima, to je i teže i kvalitetnije i inventivnije".
Stariji sam enigmatičar sa veoma dugim i bogatim enigmatskim stažom i pravila sastavljanja pasijansa sam veoma davno naučio - promena jednog slova i obavezno anagramiranje novih slova, nikako logogrif. S tim u vezi vrlo dobro se sećam komentara uredništva Vjesnikovog "Kviz"-a. Oni su imali rubriku "Naša pošta" gde su davali savete pojedinim saradnicima o nedostacima koje su nalazili kod njih. I upravo jedan takav savet je jednom saradniku bio upravo taj - samo anagrami, nikako logogrifi. Jer ređanje slova istim redom kao u predhodnoj reči nije anagram, a anagram je ustvari GLAVNA RADNJA u stvaranju pasijansa. Zato je to teže, ali i inventivnije i nadasve KVALITETNIJE. A borimo se za kvalitet, zar ne? A kvalitet je raditi i poštovati neka ustanovljena ili preporučena pravila. Pri tome, svaki iole vispren enigmatičar može sam oceniti šta je kvalitet, a šta veći kvalitet nečega. Ako je moj stav i moje mišljenje drugačije od nečijeg drugog, ne znači da negiram tog drugog i da ne poštujem njegov rad. Poštujem ga (i kako sam gore napisao - "nemam ništa protiv"), ali zadržavam pravo da mu ukažem na razlike u kvalitetu tog enigmatskog sastava. Eto, kolega Racanović je napisao da bi on prihvatio logogrif kao iznimak, ali kog dugačkih pasijanasa (8,9 ... slova), nikako kod petica, šestica ... A kolega Živković ne prihvata ni to - on je isključivo samo za anagrame. Šta reći - neko je nekad "propisao" ta pravila, nije nam poznato da li je, ko i kada "promenio" ta pravila. Odstupanja od već postavljenih pravila vidimo danas, a koliko su ona opravdana valja diskutovati. Ipak ne možemo ići linijom manjeg otpora na uštrb kvalitetu.
Logorifi u pasijansu nisu poželjni, ali se trebaju tolerirati u onim s duljim riječima: sedmicama, osmicama i devetkama.
Inače, prvi pasijans stvorio je Lazo Goluža i objavio ga u Vjesnikovu kvizu broj 211 od 19. ožujka 1980.
Moguće da je riječ o generacijskoj stvari ili pak o činjenici da se u Hrvatskoj enigmatika tretira nešto lepršavije nego u susjedstvu, ali ja se s Miroslavom ne slažem. Iz njegovog napisa je jasno da smatra da se uredništvima časopisa potkrala pogreška kad su u pasijansu dopustili logogrife, ali mislim da je i više nego jasno (a Milan je to vrlo uvjerljivo potkrijepio primjerima iz slavne prošlosti) da to nije ustaljeno mišljenje. DOvoljno je vidjeti nagrađivane pasijanse stare više od 20 godina da bi se prepoznalo da je logogrif u pasijansu dobrodošao i mislim da je taj dio rasprave uspješno zatvoren. Iz moderne perspektive, indikativan je upravo Dragišin pasijans nešto niže na blogu: Kvizorama je proširila objašnjenje kako bi eksplicitno naglasila da je logogrif dozvoljen, ali naziv zagonetke nije promijenila: dakle, očito uredništvo smatra da je riječ o običnom pasijansu, a ne novoj podinačici zagonetke.
I kao posljednji komentar, vjerujem da je način na koji ja rješavam/sastavljam pasijans sličan kao i kod većine kolege: zamijeniti jedno slovo ishodišne riječi u jedno slovo odredišne i potom isprobati sve kombinacije: drugim riječima, ne postoji razlika u težini načinu na koji ću doći do logorifa ili anagrama: jednostavno ću pokušati pronaći najbolju riječ od danog seta slova, i logogrif je pritom samo jedna od permutacija, te stoga logogrif ne percipiram kao nešto što utječe na kvalitetu pasijansa: to hoću li od MRKVA preći na CRKVA ili KVARC ovisi isključivo o tome koja mi je riječ osobno zabavnija. Taj pristup bih i općenito preporučio, i smatram ga uvriježenim kad je riječ o sastavljanju dobrih pasijansa.
Možda nije loše napomenuti da je pasijans zagonetka koja i od "običnih" odgonetača ponekad pravi i zagonetače (sastavljače).
Sastavljač pronađe tri krajnja pojma (koji se uklapaju u pravila) pronađe put (po pravilima) i pošalje uredniku. Urednik kaže MOŽE! Objavi se i onda rješavač nađe sasvim drugi način povezivanja. (Drugi ali ispravan!).
E, sada dolazimo do onoga - Neko je vještiji je je njegovo rješenje ljepše. Manji uspešni dobiju lošija rješenja ili rješenja sa faulom.
Na lageru za objavljivanje imam još 5-6 pasijasa, ali pošto su sada postavljeni visoki standardi :))) objavljivaću dozirano.
Stiglo i jedno zista ineresantno reagovanje ("antipasijans"). Biće objavljeno.
Poštovani Miroslave,
Više volim da se bavim sastavljanjem nego polemisanjem, ali teško je čoveku da ne prokomentariše članak u kome ne samo da se on pominje, nego je članak praktično o njemu. Nije mi namera da načinjem neke nove polemike, ali da se nisam javio, moglo bi se svašta pogrešno zaključiti, pa se evo, nerado, ali ipak, javljam.
Prvo moram da zahvalim na svim rečima pohvale koje ste izneli na moj račun. Zaista, nisam se fokusirao na varijacije sa pasijansima-peticama (tek posle sam video da ste Vi u tome bili i više nego uspešni). Fokusirao sam se na teže kombinacije – ne samo 7+, već i sastave manjih dimenzija ali sa dodatnim ograničenjima, da bi rešavačima bilo zabavnije. Ta dodatna ograničenja za sastavljača potrebno je istaći kao bitan faktor, jer u komentarima preovlađuje stav da težina sastavljanja pasijansa isključivo zavisi od njegove dimenzije. Samim tim, neko može reći da logogrifu nije mesto u pasijansu reda 6, ali taj logogrif može biti kritično potreban u produženom pasijansu reda 6 – govorim o BABICI, mada ću izbegavati da ponavljam konkretne primere – već je u celoj ovoj polemici dovoljno ponavljanja. Ali ovo moram da ponovim – nisam ja doneo ništa novo upotrebom fotografija u pasijansu, već uvođenjem elementa konačnog rešenja, nešto slično onome što ste i Vi uradili kod onog odličnog pasijansa-potiraljke. Dakle, kao i Vi, probao sam da nađem ono „nešto“ što bi pomoglo da pasijans živne kao kategorija – i pri tom pokažem da za to uopšte nisu potrebni oni radikalni rezovi tipa dozvole ponavljanja slova ili uvođenja vlastitih imenica (i dalje ne mogu da verujem da su to bili ozbiljni predlozi i još me više plaši to da su zamalo prošli).
I sad, ako smo već našli neku kreativnu formu kao što je npr. produženi pasijans ili pasijans sa konačnim rešenjem, da li „progutati“ logogrif, ili se u potpunosti odreći te kreativne forme? Ili – zašto se ne, kao Tonči, jednostavno voditi logikom, koja je i meni vrlo bliska, da je logogrif samo „jedna od permutacija“ i da treba upotrebiti reč koja je u datoj situaciji „zabavnija“? Upravo, dovoljno je videti nagrađivane pasijanse od pre 20 godina (u „Kvizu“, koji je i propisao pravila pasijansa), gde se možemo nagledati logogrifa – pa i kad je red 5 (za to sam već dao dva primera). Ne znam zašto moje primere (a već sam prešao svaku pristojnu meru s njihovim brojem) i dalje nazivate „izolovanim“, to svakako nije objektivno s Vaše strane, a mislim da više nije ni korektno. Pogledajte malo po arhivi postova označenih sa Pasijans u levoj koloni bloga, i naći ćete i primere logogrifa (uključujući i one iz „Kviza“) koje nisam ni pomenuo.
Jedina stvar koju ovaj Vaš članak jeste pokazao jeste da ste Vi, koliko vidim, potpuno usamljeni u stavu da logogrif ne sme nikada i nipošto da se nađe u pasijansu (citiram: „Moja malenkost je bila tvrdokorna u shvatanju logorifa kao nedozvoljenog učesnika“, zatim ponovo citat: „Mora da se zadrži načelo: niz neprekidnih logogrifnih anagrama“). Konstatovali ste da se ja zalažem za apsolutno korišćenje logogrifa u pasijansu (iako sam pre toga jasno rekao da bih nakon KUVERTA radije upotrebio EKVATOR nego KOVERAT). Zatim ste ustvrdili i da su mi se, „ne lezi vraže“, usprotivili pripadnici stare garde, misleći, pretpostavljam, pre svega na Radoju i Nikolu. Ali zar ne vidite da je obojici – i Radoji i Nikoli – logogrif prihvatljiv u pasijansu pod određenim uslovima, premda to po obojici, imajući u vidu složenost pasijansa, podrazumeva i manji ili veći pad kvaliteta sastava. Dakle, nekom manje ili više smeta, ali može ako postoji dobar razlog. Pragovi tolerancije su različiti, i većina ih vezuje za dimenzije pasijansa, što je, po meni, pogrešno. Meni je teže da sastavim „sedmicu“ s konačnim rešenjem nego bilo kakvu „osmicu“. Zato bih prihvatio logogrif npr. u produženom pasijansu dužine 6 bez problema (kao što je „Kviz“ prihvatio Slavkov logogrif u pasijansu reda 5, pa ga još i nagradio jer je pasijans imao dovoljnu „dodatnu vrednost“ da bi opravdao korišćenje logogrifa). Nikola kaže: „Odavno nisam sastavio pasijans, ali kad bih danas to uradio, išao bih obavezno samo sa anagramima, to je i teže i kvalitetnije i inventivnije“. A zar nije još inventivnije ako pasijans ima konačno rešenje, ili neku drugu „kvaku“, nego da je samo puki niz logogrifnih anagrama (zato je umalo i izumro kao enigmatska vrsta)?
Što bi se reklo, „nisam imao dovoljno vremena da bih bio kratak“. Za kraj, nadam se da se niko neće naljutiti ako konstatujem da bi umesto ove polemike bilo pametnije da je svako sastavio po jedan pasijans, pa da svi zajedno rešavamo!
Постави коментар