NOSTALGIJA (77)

Piše: Mladen Marković:

Jednoga dana sam, tražeći nešto sasvim deseto, na Kupindu nabasao na enigmatski časopis star cirka 30 godina, opisan rečima: lepo očuvan i prazan. Igrom slučaja, nikada nisam bio u prilici da bar prelistam neku enigmatsku reviju iz prve polovine osamdesetih (osim nekoliko brojeva „Mozaika“), pa sam naprečac odlučio da popunim rupu u znanju, pristajući i na časopis koji nikada nisam naročito voleo. Reč je o velikoj „Eureci“, koju  sam upoznao u njenoj poznoj fazi (u trenutku kada je ovaj broj izašao, bio sam tek embrion), i mada sam u rukama imao na desetine brojeva iz devedesetih, nešto ne mogu da se setim sastava koji me je impresionirao. Video sam i nekoliko brojeva iz kasnih osamdesetih, ali baš nikada nisam imao čast da rešavam rukom opisane skandinavke. Zato sam, eto, rešio da probam i to, nadajući se da ću pronaći nešto vredno pažnje, ako ne i oduševljenja. Šanse su, naravno, bile male, pošto je ovaj broj takoreći slučajni uzorak, ali nisam bio pesmista.

Najpre o ceni: primerak je koštao bagatelnih 25 dinara, a verovali ili ne, 20 čitalaca je osvojilo novčane nagrade od (po) 10 000 dinara! Uz to, angro su se delili poklon paketi, a džepne knjige ste preko Kluba čitalaca mogli da pazarite za tričavih 80 dinara. Ne znam kolika je tada bila prosečna plata, ne znam ni koliki je bio tiraž Eureke (pretpostavljam: ne manji od 300 000), ali znam da danas ne postoji apsolutno nijedan (ni enigmatski, ni neenigmatski) časopis, čiji nagradni fond iznosi 250 evra, a kamoli 2500. Šta da kažem, blago onima koji pamte ta tiražna vremena...

Da vidimo šta su Dinko & kompanija pripremili: prvi put u životu sam se sreo sa prezimenom Bostjančić. Vi verovatno znate da je reč o Vladimiru, čija je klasična ukrštenica, posvećena Danu samoupravljača,  zauzela stranu 3. Sastav je jednostavan, sadrži neke proizvoljnosti, ali je generalno dobar.  Ako kažem da je, po mom mišljenju, možda čak i najbolji u celom broju – odmah ćete znati da li se kajem što me je 50 memljivih strana, sa troškovima Limundo Keša i Post Ekspresa, koštalo kao Svetog Petra kajgana... Elem, na strani  5 nalazim jednu senzaciju: redakcija poziva čitaoce da se okušaju kao sastavljači! Možda je to tada bilo uobičajeno, ali ja takav poziv za 20 godina nijednom ne pročitah u aktuelnim novinama (doduše, bilo je nešto onako, kobajagi, u „Enigmi“ pre desetak godina). Na strani 8 je Ahilova tj. Reljićeva skandi, ni po čemu izuzetna, sem po pantljičari od 10 crnih polja, koja potpuno razdvaja levi i desni deo mreže. Na strani 12 je skandi meni potpuno nepoznatog Radoja Jankovića, koji je otišao korak dalje, i uspeo da (bez ikakve beline) nakarika čak 13 crnih polja! Za razliku od Reljića, čiji rad ima određeni nivo, Janković je potpisao skandi bez ikakvog nivoa i smisla. Belu ukrštenicu je sklepao Dušan Kos (premalo kreacije na velikom formatu; glavna kombinacija ne sadrži ama baš nijedan interesantan pojam; svuda su restorani, avanture, pastiri, mintani), a na strani 16 me je sačekalo jedno prijatno iznenađenje: Samardakovićeva klasična ukrštenica, posvećena – čemu drugom? – bluzu i džezu.  Na slici je Otis Spun, a 6 polja nisam uspeo da rešim (reč je o nekom, navodno, velikom džez pevaču, čije prezime mistifikuju 3 slepa polja i rusko selo gorskog tipa, pa iako prilično dobro poznajem američku džez scenu,  nije bilo šanse da otkrijem o kome se radi). Ipak, za mene je bilo koji Samardakovićev sastav raritet, i mada ne mogu da kažem da je ovaj izvanredan, drago mi je što sam ga rešavao. Na strani 20 je klasična ukrštenica Veljka Maksimovića, polusimetrična, sa prosečnom dužinom reči... pa, brat bratu, plafon – 4. Bezmalo simetričnu skandi  sa 3 rubna polja je sastavio Živko (pretpostavljam da je reč o Dokiću, mada ne liči na njega), Reljićeva duplerica je jedva prosečna, a na strani 33 je jedan od najfrapantnijih sastava u celom broju, potpisan pseudonimom Fraper. Ne znam o kome se radi, a nemam ni motiv da otkrijem. Skandi na strani 40, sa 4 sarajevske pevačice, potpisuje izvesni Kodolah. Rad je na ivici šunda, ali ipak za prelaznu, a isto važi i za smandrljanu skandinavku Franja Krecića na strani 47. Mrežasti sastav na strani 51, čiji je autor StranB (?), ne umem da procenim. Da budem iskren, meni je malo neverovatan podatak da je neko slobodnom rukom, pažljivo, strpljivo, kao da prepisuje Bibliju, opisivao ovako slabe radove, a da su sastavljači, uprkos neznatnom trudu, bili na većem dobitku od njega (tj. mislim da je od svega u pomenutim skandinavkama najvredniji rukopis opisivača). Za sitne radove su se pobrinuli Neđo Banjanin, Marko Marković, Rade Nedić, Aleksandar Rajičić, Željan (?), Knez (?)...  Nema Jakšića, niti Tošića.

Uzgred, ako nekoga zanima: na izboru za „Mis Srbije ’83“, održanom u Nišu, pobedila je Dijana Mićunović, u žiži javnosti je bila Džesika Lang, Dražen Petrović se spremao za služenje vojnog roka, Nada Topčagić je uveliko snimala novu ploču, Herbert fon Karajan je proslavio 75. rođendan, naučnici su naslutili da aluminijum izaziva senilnu demenciju, a sa postera je čkiljila višestruka dobitnica nagrade za najgoru glumicu, zvezda filma „Leptir“, Pi(j)a Zadora.

Na kraju, otkriću zbog čega mi ipak nije žao što sam postao vlasnik jedne ovako traljave enigmatske sveske: posle godina i godina naklapanja, napokon sam razrešio jednu kosmičku misteriju... ali, ne u vezi sa enigmatikom. Naime, naivno sam verovao da u Čolićoj pesmi „Šta mi radiš“ vokalizu peva Bebi Dol, koja je tih godina bila prateći vokal svima, pa i njemu, ali... ne! Ploča je snimljena u Londonu, a pevala je neka Linda Žardin, koja je specijalno zbog Čole naučila srpski i španski!

P. S. Neke strane sam preskočio. Možda slučajno, možda namerno, ali ne moram ja baš sve da vidim i prokomentarišem. (mn)