Ovaj rebus je trebalo da bude jedan od takmičarskih, ali zbog izvesne jezičke nedoumice izbačen je iz kolekcije. Kombinacija jeste interesantna, a Dejan ga daje na uvid javnosti uz nadu da će biti konstruktivne diskusije.
Mene osobno muči sklonidba riječi ranac: "rančeva" mi zvuči vrlo neprirodno, a hjp daje sljedeće: N ranac G ranca D rancu A ranac V ranče L rancu I rancem množina N ranci G ranaca D rancima A rance V ranci L rancima I rancima
Što je i oblik koji mi se čini logičnim. Možda je u srpskom drugačije?
Neka umjesto mog komentara posluzi kratka prica koju ipak saljem iz tri dijela
PRIČA O RANČEVIMA
Živeo jednom jedan stari, bogati udovac, sa svoja tri sina, na ogromnom ranču. Pored toga ranča nalazio se manji na kome je živela dobrodržeća udovica sa svoje četiri prelepe kćeri... A sada brzo zaboravite ovaj “obećavajući” početak jer on nema nikakve veze s pričom koja sledi. Izvinjavam se, ali šta da vam kažem, morao sam iskoristiti upravo otkrivenu igru reči. Bilo je to jaåe od mene. Shvatićete već... Početkom sedamdestih godina prošlog veka zagrebački “Vjesnik” pokrenuo je mesečnik “SIRIUS”, “biblioteku znanstvene fantastike”, koji je svakog petog dana u mesecu donosio izbor najboljih svetskih SF priča. Objavljivani su najnoviji radovi Artura Klarka, Stanislava (Stanislaw) Lema, Isaka (Isaac) Asimova i drugih velikana ovog oblika pisane reči. “SIRIUS” je 1980. i 1984. godine u veoma velikoj konkurenciji proglašen najboljim evropskim SF časopisom. U jednom od prvih brojeva objavljena je priča, kojoj sam, na moju veliku žalost, zaboravio tačan naslov, kao što sam zaboravio i ime njenog autora. Ubeđen sam da je reč o Amerikancu, ali ni u to više nisam siguran. Ipak je otad prošlo trideset “i kusur” godina. Pokušaću da vam je u najkraćim crtama prepričam: Vrhunskom američkom naučniku J. S. (zvaćemo ga Džoni), stručnjaku za raketne motore, u ponoć su na vrata porodične kuće zalupala gospoda u tamnim odelima, sa šeširima duboko navučenim na oči. Rekoše mu da je u pitanju stvar od državnog interesa i da ne postavlja suvišna pitanja, već da se što pre obuče jer je svaka sekunda dragocena. Pozdravio se sa prestrašenom ženom i bukom probuđenom decom pa, pošto je na zadnjem sedištu crne službene limuzine seo među dva krupna pratioca, stisnuo zube i krenuo u neizvesno. Na aerodromu ih je čekao zagrejan avion ratnog vazduhoplovstva i nakon pola sata ludog leta “isporučen” je zapovedniku supertajne baze koji ga je poveo do dvorane gde su pored vojnih glavešina sedeli i brojni civili, isto tako izbezumljeni poput Džonija samog. Bila su to, uglavnom, njemu poznata lica. Sve sami naučnik do naučnika. Najavljen je film što ga je vojna kontraobaveštajna služba nabavila na volšeban način. Svetlo je ugašeno i projekcija je počela. Platnom se bešumno kretao automobil srednje klase. Naglo zaustavivši, vozač, s kacigom na glavi, izađe iz vozila da bi iz otvorenog prtljažnika izvadio nešto poput velikog ranca. Stavio je TO na ramena i uzleteo, gubeći se ubrzo iz vidokruga. I gotovo – nema više. THE END. Doveli su ih “na kraj sveta” da bi im prikazali film od tridesetak sekundi. U potpunoj tišini upaljeno je svetlo i za govornicom se našao čovek s bezbroj odlikovanja na uniformi. Objasnio im je da se verovatno radi o najnovijem dostignuću sovjetskih naučnika. Stručna komisija, pošto je detaljno analizirala kratki film, podnela je izveštaj u kojem garantuje da nema ni govora o duplim ekspozicijama, nevidljivim čeličnim sajlama, niti bilo kakvim filmskim trikovima. Drugim rečima film je originalan i ovaj uređaj zaista postoji! Dovedeni su da bi napravili isti takav!
A onda je počelo. Nastala je buka poput one koju stvaraju osnovci na velikom odmoru. Naučnici svetskog glasa galamili su i mlatarali rukama ubeđujući se s kolegama da je ovo što su upravo videli nemoguće i da su očito žrtve prevare, jer zakoni fizike su neumoljivi. Mlazni motor na leđima – kakva glupost, ljudska kičma ne bi izdržala uzletanje, a da ne govorimo o sletanju ili o promenama brzine. Uostalom, kako birati smer? Na čoveku se nije video padobran – šta bi se desilo da je motor otkazao? Svesno su žrtvovali čoveka? Ne bi im bio prvi put... Za vreme ručka galama se prenela u trpezariju. Za stolovima su se spontano počele formirati grupe sastavljene od starih znanaca ili od stručnjaka bliskih specijalnosti. Film ih je dobrano prodrmao. Ipak je reč o originalu! Postoji dokaz da su im Sovjeti pobegli za korak! Opet su to uradili! Posle ručka odvedeni su u zasebne sobe u kojim će ostati dok ne reše postavljeni zadatak. “Ne, niste u pritvoru, ali do daljneg ne smete napuštati bazu niti primati posete!”, rečeno im je. Džoni je raspremio svoje stvari, zapalio cigaretu i u mislima odlutao do žene i dece. Ko zna kada će ih ponovo videti? Mora dati sve od sebe da to bude što pre. Uzeo je papir i olovku. “Ako bi proporcionalno smanjili motor mlaznog lovca-bombardera najnovije generacije uz sledeće modifikacije...” Nazirala se mala, ali izvesna mogućnost. Džoni i drugari su se za nedelju dana ipak pomakli s mrtve taćke. Radili su danonoćno. Prošao je prvi mesec, pa drugi, pa treći... Najzad je došao dan kada je vojnom vrhu valjalo predstaviti prototip američkog mlaznog ranca. Tribine su bile popunjene visokim oficirima u uniformama svih rodova. I opet na sceni mnogo, mnogo odlikovanja. Mogao je to biti za njih značajan dan ili, daleko bilo, strašan promašaj. Ipak, svi su se nadali da prisustvuju velikom događaju, poput onog od pre stotinak godina kada su braća Rajt (Wright) predstavila svoj avion s motorom i izvela prvi zvanično priznati let. Kada se u daljini pojavila crna limuzina uzbuœena masa je zanemela.
Automobil se naglo zaustavio i iz njega je izašao čovek sa kacigom na glavi. Otvorio je prtljažnik, izvukao nešto poput velikog ranca i navukao preko ramena. DÉJÀ VU! (Deža vi) Kao da radi neku najobičniju stvar čovek je pokrenuo uređaj i uzleteo. Uz paklenu buku napravio je nekoliko neazboravnih krugova iznad tribina i spustio se bez problema. Konstruktori i razdragani posmatrači pritrčali su novom junaku i u trenu ga podigli na svoja ramena, zajedno sa teškim uređajem na njegovim leđima. Uzvici iskrenog oduševljenja, desetine kapa bačenih uvis... Mikrofonu je ubrzo prišao onaj isti gospodin koji im je pre par meseci uz patriotsku priču pustio “zaplenjeni film”. Obratio im se s poštovanjem i naglasio da veliki zajednički uspeh neće ostati nenagrađen. Proveli su mnogo vremena odvojeni od svojih porodica da bi se u celosti posvetili realizaciji tajnog projekta i to će biti zabeleženo tamo gde treba. Ipak im je otkrio, na kraju, da su svi oni bili žrtve “benigne” prevare i da je kratki film, što su ga gledali pre par meseci, verovali ili ne, napravljen u vodećem svetskom studiju za specijalne filmske efekte, američkom dabome. Ideja o mlaznom rancu pala je na um, sasvim slučajno, jednom nižem oficiru. Njegov pretpostavljeni nije gubio vreme, odmah se pohvalio “svojom” idejom. Mnogo se dopala i vojnom vrhu te je pokrenuta akcija. Znali su da će naučnici poverovati u ono što su videli tek kada im se pročita zvaničan izveštaj stručne komisije da se ne radi ni o kakvom filmskom triku. Verovali su, s razlogom, da će ih saznanje da su to Sovjeti uradili dodatno motivisati. Jasno je da “komunjare” nemaju ovakav, ali ni sličan, uređaj na raspolaganju. Pouka ove priče vredi i dan-danas: Mnogo lakše dolazimo do rešenja ako smo ubeđeni da ono zaista postoji. Uvek čvrsto verujte da ispravno rešenje objavljenog rebusa postoji i da ga je urednik rubrike video i proverio. On svojim potpisom garantuje za kvalitet svih objavljenih priloga. Istina, tu i tamo potkradu se greške, ali grešiti je ljudski. Znam, dugujem vam objašnjenje zašto sam ovo poglavlje nazvao “Priča o rančevima”. Razlog je vrlo jednostavan. Naime, reči ranč i ranac u prvom padežu množine imaju identičan oblik – rančevi. Za više ranaca koristi se još i izraz ranci, ali tada se gubi igra reči koja mi se učinila interesantnom.
Malo poduži komentar, ali nadam se da ćete ga pročitati.
Ode diskusija do SF priče:) Ja mislim da ipak vokativ treba da glasi EVO, iako bih u stvarnoj situaciji nekoj devojci (da me čuje žena sredila bi me) rekao EVA.
Ako ćemo da glasamo, ja sam za vokativ "Eva"! Bilo bi mi veoma neobično da glasi "Evo", slično kao kad bi bilo "Ano" ili "Marijo" ili "Milo" (od ženskog imena "Mila").
Нема потребе за гласањем због тога што постоје прилично јасна, додуше већини тешко разумљива, граматичка правила о вокативу двосложних личних имена са наставком –а у номинативу, а на које се наведена дилема односи.
Према ономе што је написано у Речнику језичких недоумица Ивана Клајна (под одредницом вокатив), а на који се позивају многи други извори, и увидом у начин акцентовања имена Ева наведеним у РМС, произлази да вокатива тог имена може бити двојак (Ева / Ево), а што зависи од акцента у номинативу.
Примјера ради, према „Клајновом правилу“ облик имена Ева наведен на ХЈП (Ȇva) у вокативу би гласио исто као у номинативу (Ȇva).
U Mirovnoj grupi Oaza, u kojoj sam zaposlen, radi Ana s kratkouzlaznim naglaskom. Nju vičemo Ana! Moja komšinica je Ana s dugosilaznim naglaskom i nju vičemo Ano!
Јесте да то нама енигматама није толико битно, али мало си побркао нагласке. Та коју вичете Ана је са краткосилазним (Ȁнa), а комшиница коју вичете Ано је са дугоузлазним нагласком (Áнa).
Наставак –о у вокативу ова имена имају само ако им је акценат на првом слогу дугоузлазни. Имена која имају само такав нагласак су нпр. Маја, Љиља, Јања, Мира, Стоја, Паја, Сава, Влада...
Ime "Maja" je u Vojvodini često sa kratkosilaznim naglaskom, pa u vokativu glasi isto kao u nominativu. Meni je, npr., dugo bilo neobično kad neko pozove sa "Majo".
Mislim da je Radoja u pravu što se naglasaka u nominativu tiče. Rekao bih da vokativi imaju onakve naglaske kakve sam ja napisao, a upravo sam vokative izgovarao kad sam pokušavao odrediti naglaske... U Rečniku SANU piše da vokativ od Eva glasi Evo. Niti sam čuo da neko tako kaže, niti bih ja tako rekao.
18 коментара:
КУПИО САМ РАНЧ, ЕВА!
Ја немам лексичке замерке за реч КУП. Копирам из Речника МС:
„куп* м енгл. пехар као награда за најбољи
резултат у спортском натецању...”
Можда постоји дилема око вокатива за Еву, али ја бих оценио ребус као исправан и веома добар.
Гољо
Mene osobno muči sklonidba riječi ranac: "rančeva" mi zvuči vrlo neprirodno, a hjp daje sljedeće:
N ranac
G ranca
D rancu
A ranac
V ranče
L rancu
I rancem
množina
N ranci
G ranaca
D rancima
A rance
V ranci
L rancima
I rancima
Što je i oblik koji mi se čini logičnim. Možda je u srpskom drugačije?
Исправно је "ранаца", а генитив множине "ранчева" је од речи "ранч".
Сад сам видио: У Речнику МС уз множину "ранци", дају и множину "ранчеви". То је и одговор на Тончијево питање: у српском је ипак другачије.
Neka umjesto mog komentara posluzi kratka prica koju ipak saljem iz tri dijela
PRIČA O RANČEVIMA
Živeo jednom jedan stari, bogati udovac, sa svoja tri sina, na ogromnom ranču. Pored toga ranča nalazio se manji na kome je živela dobrodržeća udovica sa svoje četiri prelepe kćeri...
A sada brzo zaboravite ovaj “obećavajući” početak jer on nema nikakve veze s pričom koja sledi. Izvinjavam se, ali šta da vam kažem, morao sam iskoristiti upravo otkrivenu igru reči. Bilo je to jaåe od mene. Shvatićete već...
Početkom sedamdestih godina prošlog veka zagrebački “Vjesnik” pokrenuo je mesečnik “SIRIUS”, “biblioteku znanstvene fantastike”, koji je svakog petog dana u mesecu donosio izbor najboljih svetskih SF priča. Objavljivani su najnoviji radovi Artura Klarka, Stanislava (Stanislaw) Lema, Isaka (Isaac) Asimova i drugih velikana ovog oblika pisane reči. “SIRIUS” je 1980. i 1984. godine u veoma velikoj konkurenciji proglašen najboljim evropskim SF časopisom.
U jednom od prvih brojeva objavljena je priča, kojoj sam, na moju veliku žalost, zaboravio tačan naslov, kao što sam zaboravio i ime njenog autora. Ubeđen sam da je reč o Amerikancu, ali ni u to više nisam siguran. Ipak je otad prošlo trideset “i kusur” godina. Pokušaću da vam je u najkraćim crtama prepričam:
Vrhunskom američkom naučniku J. S. (zvaćemo ga Džoni), stručnjaku za raketne motore, u ponoć su na vrata porodične kuće zalupala gospoda u tamnim odelima, sa šeširima duboko navučenim na oči. Rekoše mu da je u pitanju stvar od državnog interesa i da ne postavlja suvišna pitanja, već da se što pre obuče jer je svaka sekunda dragocena. Pozdravio se sa prestrašenom ženom i bukom probuđenom decom pa, pošto je na zadnjem sedištu crne službene limuzine seo među dva krupna pratioca, stisnuo zube i krenuo u neizvesno. Na aerodromu ih je čekao zagrejan avion ratnog vazduhoplovstva i nakon pola sata ludog leta “isporučen” je zapovedniku supertajne baze koji ga je poveo do dvorane gde su pored vojnih glavešina sedeli i brojni civili, isto tako izbezumljeni poput Džonija samog. Bila su to, uglavnom, njemu poznata lica. Sve sami naučnik do naučnika.
Najavljen je film što ga je vojna kontraobaveštajna služba nabavila na volšeban način. Svetlo je ugašeno i projekcija je počela. Platnom se bešumno kretao automobil srednje klase. Naglo zaustavivši, vozač, s kacigom na glavi, izađe iz vozila da bi iz otvorenog prtljažnika izvadio nešto poput velikog ranca. Stavio je TO na ramena i uzleteo, gubeći se ubrzo iz vidokruga. I gotovo – nema više. THE END. Doveli su ih “na kraj sveta” da bi im prikazali film od tridesetak sekundi.
U potpunoj tišini upaljeno je svetlo i za govornicom se našao čovek s bezbroj odlikovanja na uniformi. Objasnio im je da se verovatno radi o najnovijem dostignuću sovjetskih naučnika. Stručna komisija, pošto je detaljno analizirala kratki film, podnela je izveštaj u kojem garantuje da nema ni govora o duplim ekspozicijama, nevidljivim čeličnim sajlama, niti bilo kakvim filmskim trikovima. Drugim rečima film je originalan i ovaj uređaj zaista postoji! Dovedeni su da bi napravili isti takav!
A onda je počelo. Nastala je buka poput one koju stvaraju osnovci na velikom odmoru. Naučnici svetskog glasa galamili su i mlatarali rukama ubeđujući se s kolegama da je ovo što su upravo videli nemoguće i da su očito žrtve prevare, jer zakoni fizike su neumoljivi. Mlazni motor na leđima – kakva glupost, ljudska kičma ne bi izdržala uzletanje, a da ne govorimo o sletanju ili o promenama brzine. Uostalom, kako birati smer? Na čoveku se nije video padobran – šta bi se desilo da je motor otkazao? Svesno su žrtvovali čoveka? Ne bi im bio prvi put...
Za vreme ručka galama se prenela u trpezariju. Za stolovima su se spontano počele formirati grupe sastavljene od starih znanaca ili od stručnjaka bliskih specijalnosti. Film ih je dobrano prodrmao. Ipak je reč o originalu! Postoji dokaz da su im Sovjeti pobegli za korak! Opet su to uradili! Posle ručka odvedeni su u zasebne sobe u kojim će ostati dok ne reše postavljeni zadatak. “Ne, niste u pritvoru, ali do daljneg ne smete napuštati bazu niti primati posete!”, rečeno im je. Džoni je raspremio svoje stvari, zapalio cigaretu i u mislima odlutao do žene i dece. Ko zna kada će ih ponovo videti? Mora dati sve od sebe da to bude što pre.
Uzeo je papir i olovku. “Ako bi proporcionalno smanjili motor mlaznog lovca-bombardera najnovije generacije uz sledeće modifikacije...” Nazirala se mala, ali izvesna mogućnost. Džoni i drugari su se za nedelju dana ipak pomakli s mrtve taćke. Radili su danonoćno. Prošao je prvi mesec, pa drugi, pa treći...
Najzad je došao dan kada je vojnom vrhu valjalo predstaviti prototip američkog mlaznog ranca. Tribine su bile popunjene visokim oficirima u uniformama svih rodova. I opet na sceni mnogo, mnogo odlikovanja. Mogao je to biti za njih značajan dan ili, daleko bilo, strašan promašaj. Ipak, svi su se nadali da prisustvuju velikom događaju, poput onog od pre stotinak godina kada su braća Rajt (Wright) predstavila svoj avion s motorom i izvela prvi zvanično priznati let. Kada se u daljini pojavila crna limuzina uzbuœena masa je zanemela.
Slijedi treći dio...
Automobil se naglo zaustavio i iz njega je izašao čovek sa kacigom na glavi. Otvorio je prtljažnik, izvukao nešto poput velikog ranca i navukao preko ramena. DÉJÀ VU! (Deža vi) Kao da radi neku najobičniju stvar čovek je pokrenuo uređaj i uzleteo. Uz paklenu buku napravio je nekoliko neazboravnih krugova iznad tribina i spustio se bez problema.
Konstruktori i razdragani posmatrači pritrčali su novom junaku i u trenu ga podigli na svoja ramena, zajedno sa teškim uređajem na njegovim leđima. Uzvici iskrenog oduševljenja, desetine kapa bačenih uvis...
Mikrofonu je ubrzo prišao onaj isti gospodin koji im je pre par meseci uz patriotsku priču pustio “zaplenjeni film”. Obratio im se s poštovanjem i naglasio da veliki zajednički uspeh neće ostati nenagrađen. Proveli su mnogo vremena odvojeni od svojih porodica da bi se u celosti posvetili realizaciji tajnog projekta i to će biti zabeleženo tamo gde treba. Ipak im je otkrio, na kraju, da su svi oni bili žrtve “benigne” prevare i da je kratki film, što su ga gledali pre par meseci, verovali ili ne, napravljen u vodećem svetskom studiju za specijalne filmske efekte, američkom dabome. Ideja o mlaznom rancu pala je na um, sasvim slučajno, jednom nižem oficiru. Njegov pretpostavljeni nije gubio vreme, odmah se pohvalio “svojom” idejom. Mnogo se dopala i vojnom vrhu te je pokrenuta akcija. Znali su da će naučnici poverovati u ono što su videli tek kada im se pročita zvaničan izveštaj stručne komisije da se ne radi ni o kakvom filmskom triku. Verovali su, s razlogom, da će ih saznanje da su to Sovjeti uradili dodatno motivisati. Jasno je da “komunjare” nemaju ovakav, ali ni sličan, uređaj na raspolaganju.
Pouka ove priče vredi i dan-danas: Mnogo lakše dolazimo do rešenja ako smo ubeđeni da ono zaista postoji.
Uvek čvrsto verujte da ispravno rešenje objavljenog rebusa postoji i da ga je urednik rubrike video i proverio. On svojim potpisom garantuje za kvalitet svih objavljenih priloga. Istina, tu i tamo potkradu se greške, ali grešiti je ljudski.
Znam, dugujem vam objašnjenje zašto sam ovo poglavlje nazvao “Priča o rančevima”. Razlog je vrlo jednostavan. Naime, reči ranč i ranac u prvom padežu množine imaju identičan oblik – rančevi. Za više ranaca koristi se još i izraz ranci, ali tada se gubi igra reči koja mi se učinila interesantnom.
Malo poduži komentar, ali nadam se da ćete ga pročitati.
Prethodna tri komentara su dio knjige "Rebusi i kako ih se rešiti"
Diskusija se lijepo razvija, ali da ubacim pitanje:
A, vokativ?
Ode diskusija do SF priče:) Ja mislim da ipak vokativ treba da glasi EVO, iako bih u stvarnoj situaciji nekoj devojci (da me čuje žena sredila bi me) rekao EVA.
Ako ćemo da glasamo, ja sam za vokativ "Eva"! Bilo bi mi veoma neobično da glasi "Evo", slično kao kad bi bilo "Ano" ili "Marijo" ili "Milo" (od ženskog imena "Mila").
Нема потребе за гласањем због тога што постоје прилично јасна, додуше већини тешко разумљива, граматичка правила о вокативу двосложних личних имена са наставком –а у номинативу, а на које се наведена дилема односи.
Према ономе што је написано у Речнику језичких недоумица Ивана Клајна (под одредницом вокатив), а на који се позивају многи други извори, и увидом у начин акцентовања имена Ева наведеним у РМС, произлази да вокатива тог имена може бити двојак (Ева / Ево), а што зависи од акцента у номинативу.
Примјера ради, према „Клајновом правилу“ облик имена Ева наведен на ХЈП (Ȇva) у вокативу би гласио исто као у номинативу (Ȇva).
U Mirovnoj grupi Oaza, u kojoj sam zaposlen, radi Ana s kratkouzlaznim naglaskom. Nju vičemo Ana!
Moja komšinica je Ana s dugosilaznim naglaskom i nju vičemo Ano!
Јесте да то нама енигматама није толико битно, али мало си побркао нагласке. Та коју вичете Ана је са краткосилазним (Ȁнa), а комшиница коју вичете Ано је са дугоузлазним нагласком (Áнa).
Наставак –о у вокативу ова имена имају само ако им је акценат на првом слогу дугоузлазни. Имена која имају само такав нагласак су нпр. Маја, Љиља, Јања, Мира, Стоја, Паја, Сава, Влада...
Ime "Maja" je u Vojvodini često sa kratkosilaznim naglaskom, pa u vokativu glasi isto kao u nominativu. Meni je, npr., dugo bilo neobično kad neko pozove sa "Majo".
U svakom slučaju, pametnu stvar uradismo kada smo ovaj rebus prekomandovali iz takmičarskih u redovno REBUSANJE.
Ne bi bilo ovoliko komentara.
Ova priča iz tri dela me zainteresovala te sam od centrale svog kluba zatražio da mi pošalju knjigu. Javljaju mi da je knjiga već u putu. Zahvaljujem!
Mislim da je Radoja u pravu što se naglasaka u nominativu tiče. Rekao bih da vokativi imaju onakve naglaske kakve sam ja napisao, a upravo sam vokative izgovarao kad sam pokušavao odrediti naglaske...
U Rečniku SANU piše da vokativ od Eva glasi Evo. Niti sam čuo da neko tako kaže, niti bih ja tako rekao.
Постави коментар