REČ PO RIJEČ (2004)

UZENGIJE

Piše: Ilija Ozdanovac

Kad sam ja ono već jednom stasao u momčića, još dvi-tri godine sam klips'o iza onih starijih momaka, privikavao se tom novom životu i skupljao saznanja, jer, eto, nisam više onaj što se u kanalu igra žabe-labe i metlom ganja leptire po livadama...Život je išao svojim uobičajenim ritmom, i tako sam se i ja, sukladno godinama, morao ponašati....

E, to je to, dvadesetak godina, a meni se to činilo dovoljno da se upustim u avanturu života! Naime, uvijek oko poklada, običaj u mom selu je bio da se „jaše“ (ne umanjujem ovo što se dešava sada, ova paradna jahanja, ali ono je tada bilo to!), pa sam se i ja odvažio. U našoj ulici bilo nas je pet-šest, iako se znalo da će se skupiti mnoštvo...

Zima je bila bogata snijegom, one ledene sige s krova bile su oko metera, prozori išarani smrzom, prikoputa se čak nije ni vidlo od nabacanih snježnih barikada ...saonice su (onih vrijednih koji ni po zimi nemaju mira),  napravile tragove po putu, pa je bio red da se proslave i obilježe poklade...

Onda je moj dada, još jutrom, iz štale izveo Semeša, mog vranog ljubimca, češagijom mu dugo češljao grivu i slagao je kao kosu djevojačku, na jednu stranu. Rep mu ispleo i podvezao. Kalafonom sjajio oglavinu, i sebi u bradu psovo što i sedlo nije ranije priredio...Mama je po šifonjerima tražila onaj bašbaš najbolji stonjik, jer, neću valda metit na konja običnu čojanu deku...A ja tada nisam znao ni što je sedlo ni kako se to „jaši“, ali morao sam. Jer, kako , kad su već svi na šoru, a da ja iz naše avlije ne izađem na Semešu?

Moj Bože! Sad se treba popet u sedlo, pa iako je po prirodi miran i krotak, Semeš je, ko i ja, u nekoj novoj ulozi! Sad vidim i znam, sedlo ko sedlo . Pa kad sam se trebao uzverati na njega, a onda kad se popnem, ispravit ću se, u rukama držati uzde, pa hajmo...điha...Al, eto problema... Uglavnom, te šokačke čizme koje sam radi parade obuo nikako nisu prolazile kroz uzengije! Moš' mislit situacije?

Dakle, te uzengije, odnosno dio sedla koje visi s obje strane konja, taman u visini nogu, u koje se zatiču stopala i kojima se, zapravo, pored uzda, upravlja konjem, a njima se i vineš prema gore.

Uzengije su, kažu rječnici, turcizam, kod nas je i stremen, a što je zapravo metalni okvir ili prsten povezan kožnim remenom za sedlo u koji ulazi stopalo jahača  i služi za pomoć pri penjanju na konja i za održavanje ravnoteže prilikom jahanja..., a što nađoh kod B.Klaića  i HJP-u!