Preporučujem da kliknete na gornji link i tekst čitate tamo, ali evo ga i ovdje:
„Veliki svetleći prsten pojavio se sinoć iznad našeg grada, u dvadeset tri časa i četrdeset sedam minuta, da bi ubrzo nestao u pravcu zapada, a po informacijama iz razmene agencijskih servisa slične pojave su viđene i nad još nekim evropskim metropolama. Očevici tvrde da im je sve to ličilo na klasičan primer iznenadnog preleta neidentifikovanog letećeg objekta poznatog i kao leteći tanjir, mada naučnici ne isključuju ni mogućnost da je u pitanju svemirski otpad ili do sada retko viđana prirodna pojava.”
Neki od nas ovu su udarnu vest saznali u prvom jutarnjem TV dnevniku, u paketu sa ostalim važnim informacijama, ali većinu je dočekala za njihovim kancelarijskim stolovima čim su podigli sisteme i uspešno se „nakačili”?
Od rane zore besomučno su zvonili telefoni u svim našim redakcijama, a dame i gospoda „s druge strane žice” tražili su samo jedno – kvalitetnu fotografiju tog objekta i prateći tekst sa stručnim objašnjenjem šta se to u stvari izdešavalo na nebu. Neshvatljivom brzinom gradom je proletela vest da je ono što smo sinoć svi mogli da vidimo, zahvaljujući samo ludoj sreći i intuiciji, uspešno fotografisao mladi freelancer svojim mobilnim telefonom, i to u visokoj rezoluciji. Još uvek anonimni mladić, s kvalitetnim uređajem u rukama, našao se u pravo vreme na pravom mestu, i upotrebivši ga na najbolji mogući način po svoj prilici napravio fotografiju života.
Pošto mi se priča uklapala u sadržaj knjige o misterijama, povukao sam sve raspoložive veze i vezice kako bih došao do autora pomenute fotografije s namerom da je uz njegov pristanak uključim među velike, još uvek nerešene, odnosno nerešive zagonetke. Bila bi to još jedna misterija s domaćeg terena, a to naši čitaoci navodno najviše vole da čitaju, jer im je tamo nekakvih belosvetskih već odavno preko glave. Kumio sam redom, i Branka, i Janka i Marka, te dobio više obećanja od starih dužnika, ali znao sam da od toga verovatno neće biti ništa. A tada je zazvonio telefon i javila mi se nepoznata gospođica koja je od nekoga čula da ja bezuspešno tražim njenog malog Filipa – baš tako je rekla, i izdiktirala mi njegov broj.
Nisam gubio vreme, već sam se odmah dohvatio telefona. Zvoni, dobro je. Nije me slagala.
„Dobar dan gospodine, ne znamo se, ali dobio sam ovaj broj od vaše prijateljice…”
U prijatnom kratkom razgovoru lako smo se odlučili za „Mažestik” – neka to bude 19 časova, uz toleranciju od deset minuta zbog mogućih problema s prevozom. Dakle, propustiću večerašnju „Slagalicu”, ali vredi upoznati čoveka koji je navodno napravio trenutno najtraženiji snimak u našoj zemlji, čak i znatno šire. Došao sam pola sata ranije, izabrao nam lepo mesto pa naručio kratki espreso, čašu mineralne i duplu travaricu. Raspričao sam se s konobarima o sportu i politici, ubijajući tako još nekih pet minuta od preostalih dvadeset, nervozno lomio prste i goreo od nestrpljenja poput srednjoškolca na svom prvom pravom sastanku. Nisam grizao nokte, bar mislim da to nisam radio, ali ko će ga više znati. A šta ako taj mali „fotograf” uopšte ne dođe?
Ako ipak dođe – možda ne bi bilo loše da napravim i kraći intervju s momkom koji mnogo obećava, objavim tu ekskluzivnu fotografiju, koja je po svemu sudeći slučajno nastala, i njegov omanji portret, profil ili anfas – svejedno je, pod pretpostavkom da nije neka rugoba, razume se. Mogli bismo možda pronaći i nekoliko pouzdanih svedoka da nam svojim rečima malo začine uvek zanimljivu priču o vezama nebeskog naroda s pojavama na nebu. Mislim, knjiga je knjiga, i misterije su misterije, ali ovo bi bila regionalna ekskluziva! Možda se nađe prostora i za neki manji feljton? Ma, videćemo već šta će ispasti na kraju.
„Došao je tiho i ušao u legendu” – tako nekako je nekada u pisanim kaubojskim romanima opisivan opasni Dok Holidej, zubar, kockar i revolveraš, a visoki suvi mladić na ulaznim vratima „Mažestika” nije mogao biti niko drugi do trenutno najtraženiji čovek u Beogradu. Hm, slučajno ili ne, ali svoju staru kožnu tašnu nosio je „prokleto nisko”. Ustao sam, a on je snimivši situaciju krenuo prema meni krupnim koracima.
„Dobar dan, ja sam Filip”, rekao je pruživši mi desnicu, koju sam oberučke prodrmao.
„Sedite Filipe, smestite se. Stvari možete spustiti ovde na stočić, da vam ne smetaju.”
„To u vas baš lepo miriše”, rekao je podižući obrvu i pažljivo spustio tanku tašnu iza svojih leđa.
„Lepo mirišu i kafa i travarica. Na šta tačno mislite?”
„Predlažem da uzmete i jedno i drugo, a ja ću ponoviti ljutinu”. Dao sam znak konobary.
Razgovarali smo o svemu i svačemu, čuvajući se da ne načinjemo odmah temu za koju nismo mogli ni pretpostaviti gde nas može odvesti. Pomenuo je svoje krajnje neizvesno zaposlenje, večno gladnu devojku i nedavno oduzetu tetkinu babu, ili babinu tetku, nisam ga baš najbolje shvatio (možda je rekao i „skoro oduzetu”), a ja sam se setio nekih svima znanih prastarih hitova poput onog „bez ijednog čavla”. Potom je na red došlo njegovo tumačenje ozonskih i „crnih rupa”, pa osvrt na providnost proviđenja, a ja sam uzvratio misterijama i kojekakvim često pominjanim priviđenjima. Išle su nas te travarice, ali glavna priča je još uvek kasnila u polasku. Sedeo sam s mladićem kojeg sam mogao dvaput roditi, a on me pratio bez većih problema – sve do jednog trena. Ne znam šta je bio glavni okidač, tek iz čista mira stavio je ruku na usta, skočio kao oparen i otrčao koliko ga noge nose. Očito je dobro poznavao teren pa verujem da je stigao na vreme. Kada se napokon vratio naručio je sebi kafu, mislim da je tražio duplu tursku, a meni je pokazao rukom da mu je dosta kratkih pića i potom skrenuo pogled na kožnu tašnu koju mi je malopre u žurbi ostavio na milost i nemilost. Videvši da još uvek leži netaknuta na svom mestu osmehnuo se i raširio ruke poput mađioničara kada najavljuje spektakl.
Iz tašne je izvadio lepu fasciklu, pa iz nje prozirnu plastičnu foliju za registre, najverovatnije formata A4. Ovlaš sam bacio pogled, a ono što sam video prevazilazilo je sva moja očekivanja. Prostim jezikom rečeno – zateklo me nespremnog. Prihvatio sam fotografiju drhtavim rukama i istog časa prestao da dišem. Nisam mogao verovati vlastitim očima. Pozicija svetloplavičastog, bolje rečeno plavičastosvetlećeg prstena, levo gore visoko na nebu, nagoveštavala je da se objekat kreće velikom brzinom prema zapadu i govorila nam da su samo stotinke sekunde odlučivale o nastanku Filipove fotografije pre no što je NLO odleteo iz kadra.
„O, majko moja milosna! Ovo je fantastično, ovo je fenomenalno, ovo je nešto neviđeno, ovo je najčistiji snimak letećeg tanjira koji sam u životu video, a baš sam ih se nagledao. Bez reči sam, ne znam šta da kažem. Da li ste već nekome pokazali ovu fotografiju, da li su vam se obraćale neke poznate svetske agencije? Nisu? Jesu? Našli su vas? Šta su vam sve ponudili? Posao, novac? Koliko?”, tukao sam ga rafalnom paljbom, potpuno van sebe, krajnje nekontrolisano, još uvek pokušavajući da shvatim kako je moguće mobilnim telefonom napraviti ovako kvalitetan snimak. Imam i ja dobar mobilni, i dobru kameru, ali ovo je bilo pravo savršenstvo – snimak za sva vremena.
„Gledala mi je nedavno jedna stara gatara u kafu i videla veliki uspeh. Rekla je ,svetski uspeh’. Mislite li i vi da bih za ovu fotografiju mogao dobiti ,Pulicerovu nagradu’ – to bi bila prva u celom regionu?”, upitao je uživajući u hvalospevima koje sam mu uputio.
„Neće biti baš tako, pa prošle godine je naš čovek dobio ,Pulicera,. Istina, bio je član ,Rojtersovog’ tima, ali i to se računa”, tiho sam mu rekao ne želeći da ga nečim naljutim.
„Znam, znam, čitao sam, ali svi su oni radili sa skupom profesionalnom opremom, a ja sam ovo snimio mobilnim. Zato bih bio prvi! A šta vi mislite, rekli su mi da se razumete u to, koliko mogu najviše da očekujem za ovaj moj snimak i od koga?”
„Ne znam. Iskreno, pojma nemam. Jedno su velika očekivanja, ali data obećanja velikih igrača često su daleko od dobijenog iznosa na kraju balade. Da se ja nešto pitam dao bih vam tri ,Pulicera’, jer ovo je nešto neverovatno. Taj ugao, ta oštrina, pa meni sve ovo igra u oku, kao da će tanjir svakog časa da izleti iz kadra i ode negde daleko u beskraj. U jednom momentu mi je izgledalo kao da se na papiru vrti sam oko sebe. Znam da ću vam zvučati blesavo, ali ja ga čak i čujem kako zuji kao čigra… Imate li više slika ili je ovo jedina koju ste doneli? Šta još imate u toj fascikli?”, upitao sam ga radoznalo ne očekujući više ništa posebno.
Tada je počeo da prebira po svojim fotografijama, i posle kraćeg promišljanja izdvojio dvadesetak. Gledao sam jednu po jednu otvoreno uživajući u oštrini i krajnje nestvarnim bojama. Sve bolja od bolje. Najzad sam izdvojio onu koja me na prvi pogled prosto oborila s nogu i dugo, dugo je gledao, da ne kažem analizirao.
„Pa ovo je čisto savršenstvo!”, uzviknuo sam oduševljeno, nesposoban da poverujem u ono što upravo gledam. ,,Iako se trudim iz sve snage, do krajnjih granica pa i dalje, ipak ne shvatam kako ste od one fotografije napravljene mobilnim telefonom uspeli da dobijete ovako oštro uvećanje? Zar je to zaista moguće? Šta ste koristili? Recite, da li je u pitanju nekakav poseban softver? Nabavili ste neki najnoviji za koji još nisam čuo? Da li smem pozajmiti ovu vašu fotografiju na sat vremena samo da odletim do mog ateljea i nešto proverim? Bar na pola sata? Molim vas!”
Filip se smešio tajanstveno, bez želje da mi olakša muke. Ništa nije odgovorio, a nije ni morao.
Uzeo sam fotografiju i buljio u nju, a osećaj vlastite nemoći postajao je sve jači. Kako je moguće da uvećani deo fotografija bude oštriji od kadra koji se uvećava, kada se to kosi sa svim poznatim zakonima optike? Kao da je sve urađeno obrnutim postupkom? Hm, leteći tanjiri i reverzibilni inženjering, čitao sam nešto o tome, ali taj postupak ovde nema nikakvog smisla. Mada, ko će ga više znati? Da li je moguće da je od ovog snimka Filip naknadno napravio onu prvu pokazanu fotografiju? Velikim umanjenjem snimljenog objekta izgubila bi se oštrina slike napravljene telefonom, i morala bi se proširiti crna površina prilikom korekcije formata, ali tu nema nikakve logike, i zašto bi to iko normalan uradio? Ne bi od toga imao nikakvu korist. Šta bi time dobio?
Ne mogu reći šta mi se tada desilo, ali znam da sam se gledajući u taj vatreni obruč vratio u svoje detinjstvo, u davne sedamdesete. Opet sam stajao s mlađim bratom na našem balkonu dok je oko nas bio mrkli mrak. Usled jakog strujnog udara nestalo je rasvete u celom kvartu, a mi smo sa osmog sprata Jatovog nebodera gledali u male plamene jezike „Vječne vatre” dole u dubini, na samom trotoaru, u jedno jedino svetlo koje je gorelo zahvaljujući stabilnom dotoku plina. A plameni jezičci su bili poređani u krug, plameni jezičci su bili poređani u krug, plameni jezičci…
Povratio sam se iz blago rečeno polusvesnog stanja pa još uvek pod utiskom netom proživljenog polako okrenuo fotografiju za 180 stepeni i sve je odjednom došlo na svoje mesto. Pulsirajuća plavičasta svetla na „uhvaćenom” letećem tanjiru po svoj prilici nisu bila ništa drugo do u krug poređani mali plamenovi na velikom plinskom kolu kombinovanog kuhinjskog štednjaka, koji okrenuti na Filipov način zaista liče na neidentifikovani leteći objekat „najnovije generacije”. Fotografija je možda i snimljena baš oko ponoći, kao što je to i rečeno u vestima, bez ikakvog svetla u celom stanu, i do samog dna spuštenim venecijanerima, s tim da je krunski posao ipak morao biti odrađen nekim filterima svemoćnog fotošopa.
Prevara je bilo i biće, uvek sa željom da se ostvari neka korist, koja ne mora uvek biti materijalna, ali nemaju svi ljudi iste ciljeve niti imaju iste puteve. Neko traži slavu, neko pravu ljubav, neko bogatstvo, neko neograničenu vlast, ali pravi put svako mora pronaći sam, tu i tamo uz malu pomoć svojih prijatenja, i prijateljica. Dečje igre su sastavni deo odrastanja i neke teorije mogu da razumem, ali želje već zrelih ljudi da po svaku cenu dođu do obećanih petnaest minuta slave nekada ne znaju za granice. Naš „dečak” je probao najkraćim putem ući u svet slavodobitnika i čitav taj „projekat” je mogao i uspeti.
Sakupio sam sve fotografije koje mi je dao i spustio ih na sto ispred njega. Pogledao sam ga pravo u oči. Ćutao sam i čekao. Izdržao je moj pogled i već sam pomislio da možda ipak grešim, a tada je trepnuo. Shvatio je da znam.
Nikada ga više nisam sreo, a da je dobio „Pulicera” verovatno bi već našao načina da mi se pohvali. Nestrpljivi Filip je pokušao da na svoj način preokrene sudbinu i ja ga u tome neću sprečavati. Ovo sam rekao samo vama i nikome više. Nemojte širiti priču!
I nastavak je vezan za moje rodno Sarajevo i verujem da ćete iz njega saznati, odnosno naučiti nešto novo. Posle nekoliko puta zbog „više sile” otkazivanog putovanja, najzad smo uspeli da se dogovorimo i krenuli s prijateljima do šehera na jedan produženi vikend. Imali su mnogo pitanja, a ja sam se trudio da na svako dam zadovoljavajući odgovor.
„Do dugoočekivane selidbe na Marindvor, u znatno veći stan u novogradnji, otac, majka, brat i ja smo stanovali u neboderu desno od vas, na samom početku ulice Vase Miskina, nekadašnje Ferhadije, odmah iznad ,Vječne vatre’, spomenika posvećenog poginulim borcima i sarajevskim rodoljubima u Drugom svetskom ratu, zapaljene 6. aprila 1946. godine, na prvu godišnjicu oslobođenja grada. Brat i ja smo, kao i sva ostala deca iz komšiluka, nestrpljivo iščekivali određene državne praznike kada bi se ovde na čistini postrojio elitni vod i ispalio počasne plotune u vazduh. Kao zapete puške čekali smo da se pucnjava približi kraju, pa bi se uz ciku i viku rastrčali okolo, pokupili što više čaura izbačenih iz papovki, i posle se po našoj školi šepurili unikatnim metalnim pištaljkama koje se nigde nisu mogle kupiti.”
Danas se ulica narodnog heroja Vase Miskina Crnog ponovo zove Ferhadija.
„I ovo je ta čuvena ,Večna vatra’?”, upitao je radoznali Laza, kada smo došli do spomenika, i odmah počeo da čita tekst ispisan u bojama jugoslovenske zastave.
„Vječna, ,Vječna vatra’, tako se zove”, nisam mogao da oćutim.
„Vječna, večna, nije to toliko ni važno. Dobro se mi razumemo, a zašto nema petokrake u sredini trobojke?”
„Stavili su je na sami početak, zar ne vidiš?”, prošaptao sam i pokazao mu je vrhom nosa. „Da se ne remeti osmišljeni koncept.”
„U bato, ala je pukla latinica za sve pare”, zaključio je posle detaljnog iščitavanja dokaza zahvalnosti grada Sarajeva svojim oslobodiocima. Tačno sam znao da će to da kaže, nije se ni za dlaku promenio – ostao je uvek isti. Nisam odgovarao, a ,vrli pitac neki’ je teškom mukom namestio svoj preskupi mobilni i počeo praviti fotografije koje će imati kome da pokaže kada se vrati sa turneje.
„Ne odgovori ti mome čoveku zašto nigde nema ćirilice? ”, oglasila se radoznala Olga.
„Tu je ona negde, sigurno, ali neće da vam se javi. Izmaknite se malo da biste bolje sagledali celinu!”, rekao sam pokazujući ličnim primerom kako zamišljam optimalnu udaljenost od vetrom nakošenog plamena.
„Da, da, sigurno si u pravu. Mora da je tu negde. ,Čami čekajući’.”
Stajali smo tako ćutke i po ko zna koji put čitali trobojni tekst, moleći boga da neko najzad predloži odlazak na ručak, ili bar na ćevape s lukom i kajmakom, kada se nenadano oglasio neumorni Laza:
„Ljudi moji, znate li šta sam otkrio? Ovo nije moguće – odmah ispod vatre piše NIKAD ROBOM, i to ćirilicom! Sve velikim slovima!”, uzviknuo je oduševljeno, mašući rukama. „Kad ovo budem pričao mojima na poslu niko mi neće verovati.”
„Tiše malo, majstore, svi ti verujemo, ali ipak ti to još malo proveri. Koliko si siguran da baš tako piše?” Dvoumio sam se da li da mu odmah sve objasnim, ili ga još malo ostavim na miru ne bi li sam shvatio o čemu se tu radi.
„Ama, siguran sam sto posto. Tako su se zvali i oni stripovi o kuririma Mirku i Slavku, izdanje ,Dečjih novina’ iz Gornjeg Milanovca – verovatno postoji neka jaka veza… Bože moj, kako sam ja voleo taj strip. Mirko je pre rata bio pekarski šegrt, a onda je samo jednog dana zajedno sa Učom pobegao u šumu. Znate, on je s novom mašinkom bio glavni baja u četi, a Slavko je sa sobom teglio nekakvu staru tandžaru. Kada bi se u dvorištu igrali partizana i Nemaca ja sam uvek bio Mirko. Sećam se da su u nekoj akciji negde pokupili i psa Vučka, isto se zvao kao ona maskota Zimske olimpijade u Sarajevu. Kad bolje razmislim – baš prevelika slučajnost. A mali Slavko je imao oko sokolovo, ma taj je video metak u letu, tako je jednom prilikom doviknuo Mirku…”
„Dosta!”, prekinuli smo ga svi u jedan glas.
„Nije tako rekao, ali shvatio sam”, prozborio je Laza pokunjeno. „Ne znam za vas, ali ja sad moram popiti kafu… A šta si mi ti još hteo reći za ovu vatru?”
„Ništa, drugi put. Vratićemo se ovuda, svakako”, odgovorio sam mu tiho i odmahnuo rukom.
Posle predugog kafenisanja, po preporuci uticajnog eksperta za tradicionalni roštilj, otišli smo do jedne novootvorene ćevabdžinice, tad i nikad više, pa u ne baš uspešno obavljenu kupovinu po baščaršijskim dućanima, i dok si dlanom o dlan došlo je vreme da razmišljamo o večeri. Lako smo se usaglasili da je za jedan dan bilo previše eksperimentisanja tako de nam se „Pivnica” nametnula kao najbolje rešenje. Posle fenomenalnih domaćih kobasica, i „k’o žilet” hladnog sarajevskog piva, obišli smo sve što je još bilo otvoreno, a gde se točilo u velike krigle i puštala prihvatljiva muzika. Na kraju smo naleteli na dobru živu svirku, ali bilo je već kasno, a valjalo nam je sutra rano ustajati, jer nas je čekao dug i naporan put. Uzeli smo prvi slobodan taksi koji je naišao, i odvezli se pravo do hotela, tako da Laza te noći nije saznao šta zaista piše na valjkastom postamentu.
Ispričao sam mu to jednom prilikom, posle nekih godinu il’ dve, kada smo razgledali albume sa zajedničkim fotografijama i prisećali se naših dužih i kraćih putovanja i mesta gde nam je uvek bilo lepo, ali mi nije poverovao – mislio je da sam izmislio celu priču. Uostalom, on je svojim vlastitim očima „odlično“ video šta tamo piše, tako da ga moje dodatno, krajnje suvišno obrazloženje nije ni najmanje zanimalo.
Dakle, ako to još nekoga uopšte zanima, na tamnom cilindričnom postolju, ispod zelenog lovorovog venca i rasplamsale vatre, zlatnim slovima je ispisana parola GROBOM IKAD, ROBOM NIKAD!, dobro nam poznata iz lekcija o velikim demonstracijama održanim 27. marta 1941. godine u Beogradu, mada se neki verovatno bolje sećaju parole BOLJE RAT NEGO PAKT! Naš Laza je stajao ispred „Vječne vatre” na mestu odakle je jasno mogao pročitati reči IKAD ROBOM, i to mu je bilo više nego dovoljno da zaključi to što je zaključio. Gledao je vlastitim očima u deo teksta i setivši se Mirka i Slavka u trenu ga protumačio na po njemu sasvim logičan i prihvatljiv način.
Ali, nekada nije dovoljno gledati – valja videti!
Knjigu „Rebusi i kako ih se rešiti”, Miodraga Ivaniševića, možete naručiti na 066 240 499 ili e-mail: miodrag.ivanisevic@gmail.com
12 коментара:
NIKAD ROBOM
Preporučujem da kliknete na gornji link i tekst čitate tamo, ali evo ga i ovdje:
„Veliki svetleći prsten pojavio se sinoć iznad našeg grada, u dvadeset tri časa i četrdeset sedam minuta, da bi ubrzo nestao u pravcu zapada, a po informacijama iz razmene agencijskih servisa slične pojave su viđene i nad još nekim evropskim metropolama. Očevici tvrde da im je sve to ličilo na klasičan primer iznenadnog preleta neidentifikovanog letećeg objekta poznatog i kao leteći tanjir, mada naučnici ne isključuju ni mogućnost da je u pitanju svemirski otpad ili do sada retko viđana prirodna pojava.”
Neki od nas ovu su udarnu vest saznali u prvom jutarnjem TV dnevniku, u paketu sa ostalim važnim informacijama, ali većinu je dočekala za njihovim kancelarijskim stolovima čim su podigli sisteme i uspešno se „nakačili”?
Od rane zore besomučno su zvonili telefoni u svim našim redakcijama, a dame i gospoda „s druge strane žice” tražili su samo jedno – kvalitetnu fotografiju tog objekta i prateći tekst sa stručnim objašnjenjem šta se to u stvari izdešavalo na nebu. Neshvatljivom brzinom gradom je proletela vest da je ono što smo sinoć svi mogli da vidimo, zahvaljujući samo ludoj sreći i intuiciji, uspešno fotografisao mladi freelancer svojim mobilnim telefonom, i to u visokoj rezoluciji. Još uvek anonimni mladić, s kvalitetnim uređajem u rukama, našao se u pravo vreme na pravom mestu, i upotrebivši ga na najbolji mogući način po svoj prilici napravio fotografiju života.
Pošto mi se priča uklapala u sadržaj knjige o misterijama, povukao sam sve raspoložive veze i vezice kako bih došao do autora pomenute fotografije s namerom da je uz njegov pristanak uključim među velike, još uvek nerešene, odnosno nerešive zagonetke. Bila bi to još jedna misterija s domaćeg terena, a to naši čitaoci navodno najviše vole da čitaju, jer im je tamo nekakvih belosvetskih već odavno preko glave. Kumio sam redom, i Branka, i Janka i Marka, te dobio više obećanja od starih dužnika, ali znao sam da od toga verovatno neće biti ništa. A tada je zazvonio telefon i javila mi se nepoznata gospođica koja je od nekoga čula da ja bezuspešno tražim njenog malog Filipa – baš tako je rekla, i izdiktirala mi njegov broj.
Nisam gubio vreme, već sam se odmah dohvatio telefona. Zvoni, dobro je. Nije me slagala.
„Da, Filip ovde. Izvolite.”
„Dobar dan gospodine, ne znamo se, ali dobio sam ovaj broj od vaše prijateljice…”
U prijatnom kratkom razgovoru lako smo se odlučili za „Mažestik” – neka to bude 19 časova, uz toleranciju od deset minuta zbog mogućih problema s prevozom. Dakle, propustiću večerašnju „Slagalicu”, ali vredi upoznati čoveka koji je navodno napravio trenutno najtraženiji snimak u našoj zemlji, čak i znatno šire. Došao sam pola sata ranije, izabrao nam lepo mesto pa naručio kratki espreso, čašu mineralne i duplu travaricu. Raspričao sam se s konobarima o sportu i politici, ubijajući tako još nekih pet minuta od preostalih dvadeset, nervozno lomio prste i goreo od nestrpljenja poput srednjoškolca na svom prvom pravom sastanku. Nisam grizao nokte, bar mislim da to nisam radio, ali ko će ga više znati. A šta ako taj mali „fotograf” uopšte ne dođe?
Ako ipak dođe – možda ne bi bilo loše da napravim i kraći intervju s momkom koji mnogo obećava, objavim tu ekskluzivnu fotografiju, koja je po svemu sudeći slučajno nastala, i njegov omanji portret, profil ili anfas – svejedno je, pod pretpostavkom da nije neka rugoba, razume se. Mogli bismo možda pronaći i nekoliko pouzdanih svedoka da nam svojim rečima malo začine uvek zanimljivu priču o vezama nebeskog naroda s pojavama na nebu. Mislim, knjiga je knjiga, i misterije su misterije, ali ovo bi bila regionalna ekskluziva! Možda se nađe prostora i za neki manji feljton? Ma, videćemo već šta će ispasti na kraju.
„Došao je tiho i ušao u legendu” – tako nekako je nekada u pisanim kaubojskim romanima opisivan opasni Dok Holidej, zubar, kockar i revolveraš, a visoki suvi mladić na ulaznim vratima „Mažestika” nije mogao biti niko drugi do trenutno najtraženiji čovek u Beogradu. Hm, slučajno ili ne, ali svoju staru kožnu tašnu nosio je „prokleto nisko”. Ustao sam, a on je snimivši situaciju krenuo prema meni krupnim koracima.
„Dobar dan, ja sam Filip”, rekao je pruživši mi desnicu, koju sam oberučke prodrmao.
„Sedite Filipe, smestite se. Stvari možete spustiti ovde na stočić, da vam ne smetaju.”
„To u vas baš lepo miriše”, rekao je podižući obrvu i pažljivo spustio tanku tašnu iza svojih leđa.
„Lepo mirišu i kafa i travarica. Na šta tačno mislite?”
„Šta im je bolje?”
„Predlažem da uzmete i jedno i drugo, a ja ću ponoviti ljutinu”. Dao sam znak konobary.
Razgovarali smo o svemu i svačemu, čuvajući se da ne načinjemo odmah temu za koju nismo mogli ni pretpostaviti gde nas može odvesti. Pomenuo je svoje krajnje neizvesno zaposlenje, večno gladnu devojku i nedavno oduzetu tetkinu babu, ili babinu tetku, nisam ga baš najbolje shvatio (možda je rekao i „skoro oduzetu”), a ja sam se setio nekih svima znanih prastarih hitova poput onog „bez ijednog čavla”. Potom je na red došlo njegovo tumačenje ozonskih i „crnih rupa”, pa osvrt na providnost proviđenja, a ja sam uzvratio misterijama i kojekakvim često pominjanim priviđenjima. Išle su nas te travarice, ali glavna priča je još uvek kasnila u polasku. Sedeo sam s mladićem kojeg sam mogao dvaput roditi, a on me pratio bez većih problema – sve do jednog trena. Ne znam šta je bio glavni okidač, tek iz čista mira stavio je ruku na usta, skočio kao oparen i otrčao koliko ga noge nose. Očito je dobro poznavao teren pa verujem da je stigao na vreme. Kada se napokon vratio naručio je sebi kafu, mislim da je tražio duplu tursku, a meni je pokazao rukom da mu je dosta kratkih pića i potom skrenuo pogled na kožnu tašnu koju mi je malopre u žurbi ostavio na milost i nemilost. Videvši da još uvek leži netaknuta na svom mestu osmehnuo se i raširio ruke poput mađioničara kada najavljuje spektakl.
Iz tašne je izvadio lepu fasciklu, pa iz nje prozirnu plastičnu foliju za registre, najverovatnije formata A4. Ovlaš sam bacio pogled, a ono što sam video prevazilazilo je sva moja očekivanja. Prostim jezikom rečeno – zateklo me nespremnog. Prihvatio sam fotografiju drhtavim rukama i istog časa prestao da dišem. Nisam mogao verovati vlastitim očima. Pozicija svetloplavičastog, bolje rečeno plavičastosvetlećeg prstena, levo gore visoko na nebu, nagoveštavala je da se objekat kreće velikom brzinom prema zapadu i govorila nam da su samo stotinke sekunde odlučivale o nastanku Filipove fotografije pre no što je NLO odleteo iz kadra.
„O, majko moja milosna! Ovo je fantastično, ovo je fenomenalno, ovo je nešto neviđeno, ovo je najčistiji snimak letećeg tanjira koji sam u životu video, a baš sam ih se nagledao. Bez reči sam, ne znam šta da kažem. Da li ste već nekome pokazali ovu fotografiju, da li su vam se obraćale neke poznate svetske agencije? Nisu? Jesu? Našli su vas? Šta su vam sve ponudili? Posao, novac? Koliko?”, tukao sam ga rafalnom paljbom, potpuno van sebe, krajnje nekontrolisano, još uvek pokušavajući da shvatim kako je moguće mobilnim telefonom napraviti ovako kvalitetan snimak. Imam i ja dobar mobilni, i dobru kameru, ali ovo je bilo pravo savršenstvo – snimak za sva vremena.
„Gledala mi je nedavno jedna stara gatara u kafu i videla veliki uspeh. Rekla je ,svetski uspeh’. Mislite li i vi da bih za ovu fotografiju mogao dobiti ,Pulicerovu nagradu’ – to bi bila prva u celom regionu?”, upitao je uživajući u hvalospevima koje sam mu uputio.
„Neće biti baš tako, pa prošle godine je naš čovek dobio ,Pulicera,. Istina, bio je član ,Rojtersovog’ tima, ali i to se računa”, tiho sam mu rekao ne želeći da ga nečim naljutim.
„Znam, znam, čitao sam, ali svi su oni radili sa skupom profesionalnom opremom, a ja sam ovo snimio mobilnim. Zato bih bio prvi! A šta vi mislite, rekli su mi da se razumete u to, koliko mogu najviše da očekujem za ovaj moj snimak i od koga?”
„Ne znam. Iskreno, pojma nemam. Jedno su velika očekivanja, ali data obećanja velikih igrača često su daleko od dobijenog iznosa na kraju balade. Da se ja nešto pitam dao bih vam tri ,Pulicera’, jer ovo je nešto neverovatno. Taj ugao, ta oštrina, pa meni sve ovo igra u oku, kao da će tanjir svakog časa da izleti iz kadra i ode negde daleko u beskraj. U jednom momentu mi je izgledalo kao da se na papiru vrti sam oko sebe. Znam da ću vam zvučati blesavo, ali ja ga čak i čujem kako zuji kao čigra… Imate li više slika ili je ovo jedina koju ste doneli? Šta još imate u toj fascikli?”, upitao sam ga radoznalo ne očekujući više ništa posebno.
Tada je počeo da prebira po svojim fotografijama, i posle kraćeg promišljanja izdvojio dvadesetak. Gledao sam jednu po jednu otvoreno uživajući u oštrini i krajnje nestvarnim bojama. Sve bolja od bolje. Najzad sam izdvojio onu koja me na prvi pogled prosto oborila s nogu i dugo, dugo je gledao, da ne kažem analizirao.
„Pa ovo je čisto savršenstvo!”, uzviknuo sam oduševljeno, nesposoban da poverujem u ono što upravo gledam. ,,Iako se trudim iz sve snage, do krajnjih granica pa i dalje, ipak ne shvatam kako ste od one fotografije napravljene mobilnim telefonom uspeli da dobijete ovako oštro uvećanje? Zar je to zaista moguće? Šta ste koristili? Recite, da li je u pitanju nekakav poseban softver? Nabavili ste neki najnoviji za koji još nisam čuo? Da li smem pozajmiti ovu vašu fotografiju na sat vremena samo da odletim do mog ateljea i nešto proverim? Bar na pola sata? Molim vas!”
Filip se smešio tajanstveno, bez želje da mi olakša muke. Ništa nije odgovorio, a nije ni morao.
Uzeo sam fotografiju i buljio u nju, a osećaj vlastite nemoći postajao je sve jači. Kako je moguće da uvećani deo fotografija bude oštriji od kadra koji se uvećava, kada se to kosi sa svim poznatim zakonima optike? Kao da je sve urađeno obrnutim postupkom? Hm, leteći tanjiri i reverzibilni inženjering, čitao sam nešto o tome, ali taj postupak ovde nema nikakvog smisla. Mada, ko će ga više znati? Da li je moguće da je od ovog snimka Filip naknadno napravio onu prvu pokazanu fotografiju? Velikim umanjenjem snimljenog objekta izgubila bi se oštrina slike napravljene telefonom, i morala bi se proširiti crna površina prilikom korekcije formata, ali tu nema nikakve logike, i zašto bi to iko normalan uradio? Ne bi od toga imao nikakvu korist. Šta bi time dobio?
Ne mogu reći šta mi se tada desilo, ali znam da sam se gledajući u taj vatreni obruč vratio u svoje detinjstvo, u davne sedamdesete. Opet sam stajao s mlađim bratom na našem balkonu dok je oko nas bio mrkli mrak. Usled jakog strujnog udara nestalo je rasvete u celom kvartu, a mi smo sa osmog sprata Jatovog nebodera gledali u male plamene jezike „Vječne vatre” dole u dubini, na samom trotoaru, u jedno jedino svetlo koje je gorelo zahvaljujući stabilnom dotoku plina. A plameni jezičci su bili poređani u krug, plameni jezičci su bili poređani u krug, plameni jezičci…
Povratio sam se iz blago rečeno polusvesnog stanja pa još uvek pod utiskom netom proživljenog polako okrenuo fotografiju za 180 stepeni i sve je odjednom došlo na svoje mesto. Pulsirajuća plavičasta svetla na „uhvaćenom” letećem tanjiru po svoj prilici nisu bila ništa drugo do u krug poređani mali plamenovi na velikom plinskom kolu kombinovanog kuhinjskog štednjaka, koji okrenuti na Filipov način zaista liče na neidentifikovani leteći objekat „najnovije generacije”. Fotografija je možda i snimljena baš oko ponoći, kao što je to i rečeno u vestima, bez ikakvog svetla u celom stanu, i do samog dna spuštenim venecijanerima, s tim da je krunski posao ipak morao biti odrađen nekim filterima svemoćnog fotošopa.
Prevara je bilo i biće, uvek sa željom da se ostvari neka korist, koja ne mora uvek biti materijalna, ali nemaju svi ljudi iste ciljeve niti imaju iste puteve. Neko traži slavu, neko pravu ljubav, neko bogatstvo, neko neograničenu vlast, ali pravi put svako mora pronaći sam, tu i tamo uz malu pomoć svojih prijatenja, i prijateljica. Dečje igre su sastavni deo odrastanja i neke teorije mogu da razumem, ali želje već zrelih ljudi da po svaku cenu dođu do obećanih petnaest minuta slave nekada ne znaju za granice. Naš „dečak” je probao najkraćim putem ući u svet slavodobitnika i čitav taj „projekat” je mogao i uspeti.
Sakupio sam sve fotografije koje mi je dao i spustio ih na sto ispred njega. Pogledao sam ga pravo u oči. Ćutao sam i čekao. Izdržao je moj pogled i već sam pomislio da možda ipak grešim, a tada je trepnuo. Shvatio je da znam.
Nikada ga više nisam sreo, a da je dobio „Pulicera” verovatno bi već našao načina da mi se pohvali. Nestrpljivi Filip je pokušao da na svoj način preokrene sudbinu i ja ga u tome neću sprečavati. Ovo sam rekao samo vama i nikome više. Nemojte širiti priču!
I nastavak je vezan za moje rodno Sarajevo i verujem da ćete iz njega saznati, odnosno naučiti nešto novo. Posle nekoliko puta zbog „više sile” otkazivanog putovanja, najzad smo uspeli da se dogovorimo i krenuli s prijateljima do šehera na jedan produženi vikend. Imali su mnogo pitanja, a ja sam se trudio da na svako dam zadovoljavajući odgovor.
„Do dugoočekivane selidbe na Marindvor, u znatno veći stan u novogradnji, otac, majka, brat i ja smo stanovali u neboderu desno od vas, na samom početku ulice Vase Miskina, nekadašnje Ferhadije, odmah iznad ,Vječne vatre’, spomenika posvećenog poginulim borcima i sarajevskim rodoljubima u Drugom svetskom ratu, zapaljene 6. aprila 1946. godine, na prvu godišnjicu oslobođenja grada. Brat i ja smo, kao i sva ostala deca iz komšiluka, nestrpljivo iščekivali određene državne praznike kada bi se ovde na čistini postrojio elitni vod i ispalio počasne plotune u vazduh. Kao zapete puške čekali smo da se pucnjava približi kraju, pa bi se uz ciku i viku rastrčali okolo, pokupili što više čaura izbačenih iz papovki, i posle se po našoj školi šepurili unikatnim metalnim pištaljkama koje se nigde nisu mogle kupiti.”
Danas se ulica narodnog heroja Vase Miskina Crnog ponovo zove Ferhadija.
„I ovo je ta čuvena ,Večna vatra’?”, upitao je radoznali Laza, kada smo došli do spomenika, i odmah počeo da čita tekst ispisan u bojama jugoslovenske zastave.
„Vječna, ,Vječna vatra’, tako se zove”, nisam mogao da oćutim.
„Vječna, večna, nije to toliko ni važno. Dobro se mi razumemo, a zašto nema petokrake u sredini trobojke?”
„Stavili su je na sami početak, zar ne vidiš?”, prošaptao sam i pokazao mu je vrhom nosa. „Da se ne remeti osmišljeni koncept.”
„U bato, ala je pukla latinica za sve pare”, zaključio je posle detaljnog iščitavanja dokaza zahvalnosti grada Sarajeva svojim oslobodiocima. Tačno sam znao da će to da kaže, nije se ni za dlaku promenio – ostao je uvek isti. Nisam odgovarao, a ,vrli pitac neki’ je teškom mukom namestio svoj preskupi mobilni i počeo praviti fotografije koje će imati kome da pokaže kada se vrati sa turneje.
„Ne odgovori ti mome čoveku zašto nigde nema ćirilice? ”, oglasila se radoznala Olga.
„Tu je ona negde, sigurno, ali neće da vam se javi. Izmaknite se malo da biste bolje sagledali celinu!”, rekao sam pokazujući ličnim primerom kako zamišljam optimalnu udaljenost od vetrom nakošenog plamena.
„Da, da, sigurno si u pravu. Mora da je tu negde. ,Čami čekajući’.”
Stajali smo tako ćutke i po ko zna koji put čitali trobojni tekst, moleći boga da neko najzad predloži odlazak na ručak, ili bar na ćevape s lukom i kajmakom, kada se nenadano oglasio neumorni Laza:
„Ljudi moji, znate li šta sam otkrio? Ovo nije moguće – odmah ispod vatre piše NIKAD ROBOM, i to ćirilicom! Sve velikim slovima!”, uzviknuo je oduševljeno, mašući rukama. „Kad ovo budem pričao mojima na poslu niko mi neće verovati.”
„Tiše malo, majstore, svi ti verujemo, ali ipak ti to još malo proveri. Koliko si siguran da baš tako piše?” Dvoumio sam se da li da mu odmah sve objasnim, ili ga još malo ostavim na miru ne bi li sam shvatio o čemu se tu radi.
„Ama, siguran sam sto posto. Tako su se zvali i oni stripovi o kuririma Mirku i Slavku, izdanje ,Dečjih novina’ iz Gornjeg Milanovca – verovatno postoji neka jaka veza… Bože moj, kako sam ja voleo taj strip. Mirko je pre rata bio pekarski šegrt, a onda je samo jednog dana zajedno sa Učom pobegao u šumu. Znate, on je s novom mašinkom bio glavni baja u četi, a Slavko je sa sobom teglio nekakvu staru tandžaru. Kada bi se u dvorištu igrali partizana i Nemaca ja sam uvek bio Mirko. Sećam se da su u nekoj akciji negde pokupili i psa Vučka, isto se zvao kao ona maskota Zimske olimpijade u Sarajevu. Kad bolje razmislim – baš prevelika slučajnost. A mali Slavko je imao oko sokolovo, ma taj je video metak u letu, tako je jednom prilikom doviknuo Mirku…”
„Dosta!”, prekinuli smo ga svi u jedan glas.
„Nije tako rekao, ali shvatio sam”, prozborio je Laza pokunjeno. „Ne znam za vas, ali ja sad moram popiti kafu… A šta si mi ti još hteo reći za ovu vatru?”
„Ništa, drugi put. Vratićemo se ovuda, svakako”, odgovorio sam mu tiho i odmahnuo rukom.
Posle predugog kafenisanja, po preporuci uticajnog eksperta za tradicionalni roštilj, otišli smo do jedne novootvorene ćevabdžinice, tad i nikad više, pa u ne baš uspešno obavljenu kupovinu po baščaršijskim dućanima, i dok si dlanom o dlan došlo je vreme da razmišljamo o večeri. Lako smo se usaglasili da je za jedan dan bilo previše eksperimentisanja tako de nam se „Pivnica” nametnula kao najbolje rešenje. Posle fenomenalnih domaćih kobasica, i „k’o žilet” hladnog sarajevskog piva, obišli smo sve što je još bilo otvoreno, a gde se točilo u velike krigle i puštala prihvatljiva muzika. Na kraju smo naleteli na dobru živu svirku, ali bilo je već kasno, a valjalo nam je sutra rano ustajati, jer nas je čekao dug i naporan put. Uzeli smo prvi slobodan taksi koji je naišao, i odvezli se pravo do hotela, tako da Laza te noći nije saznao šta zaista piše na valjkastom postamentu.
Ispričao sam mu to jednom prilikom, posle nekih godinu il’ dve, kada smo razgledali albume sa zajedničkim fotografijama i prisećali se naših dužih i kraćih putovanja i mesta gde nam je uvek bilo lepo, ali mi nije poverovao – mislio je da sam izmislio celu priču. Uostalom, on je svojim vlastitim očima „odlično“ video šta tamo piše, tako da ga moje dodatno, krajnje suvišno obrazloženje nije ni najmanje zanimalo.
Dakle, ako to još nekoga uopšte zanima, na tamnom cilindričnom postolju, ispod zelenog lovorovog venca i rasplamsale vatre, zlatnim slovima je ispisana parola GROBOM IKAD, ROBOM NIKAD!, dobro nam poznata iz lekcija o velikim demonstracijama održanim 27. marta 1941. godine u Beogradu, mada se neki verovatno bolje sećaju parole BOLJE RAT NEGO PAKT! Naš Laza je stajao ispred „Vječne vatre” na mestu odakle je jasno mogao pročitati reči IKAD ROBOM, i to mu je bilo više nego dovoljno da zaključi to što je zaključio. Gledao je vlastitim očima u deo teksta i setivši se Mirka i Slavka u trenu ga protumačio na po njemu sasvim logičan i prihvatljiv način.
Ali, nekada nije dovoljno gledati – valja videti!
Knjigu „Rebusi i kako ih se rešiti”, Miodraga Ivaniševića, možete naručiti na 066 240 499 ili e-mail: miodrag.ivanisevic@gmail.com
Eto!
Nisam savladao tehniku prebacivanja fotografija u komentare. Stoga - čitajte na sajtu Galaksije (link je u prvom komentaru).
Hvala ti Slavko, uradio si sve što je do tebe!
Trebalo bi da se sutra na kioscima pojavi osmi broj "Galaksije".
Постави коментар