петак, 03. септембар 2021.

AL SE NEKAD DOBRO JELO

Eroteka

Kada je u pitanju hrana, nisam mnogo izbirljiv, a Najbolja Od Svih Žena bi kazala da sam dobar za održavanju, jer jedem šta god posluži, a uz to ne zanovijetam. Naravno, ima jela koje malo više volim, ali rijetko se desi da nešto ne mogu da jedem. To bi se stručno reklo – svežder! Dobro, ako baš insistriate onda – svaštojed, …ma dobro ako vam ni to ne odgovara onda. “pomete ko mećava sve sa stola”.

Najbolja Od Svih Žena priprema doručak i svoju Bebicu (Ognjena, bebicu od dva metra visine) zapitkuje: “Šta ćeš da jedeš, hoćeš li kajganu, omlet, kajmaka, da ti napravim palačinke, hoćeš li malo čajne, ABC sira…da ne bi da odem da kupim one lijepe kiflice…je li ti rano za picu…čokoladno mlijeko…?”. Mene ne pita ništa! Zna!

Ukratko rečeno, hrana je da se utoli glad i preživi, a sve ostalo je nadogradnja. Kada smo negdje van kuće, može sve što ima na ponudi lokalne kuhinje od peciva, pita, bureka, ćevapa, ražnjića, kuhanih jela, voća, povrća, do specijaliteta. Digresija, kada smo , u praistoriji (2010. godine) bili na ljetovanju u Hurgadi, glavni kuhar hotela u kome smo boravili i ja postali smo jarani. Naime, svakog dana on je nudio neki specijalitet (uz uobičajne obroke)…baš nutkao…a već prvog dana sam zapazio da ga većina gostiju ignoriše. Redovno sam išao po svoju porciju specijaliteta. Nikada nisam uzimao cijelu porciju već najviše trećinu ili pola porcije (da probam) a onda “pridodam” neko evropsko jelo na ponudi. Svakog dana sam (mimikom) davao znak kuharu kako mi se jelo dopadalo. Obično je bilo  ili palac uvis, ili poljubac u vrh skupljenih prstiju (prste da poližeš). Zadovoljan kuhar, zadovoljan gost…milina. Najbolju Od Svih Žena sam već prvog dana, koja se raspitivala: “Kakav je, kakav je,…taj goveđi gulaš?” odvratio riječima: “Nije goveđi već kamilji, oni ovdje jedu samo kamile!”. Naravno bila je govedina, ali prosto sam morao. Do kraja ljetovanja od mesa ona je jela piletinu. Pstttt. Nemojte me odati, ona i dalje misli da sam u Egiptu smazao pola omanje deve (u raznim jelima, kuhanim, prženim, pečenim). Uzgred rečeno, ne bih imao ništa protiv da probam i kamiletinu.

Uh, raspisah se, umjesto da pišem o onome o čemu sam počeo. Na Kopaoniku, na Susretu enigmata Srbije, bili smo smješteni po pravilima polupansiona. Imali smo doručak i večeru, a za ručak je trebalo da se snađemo. Doručak u hotelu je po principu švedskog stola. Ponuda nije bila mnogo bogata, ali doručak je bio sasvim pristojan. Meni je bilo dobro, a čini mi se da svi dijele moje mišljenje. Uz klasičnu ponudu, bilo je i neke kobasice koja mi se posebno dopala, a velike su šanse da su iz domaće proizvodnje. Sve u svemu, doručak – dobar. Za večeru, prve večeri - kobasica, ražnjići i pire krompir. Ocjena – ukusno. O drugoj večeri pisaću naknadno, jer sada slijedi osvrt na ručak u Lukovskoj Banji. Prvo to morate da saznate pa će vam biti jasniji osvrt na večeru u subotu.

Po planu i program SES-a, u subotu je bio planiran izlet u Lukovsku Banju (40 km). Išla je ekspedicija od devet automobile, a mi “autobušdžije” smo se rasporedili. Bovanima su prevoz ponudili Marjanovići iz Valjeva. Hvala im. Bilo je to prijatno ćaskanje na putu do tamo i na putu do ovamo, a ćaskali smo i tamo i ovamo.  U program je jasno pisalo da je ručak fakultativan, te je bilo sasvim jasno da sami konzumenti treba da se maše za džep. Još je jasnije bilo kada su organizatori pitali ko planira da ruča u Lukovskoj Banji, pa kada smo se javili skoro svi, dobili smo preporuku restoran “Kolibe” jer je (citiram) “dobro, prijatan ambijent i nije mnogo skupo”. Stoga je bilo komično što je društvo za jednim stolom bilo inenađeno što jelo nije gratis. To nam je svima izvuklo osmijeh na lice. Valja biti informisan, pa glava ne boli.

Zaista, ambijent je veoma lijep i uredan. Sjedamo u natkriveni dio restorana (“staklenik”). Iz restorana me može vidjeti kako se jelo priprema (peče ispod sača). U jelovniku zapazismo da janjetina nije baš jeftina (skoro duplo skuplje nego kod čuvenog Gojka u Jablanici). Naš tanak budžet diktirao je da preskočimo janjetinu i tražimo  nešto drugo. Marjanovići nekoliko puta mijenjaju odluku (svidi im se nešto, pa nađu nešto drugo što im se više sviđa). Najbolja Od Svih Žena postupa isto. Dok oni biraju, mislim neka izaberu nešto, a ja ću onda kazati: “Ja ću isto”. U tom momentu zapazih kako konobar nosi nekome pljeskavicu. Nekulturno zavirih (kroz prozor) u tanjir dok je konobar prolazio kraj mene u drugi dio bašte restorana. To u tanjiru mi se baš dopade (kako je aranžirano) i pomislih E, TO ĆU!. Pomislih, te napravih grešku u koracima. Marjanovići odabraše neke paprika na kajmaku, zakusku (opet specijaliteti lokalne kuhinje) i ćupić kiselog mlijeka, a pametnija polovina bračnog para Bovan se odluči na pileće bijelo meso. Slavodobitno uzviknuk: “Ja ću pljeskavicu”. Kad je jelo stiglo, svi se prenerazismo. Veću pljeskavicu do sada nisam video u svojoj bogatoj karijeri posjetioca mjesta sa roštiljima. Ovoooolika (pokazujem širom raširene prste u dosta odmaknute ruke). Ostali za stolom se čude i pitaju se hoću li uspjeti da to savladam. Možda bih i ostavio nešto u tanjiru, da me to nisu pitali. (Hercegovački tvrdoglavo pomislim: “Sad ću vam pokazati!”)….Jedi, jedi, jedi, žderi, žderi žderi…bogami je savladah. Bila je dobra, ali brat-bratu za dvojicu. Ono što me je namamilo da izaberem svoje jelo je sigurno neka mini-mala-sićušna porcija koju je naručio neko ko je ranije bio u “Kolibama”. Ostali kažu da su se baš najeli, da je bilo ukusno. Zaboravismo da slikamo jelo kada je stiglo, pa da vidite da ne pretjerujem.


Ručak smo završili oko 16.15. sati, malo još prošetali po Lukovskoj Banji pa smo krenuli kući.

Uveče za večeru neka ukusna čorba i ukusna šnicla (pričali mi ljudi). Ovo “pričali mi ljudi” (a ja im vjerujem) pišem jer osim malo čorbe (dobra!) ništa nisam ni okusio. Pretpostavljate zašto, zar ne? Toliko sam se prežderao da sam i sledeće jutro za doručak samo malo gricnuo.

Ali, ne lezi vraže…pošto sam za doručak samo malo gricnuo, a kako se društvo razišlo kud koji do 13.00 u nedjelju, ostadosmo nas šestoro da čekamo bus u 16, 45. Negdje oko 14.00 stomak mi kaže da bi moglo nešto sa se prezalogaji. Valja krenuti na dalek put, pa se mora nešto i pojesti. Naravno, kao iskusni putnici namirismo iće i vodu za autobus, jer se može desiti da se od polaska do 23.00 kada stižemo u Novi Sad bude: “Help, help…daj sendviče!”. Prošetali smo nizbrdo jer smo čuli da ima restoran koji nudi hranu po želji. Zaista, na jedno 300 metara od hotela restoran “Koliba” (odmah se sjetih one jučerašnje pljeskavice od pola ara u “Kolibama”). Ulazimo. Vrlo lijepo, baš lijepo. Napulju pada kišica i prohladno, a unutra gori vatrica a na vatrici se krčka i peče jelo.


Desetak ljudi ruča. Gledamo gdje je najljepši sto. Svi stolovi su najljepši (Baš ukusno namješten restoran). Šta da jedemo, a da se ne prejedemo?! Vidim piše “Raznjići” pa kažem to ću…sve se nadajući da je to jedna žica sa komadićima mesa, a Najbolja kaže (citiram) “Ja ću samo ovu zakusku (proja, kajmak, pršut…)”. Šta da vam pričam, ovo se neko sa mnom zaje…hm…sprda. Donese konobarica “ražnjiće” ali gomilu! Nije da ne mogu dosta pojesti, ali izgleda da na Kopaoniku žive džinovi. Meso je ukusno, krompir uz mesto takođe, ali….mnogoooo. Srećom, niko me nije provocirao pitanjem: “Možeš li sve to pojesti?” pa pojedoh koliko sam mogao. Uzesmo dodatne lepinje i žena napravi sendviče “za put”. Sendviče je pojeo Ognjen kada smo stigli  kod njega u Novi Sad (jer mi cijelim putem nismo ni jednom osjetili potrebu ni da gricnemo keksić, grisine, a da ne govorim o sendviču”.

(Na slici se vidi kako vaš putopisac lagano završava ručak).

3 коментара:

Slavko Bovan је рекао...

Nema više, dobri svete
One lepe še'set pete
Kad smo bili na svečari
Kod kumova naših starih
Klizio je voz k'o sanke
Al' smo stigli do Palanke
Severac je duv'o 'ladan
Pa ko ne bi bio gladan?
I čim smo stigli viknu kum svoju ženu
"Sido! Posta'ljaj, Bog te vid'o!"
Spremila nam kuma naša za užinu paprikaša
Pa kolače, kremenadle i par sarmi svakom
Mesto leba - mesa bela
Princes krofne, vangla cela
Suvih šljiva i koljiva
I rezance s makom
E, kad se samo setim
Al' se nekad dobro jelo, baš!
Do večere vreme kratko
Za kitnikes i za slatko
Da odbiješ, to ne vredi
Da se kuma ne uvredi
Naš kum Pera, dipl. agronom
Reč o ovom, reč o onom
Sve uz vino, porto-gizer
'Di gutljaji sami klize
Taman smo bili gladni kada se začu:
"Sido! Večeru, Bog te vid'o!"
Odjedared astal šaren
Sos paradajz, krompir baren
Fine šnicle, k'o promincle
Karabatak svakom
Na podvarku ćurka, zna se
Gdi je ćurka, tu je prase
Onda torte, razne sorte
I rezanci s makom
E, kad se samo setim
Al' se nekad dobro jelo, baš!
Vejao je sneg po šoru
Sedeli smo do pred zoru
Baba reče: "Deder kaput
Radni dan je, 'ajmo na put"
Al' kum Pera odma skoči
"Šta to vide moje oči?!
Sido, ne daj nikom kaput!
Prvo fruštuk, e, ondak na put"
Ne drema vredna kuma
Ne sluša prve petle
Brža je od raketle
Nosi vruće 'leba kriške
Fafarone, čvarke friške
Začas sprema šunke, rena
I pihtije svakom
Pitamo ih: "Ljudi, dokle?"
Kažu: "Čekaj, još šnenokle
Pa šufnudle i griz-štrudle
I rezanci s makom"
Hej, kad se samo setim
Al' se nekad dobro jelo... baš
La la la la la...
I ondak, sat i frtalj kol'ko je iš'o šinobus nismo ništa jeli
I kad smo stigli na stanicu, odma'
Kupimo burek, lep, frišak
Mastan, sve nam onako
Mast curila niz bradu
Pa ondak' opalimo preko toga
Jednu tepsiju šampita i gajbu piva
Mlakog, crnog

(Đorđe Balašević)

Gojko је рекао...

O,DA L' JE DEBELO KRASNO?

Slavko Bovan је рекао...

Totalno ste me razočarali. Niko da prokomentariše - Takav žderonja a takva skladna figura, pravi maneken, ... (ha-ha).