REČ PO RIJEČ (2184)

SPOKOJNA MOLITVA

Ovu molitvu sam često viđao, najčešće po Facbooku i Instagramu, među takozvanim „motivacionim“ objavama. Kao što vidite na slici, može se naći i na spomen pločama, tetovažama, natpisima i slično. Nedavno je na jednom Instagram nalogu objavljena sa potpisom „molitva indijanskog plemena Apača“. Nakon toga se među pratiocima razvila žustra diskusija o tome ko je autor ove molitve. Sve su se složili da nisu Apači, ali su se podelili da one koji su sigurni da je autor vladika Nikolaj Velimirović  i one koji provereno znaju da ove reči potiču od Svetog Franje Asiškog. Jasno vam je odakle su i u kojoj se crkvi mole zagovornici jedne i druge strane. Ostali pretendenti na titulu autora megapopularne molitve, poput Patrijarha Pavla i Tome Akvinskog, daleko su zaostali za vodećim dvojcem.

Samo jedna osoba je u komentarima ukazala na mogućnost da je autor pomenutog teksta američki protestantski sveštenik i teolog Rajnhold Nibur (1892–1971). Ostali učesnici u diskusiji su u potpunosti ignorisali ovaj bogohulni komentar koji zaista ne zaslužuje ni da se pomene. Možda tamo neki Rajnhold (Švaba, šta li je?) i jeste koristio ove reči, ali jasno je da ih nije on smislio, već ih je jedino mogao čuti od velikog mislioca Nikolaja, odnosno Franje, u zavisnosti od toga koga pitate.

Međutim, svi istorijski podaci ukazuju da pomenuti Nibur jeste autor ovog kratkog teksta iz 1932. ili 1933. godine, kasnije nazvanog “Spokojna molitva” (Serenity Prayer). Molitva se brzo proširila, najčešće bez navođenja autora (tzv. metod Siniše Malog). Nibur ju je prvi put objavio u pismenoj formi u jednom novinskom članku iz 1951. godine. Do tada su je već prisvojili članovi društva bivših alkoholičara “Alcoholics Anonymous” kao svoj moto. Nisam našao podatak da je Nikolaj Velimirović ikada koristio ovaj citat, sa ili bez navođenja autora. Ako neko ima dokaza, neka se javi.

Naravno, misao izneta u ovoj molitvi, da treba prihvatiti ono što je neminovno, a promeniti ono što se promeniti može, mnogo je starija od Nibura, Velimirovića i Asiškog. Najstariji trag ovakvog razmišljanja nalazimo kod starogrčkog stoičkog filozofa Epikteta (1. vek n.e.), a kasnije i kod budističkog mislioca Šantideve (8. vek), jevrejskog filozofa Solomona ibn Gabirola (11. vek) i nemačkog pisca Fridriha Šilera (18. vek). Očigledno je u pitanju vrlo univerzalna misao.

(Vanja Tomašev)